Историјски пројекат Сребреница: Ердемовић, лажни сведок без кога Хаг и Сарајево не могу

СЛУЧАЈ Д. ЕРДЕМОВИЋА И НЕОТКРИВЕНА ИСТИНА О СРЕБРЕНИЦИ 

 [У тексту „Када jе копиjа гора од оригинала“ коjи се налази на нашем саjту, http://www.srebrenica-project.com/sr/index.php?option=com_content&view=article&id=142:2012-05-25-19-44-10&catid=12:2009-01-25-02-01-02, донели смо Решење првостепеног већа у Одељењу за ратне злочине Суда Босне и Херцеговине у предмету Кос и други 2011. године. У том бизарном Решељу стоjи да Дражен Ердемовић, кључни сведок Тужилаштва када jе у питању Сребреница, не мора да сведочи уживо и да буде изложен унакрсном испитивању адвоката одбране уколико он то не жели. Веће игнорише чињеницу да jе Ердемовић, заузврат за минималну казну од пет година што jе по сопственом признању лично убио између 70 и 100 муслиманских заробљеника, потписао обавезу да ће сведочити на свим сребреничким суђењима. Он нема избора, осим ако му судско веће такав избор не би дало. Зашто му jе судско веће дало могућност да не сведочи – и зашто се после обjављивања књиге Жерминала Чивикова Ердемовић устручава да сведочи – читаоцима ће постати jасно из текста коjи следи. То jе предавање г. Чивикова на Међународном симпозиjуму о Сребреници и Хашком трибуналу коjи jе Историjски проjекат Сребреница у априлу 2009. године организовао у просториjама Руске академиjе наука у Москви.] 

 СЛУЧАЈ ЕРДЕМОВИЋ И КРАХ СРЕБРЕНИЧКЕ ПРИЧЕ

Жерминал Чивков[1]

2. марта  1996. године jугословенска полициjа ухапсила jе у Новом Саду два воjника армиjе Републике Српске (РС), Дражена Ердемовића и Радослава Кременовића. Они су затражили у Београду контакт с представницима Међународног трибунала за бившу Југославиjу (МТБЈ) да би саопштили Трибуналу о неком воjном злочину у Босни, у коjем jе Ердемовић лично учествовао. Пре него што су ухапшени, њих двоjица су 1. марта разговарали са двоjе  западних новинара:  Ванесом Васић-Јенековић из АВС  и Рено Жирар  из париског часописа  Фигаро.  13. марта  Фигаро jе обjавио велики чланак  о Ердемовићу.  У том тексту  Ердемовић тврди да се договорио са истражним судиjом Трибунала, да Трибунал не подигне оптужницу  против  њега.  У Хагу ће Ердемовић бити само сведок,  а не и  оптужени. После тога ће се преселити са своjом  породицом  у jедну од западноевропских земаља.

6. марта jугословенске власти су почеле судску истрагу против  Ердемовића и Кременовића.  Ердемовић jе признао да су у jулу 1995. године, он и jош  седам бораца из састава  10-ог диверзантског одреда  Армиjе РС,   стрељали код села Пилице у БиХ  око  1.200 цивила муслиманске националности.   7. марта главни тужилац  Трибунала Ричард Голдстоун  затражио jе од jугословенских власти да оба воjника испоруче Трибуналу. 30. марта авион jугословенског авиопревозникаа превезао jе Ердемовића и Кременовића у Хаг.  22. маjа  Кременовић jе ослобођен и вратио се у Београд, jер  тужилаштво Трибунала ниjе имало потребу за њим као сведоком… 29. маjа Трибунал jе подигао оптужницу против Ердемовића.  Оптужница се по садржини  ниjе разликовала од оне подигнуте против Ердемовића у Новом Саду.  29. новембра 1996. године,  судско веће  Трибунала осудило jе Ердемовића на 10 година затвора  за ратне злочине и злочине против човечности. 5. марта 1998. године, друго судско веће  смањило му jе казну на 5 година. У августу 2000. године Ердемовић jе изашао на слободу. За учешће у убиству 1.200 људи, он jе одлежао  три и по године. На основу програма Хашког трибунала за заштићене сведоке Ердемовић  сада живи  са новим презименом негде у  Северноj Европи. Повремено се  Ердемовић поjављуjе у Хагу као  заштићени сведок  у свим процесима коjи се односе на  такозвани  геноцид над босанским Муслиманима.

Све што знамо о масовном убиству код села Пилице у jулу 1995. године, засновано  jе  искључиво на признању  Дражена Ердемовића. Судска одлука о његовом  случаjу  од  29. новембра 1996. године  донета jе по  убрзаноj процедури (guity plea).  Та процедура jе резултат договора  између окривљеног и тужиоца.  Окривљени даjе  ,,искрено признање“ коjе може  да послужи као доказ против других лица, а  тужилац на основу  тог  признања моли суд да  изрекне што jе могуће мању казну за окривљеног! Ердемовић – jе  главни сведок  Трибунала.  “Искрено“ признање  Ердемовића  омогућило му jе да се не поjави на унакрсном испитивању, а суд има jедини задатак – да му одреди  – висину казне! Када се има у виду  огромна тежина  тога злочина,  чињеница  да jе суд ,,признање“ Ердемовића узео као довољан доказ, изгледа мало чудно. Процесни кодекс Трибунала  очигледно дозвољава такав рад.

Неколико речи о том важном сведоку ,,геноцида“  над босанским  Муслиманима.  Дражен Ердемовић рођен jе у Тузли, у граду са већинским муслиманским становништвом. Маjка му jе била Хрватица, а отац Србин, а он се изjашњава као босански Хрват. Ердемовић  jе напустио воjну службу у  Југословенскоj народноj армиjи (ЈНА). Године 1991. он  ради као полицаjац у Републици Хрватскоj. Када се у априлу 1992. године вратио у Тузлу, агониjа  Југославиjе била jе у пуном jеку, као и грађански рат, коjи jе захватио Босну.  Ердемовић jе поново позван у ЈНА, но он предност даjе  укључивању у Армиjу  БиХ,  где су већином Муслимани. Краjем 1992.  године он оставља ту Армиjу и одлази у Армиjу босанских Хрвата  (ХВО).  У пролеће 1993. године Ердемовић поново мења униформу  пребацивши се у РС и  приjављуjе се за службу у Армиjи РС. Њега су примили у jедну нову воjну jединицу,  управо у 10. диверзантски одред, коjи jе  директно потчињен Главном штабу Армиjе РС, а састав одреда jе био мултиетнички.   Ердемовићев вод тог одреда имао jе тридесетак бораца, међу коjима jе било неколико Муслимана,  неколико Хрвата, jедан Словенац и два Србина.

Судском одлуком  Међународног трибунала за бившу Југославиjу о  случаjу  Ердемовића прихваћено jе као доказано  да jе 16. jула 1995. године Ердемовић учествовао у убиству око 1.200 Муслимана. Сагласно тврдњама Ердемовића, то масовно убиство  било jе извршено по наредби  Главног штаба босанских Срба,  jер jе 10.  диверзантски одред био директно потчињен Главном штабу.  О том злочину Ердемовић jе  сведочио у низу процеса: на процесу против  самог себе (31. маjа, 19. и 20. новембра 1996.), на подизању оптужнице против Караџића и Младића  (5. jула 1996.), против  генерала Крстића  (22. маjа 2000.), против Слободана Милошевића  (3. маjа 2003.), против  В. Поповића  и против других официра  Армиjе босанских Срба (4. маjа  2007.) и на суђењу Радовану Караџићу (27. и 28. фебруара 2012.).  Сва та сведочења налазе се у материjалима отвореним за доступ у  архиви  Међународног трибунала за бившу Југославиjу.  Поред тога  постоjе и  истражни  записници о преговорима коjе jе Ердемовић  водио са  иследницима Трибунала. Они нису доступни, али jа и њима располажем.  Располажем и сведочењима  Ердемовића изнетим 6. марта 1996. године пред jугословенским судиjама у Новом Саду. Из свих тих  докумената можемо саставити следећу слику  масовног убиства:

16. jула 1995. године,  8 воjника  из састава  10.  диверзанског одреда  Армиjе РС убили су 1.200 Муслимана  из Сребренице. Убиство jе извршено на териториjи фарме свиња Брањево, краj села Пилице, негде око 40 километара северно од Сребренице. Жртве су довозили аутобусима. Први аутобус, у коме jе било 50-60 мушкараца,  узраста од 16-60 година, стигао jе  негде између 10 и 11сати. Убице су изводиле из аутобуса  групе по 10 жртава.  То jе важно: стално по 10 људи. Руке жртава су биле везане, неки су имали и повезе на очима. Жртве су прво морале да даjу лична документа, да их оставе у углу неке гараже. Затим су их убице водиле до места  убиjања коjе се налазило  сто-двеста  метара од аутобуса. Тада би се убице построjиле на 20 метара од жртава и пуцале у њих из аутомата калашњиков поjединачним пуцњима.  Контролишући да ли jе свако заиста убиjен, они би на краjу краjева и из пиштоља дотукли  све оне коjи су давали знаке живота.  После тога су изводили из аутобуса следећу групу од 10 жртава. Ето тако, без посебних  контрадикторности Ердемовић jе понављао своjе сведочење  о злочину у свим  своjим сведочењима.   Убице су се с времена на време одмарале. Пушили су, пили ракиjу.  Ердемовић jе разговарао с неким Муслиманима.  Један jе покушао да бежи, сустигли су га и убили. Неки воjници су тукли и понижавали своjе жртве.  Све то jе тражило време. До 15 сати после подне сви су побиjени. На ливади jе лежало 1.200 лешева.

То jе немогуће. Немогуће jе  за пет сати убити 1.200 људи, на начин коjи jе описао Ердемовић. То значи, да jе 120 група по 10 жртава, свака била стрељана за  два и по минута. Жртве су морале да прођу  100-200 метара до места убиjања. Пре тога они су им одузимали лична документа, тукли су их и понижавали, потом их стрељали, проверавали да ли су сви убиjени и враћали се у аутобус за следећу групу од 10 жртава.  Све то урадити за две и по минуте!  И jош су одмарали, пили и пушили.  Ако jе за стрељање jедне групе, рецимо, требало наjмање 10 минута, мада jе и то нереално, пребрзо, онда би ту требало 1.200 минута или 20 сати! Било коjи нормалан судиjа могао jе доћи до тако jедноставног рачуна. Судиjе Трибунала – нису! Они су прихватили могућност да jе 120 група по 10 људи убиjено за мање од пет сати.  Колико jе људи убиjено на том месту? Патолози Међународног трибунала за бившу Југославиjу  ексхумирали су на том месту 153 леша.  То jе корпус деликти. Пронађени лични документи показуjу да jе реч о Муслиманима из Сребренице. То jе ужасан  воjни злочин и сви одговорни за то, треба да буду кажњени. Ердемовић jе стално понављао 1.200 жртава и суд jе то прихватио као истину.

,,Искрено“ признање Ердемовића  у свих његових 12 вариjанти     прожето jе сериjом других противречности и апсурда. Никада и ниjедан нормалан суд не би прихватио то ,,самопризнање“ за аутентично и истинито.  Ево наjкраћих и наjважниjих противуречности:

На првом саслушању, пред jугословенским судом,  Ердемовић jе као датум  убиства навео 20. jул 1995. године. Његов друг Кременовић  потврдио jе таj датум. Затим jе у Хагу Ердемовић неочекивано изменио своjу изjаву и променио датум  – 16. jул 1995. године. Зашто jе Ердемовић изменио датум коjи jе у Београду навео –  другим коjи jе навео у Хагу?

Ердемовић jе тврдио да jе у априлу 1994. био примљен у 10. диверзантски одред у звању водника и да jе био десетар, али  у марту 1995. године —  одузет му jе чин због  непослушности.  То jе био узрок што jе он у време убиства,  тобоже, био обични воjник – редов.  Као редова приморали су га да извршава наредбе и ниjе се могао супротставити  стрељању.  То jе лаж.  За време стрељања Ердемовић jе био водник и никада ниjе био деградиран.  То се jасно види из докумената коjе суд има на располагању, али нико не пита сведока зашто jе измислио то деградирање.

Ердемовић тврди да jе стрељање извршено по наредби ратног командира, стариjег поручника Милорада Пелемиша.  Само стрељање одвиjало се под командом  Брана Гоjковића.   Гоjковић jе обичан воjник, редов, али  по тврђењу Ердемовића  он jе командовао  одељењем коjе jе извршило стрељање.  У свим  изjавама  Ердемовић говори о ,,командиру Гоjковићу“.  Из иследничких записника видимо jош невероватниjе ствари.  Кад Ердемовић  набраjа имена  седморице  воjника, коjи су стрељали под командом  ,,редова“, он спомиње  поручника  Франца Коса. Поручник Кос  био jе командир вода 10. диверзантског одреда, коjи се састоjао из два  вода.  Изгледа да jе за време стрељања  редов Брано Гоjковић  био командир  поручнику Косу и  воднику Ердемовићу.  Из записника се jасно види да иследници  уопште не веруjу  Ердемовићу.  Све jе то апсурд, али свеjедно, тако jе и остало у записнику.  Нико  у суду  ниjе покушао да сазна од Ердемовића како jе могуће  да редов командуjе одељењем у  чиjем саставу су поручник и водник.  Таj апсурд суд уопште не занима.

Ердемовић тврди  да jе, недељу дана  после стрељања, ратни  командир Пелемиш  организовао атентат на њега.  Пелемиш jе сазнао  да се Ердемовић  спрема да се поjави у Трибуналу као сведок масовног убиства.   Зато   jе  Пелемиш наредио jедном од учесника убиства, Станку Савановићу, да убиjе Ердемовића.  У jедном бару у Биjељини, Савановић jе добио пиштољ и три пута пуцао у Ердемовића.  Тешко рањен  Ердемовић  преживео jе неколико операциjа у Београду. Из записника  истражних судиjа ми сазнаjемо нешто друго.  У jедном бару у Биjељини била jе  туча пиjаних  воjника из 10. диверзантског одреда. Свађа се завршила  пуцњавом и четворица  су рањена. Један од рањених био jе и Ердемовић.  Исто тако, и Савановић jе тешко рањен.  Никаквог атентата ниjе било. За време унакрсног  саслушања Ердемовића коjи jе водио Слободан Милошевић може се сазнати понешто врло интересантно.  Ердемовић jе потврдио да су неки од учесника стрељања  у Сребреници добили новац и злато, а други нису добили ништа.

Таква и друга апсурдна  измишљања и противречности у сведочењима Ердемовића могу се лако обjаснити.  Ко jе дао наредбу за  стрељање,  како jе изведено стрељање, коjи jе броj жртава, какви су мотиви тога злочина?  Сва та питања могу  се обjаснити ако се испитаjу и стану пред суд сви учесници масовног убиства.  И ту долазимо до оног наjважниjег.   Још за време првог саслушања у Новом Саду Ердемовић jе наброjао имена и презимена  свих своjих саучесника.  Он понавља њихова имена у своjих десетак сведочења.  Учесници тог масовног убиства:  Франц Кос,  Марко Бокшић, Зоран Гороња, Станко Савановић, Брано Гоjковић,  Александар Цветковић  и Властимир Голиjан.  Наредбу за стрељање дао jе ратни командир Милорад Пелемиш.  Над Пелемишем  виши положаj командира  имао  jе Петар Салапура,  шеф  Обавештаjног оделења  Главног штаба РС.  Према  тврдњама Ердемовића, 10. диверзантски одред  ниjе могао ништа урадити без познатог пуковника Салапуре.  Сва та имена су позната  тужилаштву  Трибунала jош од марта 1996. године. Како jе могуће,   да  Трибунал ни до данас ниjе подигао оптужнице  против тих лица? [2]

Један jедини пут  судиjе су питала Тужилаштво где су сви ти саучесници Ердемовића и да ли jе истина да против њих  неће подићи оптужнице. То jе било 19. новембра 1996. године.  Судиjа Клод Жорда изразио jе пред тужиоцем Марком Хармоном чуђење суда због тих околности, jер jе цела оптужница против Ердемовића заснована у потпуности на његовом самопризнању. Где су његови непосредни претпостављени, питао jе Жорда.  Где су остали учесници  тога масовног убиства, коjе jе Ердемовић  прозвао поименце? Марк Хармон jе одговорио  да Тужилаштво    ради на том питању и да ће подићи оптужнице против свих. Од тада jе прошло 13. година. [3]

Трибунал jе чврсто одлучио да Ердемовић буде jедини  коjи ће сведочити о масовном убиству.  Трибунал не жели да суди  саучесницима Ердемовића.  Ево jедног примера.  У  августу  2004. године   у Бостону jе био ухапшен Хрват  Марко Бокшић, коjи jе пиjан аутом прегазио  човека  и побегао са места догађаjа.  Медиjи су саопштили  о  инциденту  и jедан  босански Муслиман препознао jе Бокшића као учесника масовног убиства  код Пилице. Године 1998.  Бокшић jе добио  политички  азил у  Немачкоj, а после годину дана иселио  се у САД.  Приликом попуњавања докумената за  улазак у САД Бокшић ниjе  поменуо да jе служио у Армиjи РС. Бокшић jе навео нетачне податке у формулару за пресељење у  САД, што jе тамо озбиљан прекршаj.  Амерички новинари су  питали Трибунал да ли ће тражити изручење Бокшића у Хаг.  26. августа  2004. године, саветник Карле  дел  Понте,  Антон Никифоров одговорио jе да су Трибуналу ограничене могућности и да се он не може бавити ,,ситном  рибом “.  Трибунал мора да се усредсреди на  руководећа лица, изjавио jе он  у име  Тужилаштва и Трибунала.  Марко Бокшић, учесник убиства  1.200 људи jе –  ,,ситна риба“.

Милорад Пелемиш, командир 10. диверзантског одреда, коjи jе, по речима Ердемовића,  дао наредбу  за масовно убиjање, живи у Београду и даjе интервjуе.   Трибунал зна где jе он, али  се Међународни трибунал за бившу Југославиjу за њега не интересуjе.   Пелемиш jе — ситна риба.   Пуковник Петар Салапура, шеф воjне Обавештаjне службе Воjске РС и командир диверзантског одреда, био jе сведок у Хагу на процесу В. Поповићу. Нико ниjе супротставио његово сведочење сведочењу Ердемовића.  Салапура jе био у Хагу и отпутовао одатле, а да га нико ниjе питао за убиство 1.200 људи у селу Пилица.  И Салапура jе ,,ситна риба“.   Франц Кос, командир вода у коjем jе био Ердемовић,  и непосредни учесник  убиства, ради као водоинсталатер у Биjељини. Трибунал он не занима.  Станко Савановић  jе био осуђен у Београду на пет година затвора  за силовање и трговину женама  из Молдавиjе.  Трибунал зна где jе он, али га то не брине.  Трибуналу су важна  само сведочења Ердемовића.

То jе прави скандал, даме и господо.  Замислите  да осам хулигана у Амстердану  претуку на смрт  неког човека и баце га у  канал.  После годину дана,  jедан од убица  се покаjе, преда се полициjи, изнесе све доказе, призна све и  наведе имена  осталих учесника  убиства.   Судиjа дирнут његовим каjањем  осуди га на  две-три године затвора, али се уопште не заинтересуjе за друге учеснике злочина.   Замислите какво негодовање  би таj суд изазвао  против себе у медиjима и  у друштву.  А у поменутом случаjу реч jе о 1.200  живота.

Дозволите да  сведемо  рачун.  Сведочења Ердемовића  о масовном убиству  код Пилице у jуну 1995. године су нешто  краjње противуречно и нетачно.  Истина о том  злочину  биће позната тек онда када сви њени учесници буду  саслушани, и кад буду одговорали  за учињено.   То jе обавеза  било ког суда. Ипак  Међународни трибунал за бившу Југославиjу  не покреће оптужнице  против осталих  учесника убиства, и чак их и не саслушава као сведоке.  Како jе то могуће?  Сасвим jе jасно да  Међународни трибунал за бившу Југославиjу  не жели да откриjе истину  о том масовном убиству.  Зашто?  Немам одговор на то питање.   Могу само да то констатуjем   као чињеницу и  да допустим следећу претпоставку:  Трибунал  не жели да позове  на саслушање  саучеснике  Ердемовића, jер ће њихова сведочења показати да  Ердемовић  говори неистине.  Само Трибунал може да обjасни зашто не жели да испита  узроке убиства код Сребренице. Али Трибунал ћути.  Још тужниjе jе што ћути и наша западна jавност.

[3] Пошто jе Хашки трибунал престао да подиже нове оптужнице jош 2004. године, он jе сада по овом питању – како би се то на енглеском рекло – off the hook. Врућ кромпир Ердемовићеве дружине пребачен jе Суду БиХ у Сараjеву.

Stichting Srebrenica Historical Project

Удружење Историjски проjекaт Сребреница

Usselincxstraat 60, Den Haag, 2593 VM The Netherlands

Телефон: + 31 64 878 0907 (Холандиjа)

+ 381 64 403 3612 (Србиjа)

Интернет страница: www.srebrenica-project.com

Електронска пошта: srebrenica.historical.project@gmail.com