Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Povodom teksta „Ne udvaram se publici”, nedelja, 19. avgusta 2012. U saznavanju prošlosti jedino je legitimna i poželjna naučna revizija (dograđivanje). No, ona ponajmanje utičena društvenu svest. Mediji i slika prednjače. Intervjui povodom pretpremijere filma „Kad svane dan”, sa režiserom Paskaljevićem, glumcima Ejdusom i Nadarevićem, te Filipom Davidom koscenaristom, u sadržaju imaju proizvoljnosti kojezamućuju sliku jedne od najosetljivijih tema Drugog svetskog rata – holokausta. Nekoliko tvrdnji zavređuje komentar: da je uništeno 30.000 Jevreja u Beogradu; da je samo mesto logora Sajmište bilo i stratiše („gde je stradalo …”); da je „Nedićeva policija (je) poslala sedam hiljada ljudi u Topovske šupe i da nije bilo njegove saradnje sa kolaboracionistima (?) logor Sajmište ne bi bio pun.”
Prema respektabilnim istoričarima za ovu temu (B. Božović, V. Manosček, M. Koljanin, M. Ristović i drugi) u Beogradu je pred rat bilo između 11.000i 12.000 domaćih Jevreja i nešto stranaca, u Banatu pod nemačkom Okupacionom upravom Srbija još oko 4.000, u Moravskoj banovini 843 i na Kosovu 550.„Kladovski transport” od 1.200 Jevreja iz Evrope bio je uglavnom u Šapcu. U Bačkoj, do rata je živelo oko 14.000. Prema mađarskim istoričarima tu suubijena 743 Jevrejina, a 1944. poslato u Aušvic 16.034 (zajedno sa prebezima iz NDH).
U avgustu 3.300 banatskih Jevreja transportovano je u Beograd. Predstavništvo jevrejske zajednice deo razmešta po stanovima, a deo ide u Topovske šupe. Projekat uništavanja Jevreja u Srbiji bio je nemački projekat kome se pored Gestapoa, Ministarstva vanjskih poslova priključio i Vermaht. U namere, odluke i egzekuciju nisu dozvoljavali mešanje lokalnih snaga. Logori će biti pod njihovom komandom. Došli su sa gotovim trakama za obeležavanje. Već 16. aprila plakatirali su popisivanje pod pretnjom smrtne kazne i obavili od 19. do 22. te od 28. do 30. aprila registraciju onih koji su pristupili (oko 9.000). Registraciju su izveli saradnici Jevrejskog referata Gestapoa pod komandom es-espotporučnika Frica Štrakea u zgradi Požarne komande na Tašmajdanu (naknadno na Kalemegdanu). Izrađene su tri kartoteke. Kada je u maju formirana srpska Specijalna policija imala je sedmoodeljenje „Jevrejsko” sa pet službenika, četvrtopolitičko za antifašiste (46 službenika i agenata) koje će do 1944 otkriti nekoliko stotina pripadnika uključujući Jevreje i trećeza nalaženje odbeglih Jevreja. Ono je do kraja uspelo da privede nekoliko desetina. Toj policiji se naknadno do kraja jula prijavilo 286 odraslih, 127 mladića, dvadesetorodece i 147 stranaca. Od 688 Jevreja (385 iz Beograda) koji su bili pod nadzorom Gestapoa na Banjici, 44 je tamo uputila Specijalna policija. Ne postoje podaci koliko je ista prethodno uputila Gestapou. Žandarmerija je učestvovala u prikupljanju Roma.
Tragično stradali Jevreji, muškarci bili su obmanjeni pozivom da se jave na radnu obavezu u Topovske šupe, gde su i do tada dolazili, ali su se i vraćali kućama. Rampa je pala 22. avgusta. Bilo je to nedelju dana pre uspostave takozvanesrpske vlade generala Nedića. Ovaj logor postaje Dankelmanov, a kasnije i Baderov rezervoar za streljanje talaca (5.000).
Oko tri stotine preživelih muškaraca i unutrašnja „uprava” prebačeni su iz Šupa u logor Sajmište. Naredbom Ajnzac grupe SIPO i SD (pukovnik es-esV. Fuks), 8. decembra 1941. pozvani su žene, deca i stari da se 12. decembra jave u dvorište Specijalne policije za Jevreje (Gestapo) u DžordžaVašingtona. Jednom broju su dostavljeni pozivi (preko domaćih organa), ostali su obavešteni preko plakata i naredbi u novinama. Rezignirani, kako beleže Nemci, pristupili su bez otpora ponevši obeležene ključeve svojih stanova, posteljinu i hranu za jedan dan.
Samo tlo logora Sajmište u prvoj fazi do istrebljenja jevrejskih zatočenika nije bilo mesto egzekucije izuzev nekoliko primera kazni radi zastrašivanja. Umiralo se od bolesti i iznemoglosti. Egzekucija je izvršena u proleće 1942. u specijalnom kamionu-dušogupci na putu za Jajince gde su umrli tajno sahranjivani. Sva streljanja su obavljana u Jajincima. Iz logora Sajmište stradalo je tako oko 6.400 Jevreja. Pored Jajinaca stratišta su bila Ledine na Bežaniji i okolina sela Jabuke blizu Pančeva. Osim stotinak umrlih Roma, ostatak od 500 žena i dece je pušten.
Tek posle maja 1942.na Sajmištu su vršena masovna ubijanja i mučenja u „Ribarskoj baraci”. Antifašisti, ratni zarobljenici i internirci bili su ovde na prolazu. U jesen 1943. dovedena je veća grupa Jevreja iz Splita (streljani u Jajincima).
Sa prostora Jugoslavije od 145 nosilaca jevrejske medalje „Pravednika”, 75 nosilaca ovog počasnog zvanja je iz Srbije. Bilo je kuća kroz koje je prošlo od 80 do 98 osoba. Često su uhvaćeni imali lažne legitimacije na srpska imena izdavana od domaćih vlasti. Da li bi to bilo dovoljno za jednu srpsku verziju „Šindlerove liste”?
Istoričari su već skretali pažnju (J. Bajford) da je devedesetih otpočeo jedan trend revizije ove istorije sa političkom pozadinom. Poseban napor su uložili neki hrvatski istoričari da dokažu da su srpski kolaboracionisti bili direktno uključeni u egzekucije Jevreja, da izjednače praksu NDH sa onom u Srbiji. Lekar Filip Koen postao je ikona tog trenda svojom knjigom „Tajni rat Srbije …”. Za te zasluge odlikovao ga je predsednik Tuđman.
Istoriji ne treba ni dodavati ni oduzimati. Na slobodnoj savesti umetnika je da vidi dramu čoveka u prošlom, pa i naroda u kome je ponikao, ali, dozvolite nam ironiju, da ne bude po cenu izmišljene naredbe srpske Vrhovne komande da se bogalji i bolesni regrutuju i isture u prve redove ili da se govor jugoslovenskog kapetana na granici sa Italijom iz 1940. (arhivski dokumenat) umeće u usta srpskom majoru iz 1914. i uz mala kraćenja, prilagođava nekim današnjim političkim kontekstima.
Naučni savetnik
