Историја у сврху идеологије

Пише: Мр Радомир Божовић, проф. математике

У дневном листу „Вијести“ од 01.07.2017. је изашао текст др Срђе Павловића, под насловом „Вук длаку мијења …“. Аутор је професор историје на универзитету Алберта у Канади. У поменутом тексту, др Павловић је реаговао на један интервју Вука Драшковића, поводом Вукове последње књиге „Ко је убио Катарину“, и при том изнио неколико злобних теза које се често користе у анти-српским круговима на Балкану.

Господин Павловић се кроз текст бави политичком и књижевном каријером Вука Драшковића, називајући га „политичким и књижевним полутаном“! Све је код Драшковића у негативном тону, од омладинских до пензионерских дана, без искрице свјетлости у биографији.

Циљ мог писања није да браним ни политичку ни књижевну каријеру Вука Драшковића. Ствар је личног избора да ли ћете неког политичара вољети (гласати). Са књижевне стране радије прихватам ставове угледних критичара који су у дјелима Вука Драшковића пронашли значајне елементе умјетничког, естетског и историјског сегмента, и као такве их препоручили читаоцима. Да је Драшковић књижевни „полутан“, мало ко из струке се усудио да каже!

1.Др Срђа Павловић у свом тексту каже: „…’Ножем’ је отварао прошле ране и подсјећао на потребу за осветом…“. Да ли ово значи, господине Павловићу, да нико, па ни Драшковић, није смио подсјетити на страшне злочине и поменути неопојане и неоткопане јаме и масовне гробнице које су Усташе пуниле по Херцеговини и Хрватској недужним Србима? Требало је да прођу деценије, па да се неко охрабри и помене да је у Јадовном, Прибиловцима и десетинама других јама на територији некадашње НДХ звјерски убијено на стотине хиљада Срба, Јевреја и Рома.

По Павловићу је, изгледа, требало наставити са ћутањем, зарад лажног братства и јединства, односно, да је јаме требало што јаче забетонирати и на лицу мјеста и у свијести Срба! А кољачима дозволити да данас јавно могу да жале што те јаме нијесу биле пуније. Насупрот томе, сви балкански народи су редовно обиљежавали своја гробља и стратишта, и сваке године подсјећали Србе да су њихови дједови и очеви чинили зло!

Дакле, Срби своје јаме и гробља да не помињу да др Павловић и његови истомишљеници не би помислили да Срби позивају на освету. За друге тај аргумент не важи. Стално подсјећај Србина на гријехе његове. Овакву мантру одлично одсликавају ријечи др Чедомира Антића: „Постоје двије врсте кривице: српска и она коју Срби дијеле са другима, па је тада она општа због чега њени носиоци нијесу именовани. Тако и код ратних злочина, и овдје ми говоримо о ‘својим’, а они о ‘нашим’ злочинима“.

2.За роман „Молитва“, аутор каже: „…’Молитвом’ је призивао дух ратног злочинца Николаја Велимировића…“.

Критичари су Владици Николају приговарали да је средином прошлог вијека хвалио Хитлера, да је био анти-семитиста, да је био десничар. Чак и да је био пушач! Али. да је био ратни злочинац су му измислили комунисти. И то у вријеме када су се почеле јављати иницијативе за преносом Владичиних моштију из САД-а у Србију. Хтјели су овим „аргументом“ да додатно појачају своје тезе да је оправдано што су му и живом и мртвом забранили повратак у земљу. Међутим, тај аргумент без аргумента нико озбиљан више не помиње. Чак и покојни Мирко Ђорђевић, познат као критичар Српске Православне цркве, у једном интервјуу Мирку Вид Млакару, хрватском новинару (објавило „Време“ у броју 647) изјављује: „Владика Николај злочинац никада није био. За то нема ниједног доказа“.

Можемо полемисати да ли је гријех што је Владика Николај 1934. године добио орден од Хитлера због заслуга за одржавање гробља њемачким војницима из I свјетског рата код Битоља. Што је у говорима 1935. хвалио Хитлера, у вријеме када је већина Европљана похвално говорила о Хитлеру. Али, можемо рећи да је у априлу 1939. у часопису „Жички Боговјесник“ предвиђао нови рат који ће изазвати Трећи Рајх и предвидио пропаст Рајха. Да је 1941. подржао мартовске демонстрације. Да су га Њемци заробили у септембру 1941. и држали по разноразним затворима и притворима у Србији, а касније депортовали у Њемачку. Чак је и у злогласном Дахау провео око три мјесеца 1944. године. Из Њемачке је 1946. емигрирао у Америку.

Можемо говорити да је износио и писао анти-јеврејске ставове. Највише у књизи „Кроз тамнички прозор“, објављеној у Линцу 1985., коју је Владика писао на парчадима тоалет папира док је боравио у Дахау. С друге стране, доказано је да је у рату штитио и скривао Јевреје. Постоји свједочење Еле Трифуновић, рођене Неухаус, да је њу и њену породицу сакрио у манастиру Љубостиња, гдје су провеле 18 мјесеци.

Патријарх Павле му је замјерао што је био пушач!

Али, да је Владика Николај ратни злочинац је чиста измишљотина, коју у тексту користи доктор историје! Да су ту тезу изнијели историчари-аматери, којих на нашим просторима има доста, можда бих и прећутао. Али шта радити када један школовани историчар напише нешто овако? Можда примијенити метод покојног академика Димитрија Дима Вујовића: „Када наиђете на овакве ставове, а знате да су нетачни, једноставно склопите корице и баците књигу“. Не вриједи полемисати. Џаба је!

3.У роману „Ноћ Ђенерала“ Драшковић је: „…шминкао лице још једног ратног злочинца, Драже Михајловића…“. И о овој тези господина Павловића би многи били спремни да полемишу. Роман би написали. Макар би доказали да му је покрет био анти-фашистички. Да су га тровали у вријеме суђења мескалином, да су му архиву сакрили, итд. А за роман „Ко је убио Катарину“, др Павловић окривљује Србе да су највећи кривци за распад Југославије, а Драшковића означава једним од „убица“.

Овакве ствари и ставови научника нам се дешавају када историја постане идеологија, а не фактографија. Још кад се историчари увуку у игру у којој су Срби криви за све, па и оно што им можда ваља – не ваља!

Извор: ИН4С