Istoričar dr Nemanja Dević među 10% najproduktivnijih srpskih naučnika

Ništa od toga nije bio moj uspeh, nego milost Gospoda i pravda za one u čije ime govorim.

U Bosni postoji jedan neobičan izraz za ničije dete: zove se nahoče. E ja sam, otkad sam upisao Filozofski fakultet u Beogradu bio nahoče.

I to ne zato što nemam roditelje, ujake ili kumove, već zato što oni nisu sedeli na uticajnim mestima.

Uz to, nisam bio ni Jugosloven ni komunista već izrazita suprotnost svega toga, što takođe nije baš bila zgodna okolnost na jednom od poslednjih uporišta ovih lipsavajućih ideologija u Srbiji.

Do doktorata to nisam mnogo osećao, onda se na moja pleća srušila lavina. Tuklo je sa svih strana, u meri da sam jednog momenta doslovno propljuvao krv. Prvo od njiovih, a onda i od naših.

Nije bitno od koga, nije bitno ni zašto, to znamo moji najbliži i ja i na brzinu ispisane beleške u dnevniku. Najslađe mi je pak bilo kad su, sve stručni i objektivni, na margini mog doktorata napisali: advokat Draže Mihailovića.

A onda i onemogućili da branim doktorat napisan na 1.000 strana na dan 17. jula, da se slučajno ne poklopi sa datumom smrti pokojnog Čiče. Neke poglede pune mržnje i otrova, i to od jedne naizgled dobroćudne i tihe ženice, nikad do tad nisam sreo i nikad ih nisam zaboravio…

Onda su nastavili da me sabotiraju gde god su mogli.

Ja sam im nekad svesno, nekad nesvesno, odgovarao udarajući na taštinu, puneći sale koje je valjda samo njihovim visočanstvima trebalo da pripadaju.

Kad nije rezultiralo otkazom, onda su počeli da smišljaju spletke i plasiraju poluistine, mnogo opasnije od notornih laži. Kad nisu uspeli, onda su počeli da me ignorišu, pa da prošle godine ne beše dobrog Borisa Bulatovića i njegovih kolega koji dodeljuju nagradu „Dimitrije Bogdanović“, pomislio bih možda i da zaista sve te moje napisane hartije ne vrede ništa.

Ipak, nisam odustajao.

Tako izmrcvarenog i gotovo očajnog, sa 30 godina i bez mnogo radnog staža u struci, dvojica dobrih ljudi (koji su inače znali da nismo istomišljenici po mnogo čemu) prepoznali su me u Institutu za savremenu istoriju i založili se da postanem njihov kolega.

Trebalo mi je godinu dana da uopšte poverujem da radim tamo gde sam maštao još kao đak. Ali sam radio, posvećeno i vredno, i to ne zbog obaveze nego iz ljubavi. Gotovo svake godine izbacivao po jednu knjigu i po nekoliko (nekad i dvocifren broj) drugih radova.

Nastavljeni su napadi i od lažnih levičara i od lažnih desničara, a Boga mi bilo je i udara od ozbiljnih udbaških njuški (ne mislim na Udboslava, on je sitna buranija za tu bratiju).

Da nije bilo podkasta i stare postave emisije “Posle ručka“, u medijima gotovo da me i ne bi bilo, pogotovo ne u jugonostalgičnim intelektualnim kružocima na javnom servisu.

Ni kod nacionalne inteligencije zadužene da deli sertifikate ko je nacionalan a ko inteligencija nisam se proslavio, pa sam se na momente osetio, što reče Crnjanski u “Itaci“, da sam u Beogradu kao neki progonjeni Arnaut.

Nikad me niko od njih nije zaplašio niti odlučio od voljenog posla, ali su me usmerili, nesvesno, više ka mom porodičnom blagu.

I baš kad sam se pomirio s tim da treba raditi u tišini, za retke savremenike i novu generaciju, u ministarstvu nauke pokrenuli su inicijativu da se po prvi put naš rad izmeri i meritokratski.

Ne dakle po tome ko stoji iza koga, nego koliko radova imaš i gde su (u kakvim naučnim časopisima) objavljeni.

Znam, sad će neki oštećeni reći da kod njih nije reč o kvantitetu, nego o kvalitetu, ali ono nahoče s početka teksta je, eto, nakupilo preko 50 naučnih radova, pa makar i da ne valjaju. I po prvi put došlo je do ozbiljnog priznanja i svrstavanja istog u 10% najproduktivnijih srpskih naučnika.

To su ti “izvrsni“ o kojima se ovih dana govori: posebno su mi bili mili komentari profesorice iz klana zlih koja je zakukala kako se nagrađuju nekakvi četnici, koji joj se vazda priviđaju po hodnicima. Ne boli nju taj pridev, koliko što se to odnosi i na povećanje plate, a i ona i njeni su jadni gladni; tolike godine vredno rade i žive asketski, a ovi zli softveri koji su bodovali nisu prepoznali njine kvalitete…

Sad, da li postoji nešto što bi bilo izvrsno nahoče, ja ne znam, ali ko hoće da čestita – može. Uz malu uzdržanost: ništa od toga nije bio moj uspeh, nego milost Gospoda i pravda za one u čije ime govorim.

No, da sam radostan i zbog sebe i zbog svih pomenutih zlica, jesam, pa ništa ne smeta da popijemo po jednu ljutu na moj račun kad se vidimo….

Izvor: Nemanja Dević – Fejsbuk stranica

(Naslov, podnaslov i odabir fotografija – redakcija portala Jadovno 1941.)

Od istog autora:

Kolumnisti – prijatelji / Nemanja Dević