Istina o planu “Z-4”

Datum objave: ponedeljak, 5 decembra, 2011
Objavljeno u Ostalo
Veličina slova: A- A+

slobodanjarcevic

Plan Z-4 ne pred­sta­vlja ne­spo­ra­zum iz­me­đu pred­sed­ni­ka Re­pu­bli­ke Srp­ske Kra­ji­ne Mi­la­na Mar­ti­ća i ame­rič­kog am­ba­sa­do­ra u Za­gre­bu Pi­te­ra Gal­braj­ta, u Kni­nu po­čet­kom 1995, ka­ko to tu­ma­če me­di­ji, pa i mno­gi isto­ri­ča­ri, po­li­ti­ko­lo­zi, prav­ni­ci i dru­gi is­tra­ži­va­či se­pa­ra­ti­stič­kih ra­to­va u Ju­go­sla­vi­ji. Plan Z-4 je sa­mo de­talj op­se­žnog i zlo­či­nač­kog po­du­hva­ta ra­di pro­go­na srp­skog pra­vo­slav­nog sta­nov­ni­štva iz iskon­skih srp­skih ze­ma­lja, pre­te­žno sme­šte­nih u isto­rij­skoj Voj­noj Kra­ji­ni (Voj­noj gra­ni­ci, srp­skoj auto­nom­noj obla­sti u Austro­u­gar­skoj od 16. do pred kraj 19. sto­le­ća).

Na toj je ze­mlji (a i u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni) usta­ška Hr­vat­ska, u Dru­gom svet­skom ra­tu, oba­vi­la za­ma­šno bi­o­lo­ško is­tre­blje­nje srp­skog, rom­skog i je­vrej­skog sta­nov­ni­štva. Pot­pu­no umo­r­stvo ovih tri­ju na­ro­da bi­lo je pred­vi­đe­no ustav­nim i za­kon­skim od­red­ba­ma hr­vat­ske dr­ža­ve 1941. go­di­ne. Za­ko­nom im je od­u­ze­ta i ce­lo­kup­na po­kret­na i ne­po­kret­na imo­vi­na, kao što će hr­vat­sko za­ko­no­dav­stvo tre­ti­ra­ti i svu srp­sku imo­vi­nu od 1990. go­di­ne do da­nas. Do­du­še, ovog pu­ta je in­ter­ve­ni­sa­la me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca, pa se hr­vat­sko za­ko­no­dav­stvo pri­la­go­đa­va­lo spolj­nim pri­ti­sci­ma, ali je za­dr­ža­lo to­li­ko ne­do­re­če­nih i kom­pli­ko­va­nih od­red­bi da je ve­ći­ni prog­na­nih Sr­ba ne­mo­gu­će ući u po­sed svo­je imo­vi­ne, vra­ti­ti dr­ža­vljan­stvo, ušte­đe­vi­nu, pri­ma­ti pen­zi­ju, in­va­lid­ni­nu i slič­no.

Kad je reč o ovom ma­lom ob­zi­ru me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce pre­ma srp­skoj imo­vi­ni, mo­ra­mo oda­ti pri­zna­nje nje­nim mi­rov­nim po­sred­ni­ci­ma jer su upo­zo­ri­li da je Hr­vat­ska, jed­no­stra­nom od­lu­kom u Sa­bo­ru, uki­nu­la dr­ža­vo­tvor­nost (kon­sti­tu­tiv­nost) srp­skom na­ro­du, ko­ji je, kao no­si­lac an­ti­fa­ši­stič­ke bor­be u Dru­gom svet­skom ra­tu, svo­je et­nič­ke i isto­rij­ske te­ri­to­ri­je do­br­o­volj­no uneo u fe­de­ral­nu ju­go­slo­ven­sku je­di­ni­cu Hr­vat­sku, uz na­gla­še­nu ustav­nu re­gu­la­ti­vu o pot­pu­noj rav­no­prav­no­sti hr­vat­ske i srp­ske et­nič­ke za­jed­ni­ce.

Hr­vat­ska vlast je 1992. mo­ra­la da uzme u ob­zir ovo upo­zo­re­nje me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce. Obe­ća­la je da će Sr­bi­ma vra­ti­ti rav­no­prav­nost uki­nu­tu 1991. go­di­ne. Kao i u svim dru­gim pri­li­ka­ma, Hr­vat­ska je ovo obe­ća­nje iz­i­gra­la. Ume­sto da se Sr­bi ustav­no opet od­re­de kao dr­ža­vo­tvor­ni (kon­sti­tu­tiv­ni) na­rod, hr­vat­ski par­la­ment ih je od­re­dio kao „na­ci­o­nal­nu za­jed­ni­cu”. Za ži­vo ču­do, me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca je pri­hva­ti­la i ovo je­dva ra­zu­mlji­vo re­še­nje, ma­da je pret­hod­no zah­te­va­la da se srp­ski sta­tus u Hr­vat­skoj re­gu­li­še ona­ko ka­ko je to bi­lo i u Usta­vu SFR Ju­go­sla­vi­je. Ta­ko su Hr­vat­skoj osta­le od­re­še­ne ru­ke za da­lje ma­ni­pu­la­ci­je s na­vod­nim vra­ća­njem pret­hod­nih srp­skih pra­va.

U tim ma­ni­pu­la­ci­ja­ma zna­čaj­nu ulo­gu od­i­gra­la je hr­vat­ska po­nu­da ši­ro­kih auto­nom­nih pra­va za Sr­be, ko­ja je bi­la isto­vet­na od 1992. do 1995, ali je do 1995. bi­la bez zva­nič­nog na­zi­va, a od 1995. go­di­ne će do­bi­ti ime – Plan Z-4. Taj plan o auto­nom­nim pra­vi­ma Sr­ba u Hr­vat­skoj je, iz­ne­na­da, bio na­ja­vljen kao no­vost i mi­rov­ni po­sred­ni­ci su sa­kri­li či­nje­ni­cu da je reč o pla­nu ko­ji je nu­đen, uza­stop­no 1992. i 1993. go­di­ne – sve dok ni­je pot­pi­san Er­dut­ski spo­ra­zum 15/16. ju­la 1993. go­di­ne. Zna­či, on 1995. ni­je bio ni­ka­kva no­vost, osim ako se pod no­vo­šću ne pod­ra­zu­me­va to što je u Knin taj plan do­neo ame­rič­ki am­ba­sa­dor u Za­gre­bu Pi­ter Gal­brajt. Go­di­ne 1992. go­di­ne u Knin su ga do­ne­li i ko­pred­sed­ni­ci Me­đu­na­rod­ne mi­rov­ne kon­fe­ren­ci­je o Ju­go­sla­vi­ji Saj­rus Vens i lord Dej­vid Oven, sa slu­žbe­ni­ci­ma Un­pr­o­fo­ra.

Plan Z-4 je naj­ne­pri­jat­ni­je sve­do­čan­stvo o ume­ša­no­sti UN, dru­gih me­đu­na­rod­nih or­ga­ni­za­ci­ja, za­pad­no­e­vrop­skih ve­li­kih ze­ma­lja, uklju­ču­ju­ći Ru­sku Fe­de­ra­ci­ju i Sje­di­nje­ne Ame­rič­ke Dr­ža­ve, u raz­bi­ja­nje SFR Ju­go­sla­vi­je i odo­bra­va­nje agre­si­je Hr­vat­ske na Re­pu­bli­ku Srp­sku Kra­ji­nu. Na­ža­lost, ve­ći­na me­di­ja u Ju­go­sla­vi­ji (i oni Mi­lo­še­vi­će­vog re­ži­ma i opo­zi­ci­o­nih stra­na­ka) kri­vo­tvo­ri­la je sve okol­no­sti oko ovog pla­na i op­tu­ži­va­la ru­ko­vod­stvo Re­pu­bli­ke Srp­ske Kra­ji­ne za ne­ko­o­pe­ra­tiv­nost. Me­di­ji su jav­no­sti po­ru­či­va­li da bi se pri­hva­ta­njem Pla­na iz­be­gla hr­vat­ska agre­si­ja i et­nič­ko či­šće­nje Kra­ji­ne od Sr­ba. Jav­nost je, ova­kvim in­for­mi­sa­njem, bi­la ob­ma­nu­ta.

Me­đu­tim, Hr­va­ti su nu­di­li Sr­bi­ma (i 1992. i 1995) re­ša­va­nje srp­skih lič­nih i na­ci­o­nal­nih pra­va u dva sre­za, a Sr­bi su po­šli sa sta­no­vi­šta da se o tim pra­vi­ma mo­ra vo­di­ti ra­ču­na na ce­loj te­ri­to­ri­ji Re­pu­bli­ke Srp­ske Kra­ji­ne, ili u „Zo­na­ma pod za­šti­tom Uje­di­nje­nih na­ci­ja”, ka­ko je Kra­ji­na bi­la ozna­ča­va­na u do­ku­men­ti­ma Uje­di­nje­nih na­ci­ja.

Iako su mi­rov­ni po­sred­ni­ci bi­li na ce­loj te­ri­to­ri­ji Kra­ji­ne i iako su sa­mi ozna­či­li nje­ne gra­ni­ce pre­ma Hr­vat­skoj, oni su i fe­bru­a­ra 1993. u Nju­jor­ku kra­jin­skoj de­le­ga­ci­ji po­nu­di­li da se ras­pra­vlja o srp­skoj auto­no­mi­ji u dva sre­za! Za­tim su hr­vat­skoj de­le­ga­ci­ji do­zvo­li­li da to isto pred­lo­ži na sa­stan­ci­ma u apri­lu i ju­nu 1993. u Že­ne­vi.

De­le­ga­ci­ja Kra­ji­ne ni­je že­le­la da raz­go­va­ra o pla­nu. Pred­log je bio vi­še ne­go neo­zbi­ljan za­to što je nje­gov sa­dr­žaj vi­še li­čio na ru­ga­nje, ne­go na prav­ni te­melj za vra­ća­nje od­u­ze­tih pra­va jed­nom od dva dr­ža­vo­tvor­na na­ro­da. Da se ta dr­ža­vo­tvor­nost ni­je pod­ra­zu­me­va­la, go­vo­ri či­nje­ni­ca da su Hr­va­ti srp­sku sa­mo­u­pra­vu pred­vi­de­li sa­mo u dva sre­za, što je či­ni­lo je­dva tre­ći­nu Re­pu­bli­ke Srp­ske Kra­ji­ne. A da je neo­zbilj­nost bi­la pot­pu­no za­stu­plje­na u Pla­nu Z-4, po­ka­zu­je po­nu­da da se u ta dva sre­za us­po­sta­ve: srp­ski par­la­ment, pred­sed­nik dr­ža­ve, vla­da, srp­ski je­zik u ško­la­ma, ca­ri­na, voj­ska, po­li­ci­ja, no­vac, za­sta­va, grb i, po­red to­ga, uče­šće srp­skih pred­stav­ni­ka u za­ko­no­dav­nim i iz­vr­šnim te­li­ma Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske. Do­slov­no, sve ovo od­no­si se sa­mo na „ko­tar Gli­nu i ko­tar Knin”. Svi osta­li de­lo­vi Kra­ji­ne, po tom pla­nu, bi­li bi uklju­če­ni u Re­pu­bli­ku Hr­vat­sku a da Sr­bi osta­nu bez pra­va na bi­lo ka­kvu auto­no­mi­ju u nji­ma – ma­da su ti de­lo­vi či­ni­li dve tre­ći­ne Kra­ji­ne.

A što se ti­če te­ri­to­ri­jal­nog pro­sti­ra­nja ta­da­šnjih (i da­na­šnjih) hr­vat­skih ko­ta­ra (sre­zo­va), ni­je bi­lo ja­sno šta bi ob­u­hva­ta­li ko­ta­ri Knin i Gli­na. Hr­vat­ska je umno­ži­la broj op­šti­na: u po­re­đe­nju s hr­vat­skom ad­mi­ni­stra­tiv­nom po­de­lom iz vre­me­na Ju­go­sla­vi­je, broj op­šti­na bio je vi­še ne­go tro­stru­ko ve­ći. Ta­ko su ne­ke me­sne za­jed­ni­ce pro­gla­še­ne op­šti­na­ma, pa je Sr­bi­ma nu­đe­na „dr­ža­va u dr­ža­vi” u 11 op­šti­na. Zna­či, op­šti­na ni­je bi­la pro­stra­na i s mno­go na­se­lja kao u Ju­go­sla­vi­ji, a ovih 11 nu­đe­nih Pla­nom, na­la­zi­lo se oko gra­do­va Kni­na i Gli­ne. Pre­ko de­lo­va Li­ke i Kor­du­na, ko­ji ne bi ula­zi­li u dva po­me­nu­ta ko­ta­ra, pre­ma obe­ća­nji­ma hr­vat­ske stra­ne, pru­žao bi se ko­ri­dor iz­me­đu srp­skih po­li­tič­kih cen­ta­ra – Gli­ne i Kni­na!

Ve­li­ka od­go­vor­nost na usa­mlje­nom Mi­la­nu Mar­ti­ću

Je­dan po­šte­ni bri­tan­ski di­plo­ma­ta oba­ve­stio nas je o pred­sto­je­ćem do­la­sku ame­rič­kog am­ba­sa­do­ra Pi­te­ra Gal­braj­ta u Knin re­kav­ši da će Gal­brajt po­nu­di­ti plan o srp­skoj auto­no­mi­ji u Hr­vat­skoj, plan ve­o­ma ne­po­vo­ljan za Sr­be. Sa­ve­to­vao nas je da ga pri­hva­ti­mo kao osno­vu za pre­go­vo­re, jer će mu svet­ski me­di­ji po­sve­ti­ti ve­li­ku pa­žnju, pa će­mo mo­ći da iz­ne­se­mo svo­je sta­vo­ve i či­nje­ni­ce o sve­u­kup­nim srp­sko-hr­vat­skim od­no­si­ma. Ovaj po­šte­ni bri­tan­ski di­plo­ma­ta bio je na­či­sto s tim ko ka­kvu ulo­gu igra u raz­bi­ja­nju Ju­go­sla­vi­je i hra­brio nas je da će­mo, ras­pra­vlja­ju­ći o Pla­nu Z-4, us­pe­ti da do­ka­že­mo da su me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca i Hr­vat­ska ne­is­kre­ne kad obe­ća­va­ju (po­seb­no Pla­nom Z-4) Sr­bi­ma pu­na pra­va u Hr­vat­skoj.

Pred­sed­nik Kra­ji­ne Mi­lan Mar­tić bio je upo­znat s ovim sta­vom bri­tan­skog di­plo­ma­te, a znao je i sa­dr­žaj do­ku­men­ta ko­ji smo če­ka­li, ali su ga tih da­na za­bri­nja­va­le dru­ge okol­no­sti. Kra­ji­na se na­šla u ve­o­ma te­škoj si­tu­a­ci­ji. Hr­vat­ska je tra­ži­la da mi­rov­ne sna­ge UN okon­ča­ju svo­ju mi­si­ju, is­ti­ču­ći da one Hr­vat­skoj vi­še ni­su po­treb­ne. Na ova­kav zah­tev re­a­go­va­le su Uje­di­nje­ne na­ci­je i ko­pred­sed­ni­ci Mi­rov­ne kon­fe­ren­ci­je o biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji, po­ku­ša­va­ju­ći da za­do­vo­lje hr­vat­ske zah­te­ve, ali da to ne iz­gle­da ka­pi­tu­lant­ski po Uje­di­nje­ne na­ci­je. Pro­na­šle su re­še­nje – odo­bro­vo­lji­le su Hr­vat­sku ga­ran­ci­jom da se Kra­ji­na vi­še ne­će na­zi­va­ti „Zo­nom pod za­šti­tom Uje­di­nje­nih na­ci­ja” i da će mi­rov­nu ope­ra­ci­ju u Ju­go­sla­vi­ji pre­i­me­no­va­ti u mi­rov­nu ope­ra­ci­ju u Hr­vat­skoj. Ono što je bi­lo još čud­ni­je, od­lu­če­no je da se u toj „no­voj mi­rov­noj ope­ra­ci­ji” voj­ni­ci UN ne spo­mi­nju. Pre ne­go što je do­ne­se­na ova­kva od­lu­ka u Sa­ve­tu bez­bed­no­sti, ko­pred­sed­ni­ci Mi­rov­ne kon­fe­ren­ci­je o biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji tre­ba­lo da je pri­ba­ve for­ma­lan pri­sta­nak tri­ju pot­pi­sni­ca Ven­so­vog pla­na – Ju­go­sla­vi­je, Hr­vat­ske i Kra­ji­ne. Na­rav­no, Hr­vat­ska je pri­sta­la. Ju­go­sla­vi­ja je da­va­la zna­ke da se ne­će ener­gič­ni­je pro­ti­vi­ti pro­me­ni ko­man­da­na­ta mi­rov­nih sna­ga UN u Ju­go­sla­vi­ji. Je­di­no se ovo­me su­prot­sta­vi­la Kra­ji­na.

Tor­vald Stol­ten­berg se sa­stao s kra­jin­skom de­le­ga­ci­jom ko­ju je pred­vo­dio pred­sed­nik Mi­lan Mar­tić u Be­o­gra­du. On je pred­lo­žio da se mi­rov­na mi­si­ja pre­i­me­nu­je u „Or­ga­ni­za­ci­ju Uje­di­nje­nih na­ci­ja za us­po­sta­vlja­nje po­ve­re­nja”. Skra­će­no, la­ti­ni­com, bi­la bi ozna­če­na kao UN­CRO. Ova­kav ob­lik je na­me­tao za­klju­čak da je to skra­će­ni­ca od iz­ra­za: Uje­di­nje­ne na­ci­je u Hr­vat­skoj – The Uni­ted Na­ti­ons in Cro­a­tia.

Mar­tić je Stol­ten­ber­gu pre­neo stav da Kra­ji­na ni­je sa­gla­sna s pro­me­nom man­da­ta mi­rov­nih sna­ga UN i da one i da­lje tre­ba da, u svom na­zi­vu, sa­dr­že po­jam „za­štit­ne sna­ge”. Stol­ten­berg ni­je ko­men­ta­ri­sao Mar­ti­ćev stav do­da­ju­ći sa­mo to da će ko­nač­nu od­lu­ku do­ne­ti Sa­vet bez­bed­no­sti.

Tre­ba pri­zna­ti či­nje­ni­cu da je ta­da (1995) SR Ju­go­sla­vi­ja u UN ima­la pra­znu sto­li­cu i da je nje­na di­plo­mat­ska ak­tiv­nost bi­la ogra­ni­če­na, pa u Sa­ve­tu bez­bed­no­sti ve­ro­vat­no sa­ma ne bi mo­gla spre­či­ti iz­me­nu su­šti­ne Ven­so­vog pla­na, či­ja je pot­pi­sni­ca bi­la, ali je či­nje­ni­ca i to da se ni­je bi­la­te­ral­no an­ga­žo­va­la me­đu ve­ći­nom čla­ni­ca UN. Mo­gla je za­tra­ži­ti nji­ho­vu po­moć i ne­ma sum­nje da bi bi­lo dr­ža­va ko­je bi po­ku­ša­le, u te­li­ma UN, da sa­ču­va­ju pr­vo­bit­ni man­dat mi­rov­nih sna­ga UN u Ju­go­sla­vi­ji.

Mar­tić je u ova­kvoj si­tu­a­ci­ji ostao usa­mljen, a shva­tao je da će, pri pro­me­ni man­da­ta sna­ga UN u Kra­ji­ni, usle­di­ti hr­vat­ska oru­ža­na agre­si­ja. Isto­vre­me­no, sve je ma­nje bi­lo na­de da će oru­ža­ne sna­ge Ju­go­sla­vi­je uče­stvo­va­ti u od­bra­ni Kra­ji­ne. Mar­tić je po­ku­šao da is­ko­ri­sti do­la­zak ame­rič­kog am­ba­sa­do­ra Pi­te­ra Gal­braj­ta u Knin da bi mu skre­nuo pa­žnju na to da je ne­pri­hva­tlji­vo da mi­rov­ne sna­ge me­nja­ju ka­rak­ter de­fi­ni­san Ven­so­vim pla­nom ili Re­zo­lu­ci­jom Sa­ve­ta bez­bed­no­sti 743 (1992). Je­di­no što mu je osta­lo na ras­po­la­ga­nju za oču­va­nje su­šti­ne Ven­so­vog pla­na bi­lo je uslo­vlja­va­nje – i on ga je iz­neo u su­sre­tu s Pi­te­rom Gal­braj­tom. Ono je gla­si­lo – Kra­ji­na će pre­go­va­ra­ti o Pla­nu Z-4, uko­li­ko, tih da­na, Sa­vet bez­bed­no­sti pro­du­ži bo­ra­vak mi­rov­nih sna­ga uz ne­pro­me­njen man­dat.

Ma­da je ova­kav stav jed­ne dr­ža­ve pot­pu­no ra­zu­mljiv, ame­rič­ki am­ba­sa­dor za nje­ga ni­je imao raz­u­me­va­nja. On se uvre­dio i za­pre­tio ru­ko­vod­stvu Kra­ji­ne. A mo­glo se oče­ki­va­ti da pre­go­vo­ri hr­vat­ske i srp­ske stra­ne ne mo­gu nor­mal­no te­ći a da se ne zna šta će se me­nja­ti, a šta ne u Ven­so­vom pla­nu.

Za­što Plan Z-4 ni­je spo­mi­njan od ju­na 1993. do po­čet­ka 1995?

Na­veo sam da je Plan Z-4 po­nu­đen, po­sled­nji put, u ju­nu 1993. go­di­ne u Že­ne­vi. Hr­vat­sku de­le­ga­ci­ju ta­da je pred­vo­dio Slav­ko De­go­ri­ci­ja. Na tim pre­go­vo­ri­ma, ar­gu­men­ti de­le­ga­ci­je Kra­ji­ne su bi­li uve­r­lji­vi. De­le­ga­ci­ja je bi­la broj­na, a pred­vo­di­li su je pred­sed­nik Kra­ji­ne Go­ran Ha­džić i pred­sed­nik skup­šti­ne Mi­le Pa­spalj. At­mos­fe­ra na že­nev­skim pre­go­vo­ri­ma je uči­ni­la uti­sak na mi­rov­ne po­sred­ni­ke i oni su re­ša­va­nju srp­sko-hr­vat­skih od­no­sa pri­šli, bar pri­vre­me­no, mno­go ozbilj­ni­je. Ko­pred­sed­ni­ci­ma su se sle­de­ćeg me­se­ca (jul 1993) pri­dru­ži­li za­me­ni­ci mi­ni­sta­ra ino­stra­nih po­slo­va SAD i Ru­si­je: Čarls Red­man i Vi­ta­lij Čur­kin. Oni su od­lu­či­li da odvo­je­no pre­go­va­ra­ju s dve de­le­ga­ci­je – s kra­jin­skom u Er­du­tu i hr­vat­skom u Za­gre­bu.

Raz­go­vor sa de­le­ga­ci­jom Kra­ji­ne je odr­žan 15. ju­la 1993.

Za­mi­sao ko­pred­sed­ni­ka Mi­rov­ne kon­fe­ren­ci­je i dvo­ji­ce dr­žav­ni­ka, SAD i Ru­si­je, bi­la je da se pot­pi­še je­dan okvir­ni ugo­vor ko­ji bi do­veo do voj­ne, po­li­cij­ske, pri­vred­ne, sa­o­bra­ćaj­ne, tr­go­vač­ke, kul­tur­ne, pro­svet­ne, sport­ske i dru­ge sa­rad­nje. Po re­či­ma Ri­čar­da Red­ma­na, bi­lo bi to po­ste­pe­no sta­pa­nje Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske i Re­pu­bli­ke Srp­ske Kra­ji­ne u jed­nu dr­ža­vu s dve obla­sti. Ve­ro­vat­no je to tre­ba­lo da bu­de re­še­nje ka­kvo će se u Dej­to­nu na­ći za Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu. Ame­ri­ka­nac je ta­da re­kao da će za­mi­šlje­ni spo­ra­zum bi­ti oba­ve­zan za Hr­vat­sku i, ako bi nje­zin pred­sed­nik po­ku­šao da iz­beg­ne nje­go­vo spro­vo­đe­nje u ži­vot, on­da će ga na to Ru­si­ja pri­mo­ra­ti – jer je ona, re­kao je, za ta­ko ne­što za­du­že­na. Vi­ta­lij Čur­kin je do­dao da u slu­ča­ju hr­vat­skog ve­ro­lom­stva, ne­će okle­va­ti i da će od­mah do­pu­to­va­ti u Za­greb i Knin.

Uz ova­kve ga­ran­ci­je, de­le­ga­ci­ja Kra­ji­ne je ima­la sa­mo je­dan uslov – tra­ži­la je od Red­ma­na i Čur­ki­na da spo­ra­zum pot­pi­še, u Za­gre­bu, član Vla­de Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske, a ne ne­ko iz po­li­cij­skih struk­tu­ra, ka­ko su to Hr­va­ti prak­ti­ko­va­li do ta­da. Red­man i Čur­kin su pri­hva­ti­li ovaj stav kra­ji­ške de­le­ga­ci­je.

Ta­ko je Er­dut­ski spo­ra­zum, 15. ju­la 1993, pot­pi­sao mi­ni­star ino­stra­nih po­slo­va Kra­ji­ne Slo­bo­dan Jar­če­vić, a u Za­gre­bu, 16. ju­la 1993, mi­ni­star tr­go­vi­ne Hr­vat­ske Ivi­ca Mu­dri­nić.

O Erdut­skom spo­ra­zu­mu re­fe­ri­sao je pred Sa­ve­tom bez­bed­no­sti ge­ne­ral­ni se­kre­tar Bu­tr­os Bu­tros Ga­li, na­gla­siv­ši da će spo­ra­zum do­ve­sti do mi­ra iz­me­đu srp­ske i hr­vat­ske et­nič­ke za­jed­ni­ce.

I kad je tre­ba­lo da poč­nu pre­go­vo­ri struč­nih de­le­ga­ci­ja o sve­u­kup­noj sa­rad­nji Kra­ji­ne i Hr­vat­ske, hr­vat­ski pred­sed­nik Fra­njo Tuđ­man je obe­lo­da­nio da je Er­dut­ski spo­ra­zum ni­šta­van – sta­vljen van sna­ge.

Vla­da Kra­ji­ne je pi­sa­la Čur­ki­nu, ali on ni­je od­go­vo­rio. U Mo­skvu je ot­pu­to­vao mi­ni­star ino­stra­nih po­slo­va Kra­ji­ne da Čur­ki­na pod­se­ti na ga­ran­ci­ju Ru­ske Fe­de­ra­ci­je da će Er­dut­ski spo­ra­zum Hr­vat­ska mo­ra­ti da spro­vo­di. Me­đu­tim, kad je kra­jin­ska de­le­ga­ci­ja sti­gla u Mo­skvu, u ru­skom MIP-u su je oba­ve­sti­li da je Čur­kin slu­žbe­no u Bri­se­lu. Kra­ji­šni­ke je pri­mio šef nje­go­vog ka­bi­ne­ta, po­to­nji ru­ski mi­ni­star za ino­stra­ne po­slo­ve Igor Iva­nov. Iva­nov ni­je že­leo da raz­go­va­ra o ru­skim ga­ran­ci­ja­ma ve­za­nim za Er­dut­ski spo­ra­zum! Sa­mo je Kra­ji­šni­ci­ma oči­tao lek­ci­ju da mo­ra­ju na­u­či­ti da ži­ve u mi­ru s Hr­va­ti­ma i Mu­sli­ma­ni­ma i upu­ći­vao ih na skla­dan ži­vot to­li­kih na­ci­ja i ver­skih za­jed­ni­ca u Ru­si­ji (tad još ni­je bi­lo te­ro­ri­stič­kih dej­sta­va u Če­če­ni­ji).

Po­sle ovog ve­ro­lom­stva Hr­vat­ske i bla­go­na­klo­nog sta­va me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce pre­ma ovom hr­vat­skom či­nu, Nor­ve­ška je Kra­ji­šni­ci­ma i Hr­va­ti­ma po­nu­di­la taj­ne pre­go­vo­re, u no­vem­bru 1993. Po­nu­da je pri­hva­će­na. Kra­jin­sku de­le­ga­ci­ju pred­vo­dio je Go­ran Ha­džić, a hr­vat­sku Hr­vo­je Ša­ri­nić. Bio je na po­mo­lu spo­ra­zum sli­čan Er­dut­skom. Dva da­na tekst je usa­gla­ša­van i pri­hva­ćen od obe de­le­ga­ci­je. Za­ka­zan je pre­kid taj­no­sti i za na­red­no ju­tro su po­zva­ni no­vi­na­ri – da pri­su­stvu­ju pot­pi­si­va­nju. Ali, tu noć je Tuđ­man po­slao pi­sa­ni na­log Ša­ri­ni­ću da spo­ra­zum ne pot­pi­su­je i da se hr­vat­ska de­le­ga­ci­ja od­mah vra­ti u Za­greb. Ni ovog pu­ta me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca ni­je pred­u­ze­la ni­ka­kve me­re pro­tiv Hr­vat­ske.

Sle­de­ći pre­go­vo­ri su odr­ža­ni u de­cem­bru 1993. u Do­ba­nov­ci­ma. U to­ku usa­gla­ša­va­nja tek­sta spo­ra­zu­ma, Hr­vo­je Ša­ri­nić je re­kao „da ni­je do­bio ovla­šte­nja za raz­gra­ni­če­nje u Rav­nim ko­ta­ri­ma i da za­to pre­ki­da pre­go­vo­re”.

Po­sle Do­ba­no­va­ca, dve de­le­ga­ci­je su se su­sre­le u mar­tu 1994, u Za­gre­bu. Kra­ji­šni­ke je pred­vo­dio mi­ni­star od­bra­ne ad­mi­ral Du­šan Ra­kić, a Hr­va­te Hr­vo­je Ša­ri­nić. Za­me­nik mu je bio ge­ne­ral Pe­tar Sti­pe­tić. Opet su bi­li pri­sut­ni Čarls Red­man i Vi­ta­lij Čur­kin. Spo­ra­zum je pot­pi­san 29. mar­ta. Bio je urav­no­te­žen. Pri­hva­će­ni su sta­vo­vi o po­je­di­nim pi­ta­nji­ma obe­ju de­le­ga­ci­ja. Ta­ko je u Spo­ra­zum une­sen i pred­log Kra­ji­ne da se i hr­vat­sko i kra­jin­sko te­ško na­o­ru­ža­nje uda­lje od gra­ni­ce de­set ki­lo­me­ta­ra.

Bio je to Za­gre­bač­ki spo­ra­zum. Na osno­vu nje­ga, ka­ko-ta­ko, vla­dao je mir 1994. go­di­ne. I na osno­vu nje­ga je do­šlo i do pre­go­vo­ra o snab­de­va­nju vo­dom u Li­ci i Dal­ma­ci­ji, op­skr­bi elek­trič­nom ene­r­gi­jom, eks­plo­a­ta­ci­ji naf­to­vo­da pre­ko Kra­ji­ne, auto­pu­ta kroz Sla­vo­ni­ju itd.

Me­đu­tim, Hr­va­ti su bi­li ne­za­do­volj­ni Za­gre­bač­kim pla­nom. Stal­no su po­na­vlja­li da je Kra­ji­na sa­stav­ni deo Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske, što je hr­vat­ska di­plo­ma­ti­ja u Nju­jor­ku us­pe­la da une­se i u ve­ći­nu re­zo­lu­ci­ja Sa­ve­ta bez­bed­no­sti. Tra­ži­li su da to pri­zna­ju i Sr­bi Kra­ji­šni­ci, pot­pi­si­va­njem ne­kog spo­ra­zu­ma ta­kve sa­dr­ži­ne.

Pred­log o srp­skoj auto­no­mi­ji u Hr­vat­skoj je sti­gao u Knin iz Lon­do­na u ju­nu 1994. go­di­ne. Tra­že­no je da se u Bri­ta­ni­ji, taj­no, sa­sta­nu de­le­ga­ci­je Kra­ji­ne i Hr­vat­ske i da pre­go­va­ra­ju o srp­skoj auto­no­mi­ji (uklju­či­va­nju Kra­ji­ne u Re­pu­bli­ku Hr­vat­sku) na osno­vu pred­lo­ga jed­ne bri­tan­ske hu­ma­ni­tar­ne or­ga­ni­za­ci­je.

Mar­tić je pri­hva­tio pred­log i od­re­dio me­ne da ot­pu­tu­jem u Lon­don. To sve uči­nje­no je pod po­kro­vi­telj­stvom mi­ni­sta­r­stva za ino­stra­ne po­slo­ve Ve­li­ke Bri­ta­ni­je i uz in­for­mi­sa­nje Do­njeg do­ma bri­tan­skog par­la­men­ta. Hr­va­ti su da­li svoj pri­sta­nak, ali pred moj do­la­zak u Lon­don, ja­vi­li su da ne­će po­sla­ti pre­go­va­ra­ča. Bri­tan­ci su sma­tra­li da do­pu­tu­jem, jer Hr­va­ti mo­gu da se pre­do­mi­sle i da do­pu­tu­ju. Ot­pu­to­vao sam i če­kao Hr­va­te pet da­na. Oni ni­su do­šli.

Ta­ko je ostao da se pri­me­nju­je Za­gre­bač­ki spo­ra­zum iz mar­ta 1994. On ni­kad ni­je sta­vljen van sna­ge, ni­ti je pro­gla­šen ne­e­fi­ka­snim, za­sta­re­lim itd. No, i po­red to­ga, iz­ne­na­da, Sa­vet bez­bed­no­sti od­lu­ču­je da Hr­va­ti­ma i Sr­bi­ma po­nu­di „no­vi plan” – to­li­ko pu­ta od­ba­ci­va­ni Plan Z-4, o ko­jem sam već sve re­kao. Mo­gu sa­mo da po­no­vim re­če­ni­cu s po­čet­ka ovog re­fe­ra­ta: Plan Z-4 je sa­mo de­talj op­se­žnog i zlo­či­nač­kog po­du­hva­ta – ra­di pro­go­na srp­skog na­ro­da iz iskon­skih srp­skih ze­ma­lja.

Osta­jem du­žan da iz­ne­sem i raz­log ova­ko oštre osu­de me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce. Ta či­nje­ni­ca po­sto­ji. Ima­li smo je u ar­hi­vi ka­bi­ne­ta pred­sed­ni­ka Re­pu­bli­ke Srp­ske Kra­ji­ne i sa­dr­ža­va­la je sle­de­će: sre­di­nom ju­na 1995. go­di­ne, je­dan ame­rič­ki no­vi­nar u Nju­jor­ku oba­ve­šten je o taj­nom sa­stan­ku Sa­ve­ta bez­bed­no­sti. Re­fe­ri­sao je ne­mač­ki am­ba­sa­dor i pred­lo­žio da se odo­bri hr­vat­sko voj­no za­po­se­da­nje Kra­ji­ne, uz oba­ve­zu da se pre­ma srp­skim ci­vi­li­ma po­stu­pa na naj­hu­ma­ni­ji na­čin. Ne­mač­ki am­ba­sa­dor je ga­ran­to­vao da se ovoj hr­vat­skoj voj­noj ope­ra­ci­ji ne­će su­pro­sta­vi­ti voj­ska SR Ju­go­sla­vi­je i Re­pu­bli­ke Srp­ske. Svi čla­no­vi Sa­ve­ta bez­bed­no­sti su odo­bri­li ovu hr­vat­sku ope­ra­ci­ju – na­zva­nu „Olu­ja”, kad je prog­na­no 80 od­sto srp­skog sta­nov­ni­štva. Ovaj če­sti­ti ame­rič­ki no­vi­nar je o od­lu­ci Sa­ve­ta bez­bed­no­sti oba­ve­stio do­pi­sni­cu RTV Be­o­gra­da u Nju­jor­ku go­spo­đu Te­re­zu Guld. Te­re­za Guld je to, su­tra­dan, do­sta­vi­la Kni­nu.

Si­gur­no je da su ko­pred­sed­ni­ci Me­đu­na­rod­ne kon­fe­ren­ci­je o biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji lord Dej­vid Oven i Tor­vald Stol­ten­berg zna­li za ova­kvu od­lu­ku Sa­ve­ta bez­bed­no­sti. I si­gur­no je da su že­le­li da sa se­be ski­nu od­go­vor­nost za pred­sto­je­ći hr­vat­ski pro­gon srp­skog sta­nov­ni­štva iz Kra­ji­ne. Za­to su po­zva­li nje­nu de­le­ga­ci­ju u Že­ne­vu i za­tra­ži­li sa­sta­nak u Be­o­gra­du s pred­sed­ni­kom Vla­de Mi­la­nom Ba­bi­ćem. I u Že­ne­vi i u Be­o­gra­du su, opet, Kra­ji­šni­ci­ma po­nu­di­li da pre­go­va­ra­ju s Hr­va­ti­ma o Pla­nu Z-4. Mo­že­mo pret­po­sta­vi­ti da su bi­li uve­re­ni da će Kra­ji­šni­ci, i ovog pu­ta, kao vi­še pu­ta od 1992, tu po­nu­du od­bi­ti. Ti­me bi ko­pred­sed­ni­ci Oven i Stol­ten­berg bi­li oslo­bo­đe­ni sva­ke kri­vi­ce za pred­sto­je­će zlo­či­ne pre­ma Sr­bi­ma u Kra­ji­ni. Mo­gli bi mir­no re­ći – eto, da su nas Sr­bi po­slu­ša­li i pre­go­va­ra­li o Pla­nu Z-4, ne bi se de­si­la ova­kva tra­ge­di­ja.

Me­đu­tim, de­si­lo se ne­što dru­go. De­le­ga­ci­ja Kra­ji­ne u Že­ne­vi je pri­hva­ti­la pred­log ko­pred­sed­ni­ka da raz­go­va­ra o Pla­nu Z-4, a svo­ju sa­gla­snost u tom smi­slu dao je i Mi­lan Ba­bić u Be­o­gra­du. I na jed­nom i na dru­gom me­stu, mi­rov­ni po­sred­ni­ci su obe­ća­li da u tom tre­nut­ku Hr­vat­ska ne­će voj­no na­pa­sti Kra­ji­nu, a to se de­si­lo sa­mo dan-dva po­sle ovog obe­ća­nja – 4. av­gu­sta 1995. go­di­ne.

Kad su Hr­va­ti prog­na­li srp­ski na­rod iz Kra­ji­ne, pre­sta­la je s ra­dom Me­đu­na­rod­na kon­fe­ren­ci­ja o biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji za Re­pu­bli­ku Srp­sku Kra­ji­nu, a na­sta­vi­la je po­slo­ve sa­mo oko re­gu­li­sa­nja od­no­sa tri­ju en­ti­te­ta u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni. Iza­sla­nik ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra UN za Kra­ji­nu Ja­su­ši Aka­ši ne­stao je, po­sle „Olu­je”, sa svet­ske po­li­tič­ke sce­ne.

(Tekst Slobodana Jarčevića, nekadašnjeg ministra inostranih poslova RSK, objavljen je u zborniku „Republika Srpska Krajina – Deset godina posl(ij)e”, Beograd 2005)

Izvor: https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/baneri/nova-srpska-misao.JPG

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top