Истина о плану „Z-4“

План Z-4 не пред­ста­вља не­спо­ра­зум из­ме­ђу пред­сед­ни­ка Ре­пу­бли­ке Срп­ске Кра­jи­не Ми­ла­на Мар­ти­ћа и аме­рич­ког ам­ба­са­до­ра у За­гре­бу Пи­те­ра Гал­браj­та, у Кни­ну по­чет­ком 1995, ка­ко то ту­ма­че ме­ди­jи, па и мно­ги исто­ри­ча­ри, по­ли­ти­ко­ло­зи, прав­ни­ци и дру­ги ис­тра­жи­ва­чи се­па­ра­ти­стич­ких ра­то­ва у Ју­го­сла­ви­jи. План Z-4 jе са­мо де­таљ оп­се­жног и зло­чи­нач­ког по­ду­хва­та ра­ди про­го­на срп­ског пра­во­слав­ног ста­нов­ни­штва из искон­ских срп­ских зе­ма­ља, пре­те­жно сме­ште­них у исто­риj­скоj Воj­ноj Кра­jи­ни (Воj­ноj гра­ни­ци, срп­скоj ауто­ном­ноj обла­сти у Аустро­у­гар­скоj од 16. до пред краj 19. сто­ле­ћа).

На тоj jе зе­мљи (a и у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни) уста­шка Хр­ват­ска, у Дру­гом свет­ском ра­ту, оба­ви­ла за­ма­шно би­о­ло­шко ис­тре­бље­ње срп­ског, ром­ског и jе­вреj­ског ста­нов­ни­штва. Пот­пу­но умо­р­ство ових три­jу на­ро­да би­ло jе пред­ви­ђе­но устав­ним и за­кон­ским од­ред­ба­ма хр­ват­ске др­жа­ве 1941. го­ди­не. За­ко­ном им jе од­у­зе­та и це­ло­куп­на по­крет­на и не­по­крет­на имо­ви­на, као што ће хр­ват­ско за­ко­но­дав­ство тре­ти­ра­ти и сву срп­ску имо­ви­ну од 1990. го­ди­не до да­нас. До­ду­ше, овог пу­та jе ин­тер­ве­ни­са­ла ме­ђу­на­род­на за­jед­ни­ца, па се хр­ват­ско за­ко­но­дав­ство при­ла­го­ђа­ва­ло спољ­ним при­ти­сци­ма, али jе за­др­жа­ло то­ли­ко не­до­ре­че­них и ком­пли­ко­ва­них од­ред­би да jе ве­ћи­ни прог­на­них Ср­ба не­мо­гу­ће ући у по­сед сво­jе имо­ви­не, вра­ти­ти др­жа­вљан­ство, уште­ђе­ви­ну, при­ма­ти пен­зи­jу, ин­ва­лид­ни­ну и слич­но.

Кад jе реч о овом ма­лом об­зи­ру ме­ђу­на­род­не за­jед­ни­це пре­ма срп­скоj имо­ви­ни, мо­ра­мо ода­ти при­зна­ње ње­ним ми­ров­ним по­сред­ни­ци­ма jер су упо­зо­ри­ли да jе Хр­ват­ска, jед­но­стра­ном од­лу­ком у Са­бо­ру, уки­ну­ла др­жа­во­твор­ност (кон­сти­ту­тив­ност) срп­ском на­ро­ду, ко­jи jе, као но­си­лац ан­ти­фа­ши­стич­ке бор­бе у Дру­гом свет­ском ра­ту, сво­jе ет­нич­ке и исто­риj­ске те­ри­то­ри­jе до­бр­о­вољ­но унео у фе­де­рал­ну jу­го­сло­вен­ску jе­ди­ни­цу Хр­ват­ску, уз на­гла­ше­ну устав­ну ре­гу­ла­ти­ву о пот­пу­ноj рав­но­прав­но­сти хр­ват­ске и срп­ске ет­нич­ке за­jед­ни­це.

Хр­ват­ска власт jе 1992. мо­ра­ла да узме у об­зир ово упо­зо­ре­ње ме­ђу­на­род­не за­jед­ни­це. Обе­ћа­ла jе да ће Ср­би­ма вра­ти­ти рав­но­прав­ност уки­ну­ту 1991. го­ди­не. Као и у свим дру­гим при­ли­ка­ма, Хр­ват­ска jе ово обе­ћа­ње из­и­гра­ла. Уме­сто да се Ср­би устав­но опет од­ре­де као др­жа­во­твор­ни (кон­сти­ту­тив­ни) на­род, хр­ват­ски пар­ла­мент их jе од­ре­дио као „на­ци­о­нал­ну за­jед­ни­цу”. За жи­во чу­до, ме­ђу­на­род­на за­jед­ни­ца jе при­хва­ти­ла и ово jе­два ра­зу­мљи­во ре­ше­ње, ма­да jе прет­ход­но зах­те­ва­ла да се срп­ски ста­тус у Хр­ват­скоj ре­гу­ли­ше она­ко ка­ко jе то би­ло и у Уста­ву СФР Ју­го­сла­ви­jе. Та­ко су Хр­ват­скоj оста­ле од­ре­ше­не ру­ке за да­ље ма­ни­пу­ла­ци­jе с на­вод­ним вра­ћа­њем прет­ход­них срп­ских пра­ва.

У тим ма­ни­пу­ла­ци­jа­ма зна­чаj­ну уло­гу од­и­гра­ла jе хр­ват­ска по­ну­да ши­ро­ких ауто­ном­них пра­ва за Ср­бе, ко­jа jе би­ла исто­вет­на од 1992. до 1995, али jе до 1995. би­ла без зва­нич­ног на­зи­ва, а од 1995. го­ди­не ће до­би­ти име – План Z-4. Таj план о ауто­ном­ним пра­ви­ма Ср­ба у Хр­ват­скоj jе, из­не­на­да, био на­jа­вљен као но­вост и ми­ров­ни по­сред­ни­ци су са­кри­ли чи­ње­ни­цу да jе реч о пла­ну ко­jи jе ну­ђен, уза­стоп­но 1992. и 1993. го­ди­не – све док ни­jе пот­пи­сан Ер­дут­ски спо­ра­зум 15/16. jу­ла 1993. го­ди­не. Зна­чи, он 1995. ни­jе био ни­ка­ква но­вост, осим ако се под но­во­шћу не под­ра­зу­ме­ва то што jе у Книн таj план до­нео аме­рич­ки ам­ба­са­дор у За­гре­бу Пи­тер Гал­браjт. Го­ди­не 1992. го­ди­не у Книн су га до­не­ли и ко­пред­сед­ни­ци Ме­ђу­на­род­не ми­ров­не кон­фе­рен­ци­jе о Ју­го­сла­ви­jи Саj­рус Венс и лорд Деj­вид Овен, са слу­жбе­ни­ци­ма Ун­пр­о­фо­ра.

План Z-4 jе наj­не­при­jат­ни­jе све­до­чан­ство о уме­ша­но­сти УН, дру­гих ме­ђу­на­род­них ор­га­ни­за­ци­jа, за­пад­но­е­вроп­ских ве­ли­ких зе­ма­ља, укљу­чу­jу­ћи Ру­ску Фе­де­ра­ци­jу и Сjе­ди­ње­не Аме­рич­ке Др­жа­ве, у раз­би­jа­ње СФР Ју­го­сла­ви­jе и одо­бра­ва­ње агре­си­jе Хр­ват­ске на Ре­пу­бли­ку Срп­ску Кра­jи­ну. На­жа­лост, ве­ћи­на ме­ди­jа у Ју­го­сла­ви­jи (и они Ми­ло­ше­ви­ће­вог ре­жи­ма и опо­зи­ци­о­них стра­на­ка) кри­во­тво­ри­ла jе све окол­но­сти око овог пла­на и оп­ту­жи­ва­ла ру­ко­вод­ство Ре­пу­бли­ке Срп­ске Кра­jи­не за не­ко­о­пе­ра­тив­ност. Ме­ди­jи су jав­но­сти по­ру­чи­ва­ли да би се при­хва­та­њем Пла­на из­бе­гла хр­ват­ска агре­си­jа и ет­нич­ко чи­шће­ње Кра­jи­не од Ср­ба. Јав­ност jе, ова­квим ин­фор­ми­са­њем, би­ла об­ма­ну­та.

Ме­ђу­тим, Хр­ва­ти су ну­ди­ли Ср­би­ма (и 1992. и 1995) ре­ша­ва­ње срп­ских лич­них и на­ци­о­нал­них пра­ва у два сре­за, а Ср­би су по­шли са ста­но­ви­шта да се о тим пра­ви­ма мо­ра во­ди­ти ра­чу­на на це­лоj те­ри­то­ри­jи Ре­пу­бли­ке Срп­ске Кра­jи­не, или у „Зо­на­ма под за­шти­том Уjе­ди­ње­них на­ци­jа”, ка­ко jе Кра­jи­на би­ла озна­ча­ва­на у до­ку­мен­ти­ма Уjе­ди­ње­них на­ци­jа.

Иако су ми­ров­ни по­сред­ни­ци би­ли на це­лоj те­ри­то­ри­jи Кра­jи­не и иако су са­ми озна­чи­ли ње­не гра­ни­це пре­ма Хр­ват­скоj, они су и фе­бру­а­ра 1993. у Њу­jор­ку кра­jин­скоj де­ле­га­ци­jи по­ну­ди­ли да се рас­пра­вља о срп­скоj ауто­но­ми­jи у два сре­за! За­тим су хр­ват­скоj де­ле­га­ци­jи до­зво­ли­ли да то исто пред­ло­жи на са­стан­ци­ма у апри­лу и jу­ну 1993. у Же­не­ви.

Де­ле­га­ци­jа Кра­jи­не ни­jе же­ле­ла да раз­го­ва­ра о пла­ну. Пред­лог jе био ви­ше не­го нео­зби­љан за­то што jе ње­гов са­др­жаj ви­ше ли­чио на ру­га­ње, не­го на прав­ни те­мељ за вра­ћа­ње од­у­зе­тих пра­ва jед­ном од два др­жа­во­твор­на на­ро­да. Да се та др­жа­во­твор­ност ни­jе под­ра­зу­ме­ва­ла, го­во­ри чи­ње­ни­ца да су Хр­ва­ти срп­ску са­мо­у­пра­ву пред­ви­де­ли са­мо у два сре­за, што jе чи­ни­ло jе­два тре­ћи­ну Ре­пу­бли­ке Срп­ске Кра­jи­не. А да jе нео­збиљ­ност би­ла пот­пу­но за­сту­пље­на у Пла­ну Z-4, по­ка­зу­jе по­ну­да да се у та два сре­за ус­по­ста­ве: срп­ски пар­ла­мент, пред­сед­ник др­жа­ве, вла­да, срп­ски jе­зик у шко­ла­ма, ца­ри­на, воj­ска, по­ли­ци­jа, но­вац, за­ста­ва, грб и, по­ред то­га, уче­шће срп­ских пред­став­ни­ка у за­ко­но­дав­ним и из­вр­шним те­ли­ма Ре­пу­бли­ке Хр­ват­ске. До­слов­но, све ово од­но­си се са­мо на „ко­тар Гли­ну и ко­тар Книн”. Сви оста­ли де­ло­ви Кра­jи­не, по том пла­ну, би­ли би укљу­че­ни у Ре­пу­бли­ку Хр­ват­ску а да Ср­би оста­ну без пра­ва на би­ло ка­кву ауто­но­ми­jу у њи­ма – ма­да су ти де­ло­ви чи­ни­ли две тре­ћи­не Кра­jи­не.

А што се ти­че те­ри­то­ри­jал­ног про­сти­ра­ња та­да­шњих (и да­на­шњих) хр­ват­ских ко­та­ра (сре­зо­ва), ни­jе би­ло jа­сно шта би об­у­хва­та­ли ко­та­ри Книн и Гли­на. Хр­ват­ска jе умно­жи­ла броj оп­шти­на: у по­ре­ђе­њу с хр­ват­ском ад­ми­ни­стра­тив­ном по­де­лом из вре­ме­на Ју­го­сла­ви­jе, броj оп­шти­на био jе ви­ше не­го тро­стру­ко ве­ћи. Та­ко су не­ке ме­сне за­jед­ни­це про­гла­ше­не оп­шти­на­ма, па jе Ср­би­ма ну­ђе­на „др­жа­ва у др­жа­ви” у 11 оп­шти­на. Зна­чи, оп­шти­на ни­jе би­ла про­стра­на и с мно­го на­се­ља као у Ју­го­сла­ви­jи, а ових 11 ну­ђе­них Пла­ном, на­ла­зи­ло се око гра­до­ва Кни­на и Гли­не. Пре­ко де­ло­ва Ли­ке и Кор­ду­на, ко­jи не би ула­зи­ли у два по­ме­ну­та ко­та­ра, пре­ма обе­ћа­њи­ма хр­ват­ске стра­не, пру­жао би се ко­ри­дор из­ме­ђу срп­ских по­ли­тич­ких цен­та­ра – Гли­не и Кни­на!

Ве­ли­ка од­го­вор­ност на уса­мље­ном Ми­ла­ну Мар­ти­ћу

Је­дан по­ште­ни бри­тан­ски ди­пло­ма­та оба­ве­стио нас jе о пред­сто­jе­ћем до­ла­ску аме­рич­ког ам­ба­са­до­ра Пи­те­ра Гал­браj­та у Книн ре­кав­ши да ће Гал­браjт по­ну­ди­ти план о срп­скоj ауто­но­ми­jи у Хр­ват­скоj, план ве­о­ма не­по­во­љан за Ср­бе. Са­ве­то­вао нас jе да га при­хва­ти­мо као осно­ву за пре­го­во­ре, jер ће му свет­ски ме­ди­jи по­све­ти­ти ве­ли­ку па­жњу, па ће­мо мо­ћи да из­не­се­мо сво­jе ста­во­ве и чи­ње­ни­це о све­у­куп­ним срп­ско-хр­ват­ским од­но­си­ма. Оваj по­ште­ни бри­тан­ски ди­пло­ма­та био jе на­чи­сто с тим ко ка­кву уло­гу игра у раз­би­jа­њу Ју­го­сла­ви­jе и хра­брио нас jе да ће­мо, рас­пра­вља­jу­ћи о Пла­ну Z-4, ус­пе­ти да до­ка­же­мо да су ме­ђу­на­род­на за­jед­ни­ца и Хр­ват­ска не­ис­кре­не кад обе­ћа­ва­jу (по­себ­но Пла­ном Z-4) Ср­би­ма пу­на пра­ва у Хр­ват­скоj.

Пред­сед­ник Кра­jи­не Ми­лан Мар­тић био jе упо­знат с овим ста­вом бри­тан­ског ди­пло­ма­те, а знао jе и са­др­жаj до­ку­мен­та ко­jи смо че­ка­ли, али су га тих да­на за­бри­ња­ва­ле дру­ге окол­но­сти. Кра­jи­на се на­шла у ве­о­ма те­шкоj си­ту­а­ци­jи. Хр­ват­ска jе тра­жи­ла да ми­ров­не сна­ге УН окон­ча­jу сво­jу ми­си­jу, ис­ти­чу­ћи да оне Хр­ват­скоj ви­ше ни­су по­треб­не. На ова­кав зах­тев ре­а­го­ва­ле су Уjе­ди­ње­не на­ци­jе и ко­пред­сед­ни­ци Ми­ров­не кон­фе­рен­ци­jе о бив­шоj Ју­го­сла­ви­jи, по­ку­ша­ва­jу­ћи да за­до­во­ље хр­ват­ске зах­те­ве, али да то не из­гле­да ка­пи­ту­лант­ски по Уjе­ди­ње­не на­ци­jе. Про­на­шле су ре­ше­ње – одо­бро­во­љи­ле су Хр­ват­ску га­ран­ци­jом да се Кра­jи­на ви­ше не­ће на­зи­ва­ти „Зо­ном под за­шти­том Уjе­ди­ње­них на­ци­jа” и да ће ми­ров­ну опе­ра­ци­jу у Ју­го­сла­ви­jи пре­и­ме­но­ва­ти у ми­ров­ну опе­ра­ци­jу у Хр­ват­скоj. Оно што jе би­ло jош чуд­ни­jе, од­лу­че­но jе да се у тоj „но­воj ми­ров­ноj опе­ра­ци­jи” воj­ни­ци УН не спо­ми­њу. Пре не­го што jе до­не­се­на ова­ква од­лу­ка у Са­ве­ту без­бед­но­сти, ко­пред­сед­ни­ци Ми­ров­не кон­фе­рен­ци­jе о бив­шоj Ју­го­сла­ви­jи тре­ба­ло да jе при­ба­ве фор­ма­лан при­ста­нак три­jу пот­пи­сни­ца Вен­со­вог пла­на – Ју­го­сла­ви­jе, Хр­ват­ске и Кра­jи­не. На­рав­но, Хр­ват­ска jе при­ста­ла. Ју­го­сла­ви­jа jе да­ва­ла зна­ке да се не­ће енер­гич­ни­jе про­ти­ви­ти про­ме­ни ко­ман­да­на­та ми­ров­них сна­га УН у Ју­го­сла­ви­jи. Је­ди­но се ово­ме су­прот­ста­ви­ла Кра­jи­на.

Тор­валд Стол­тен­берг се са­стао с кра­jин­ском де­ле­га­ци­jом ко­jу jе пред­во­дио пред­сед­ник Ми­лан Мар­тић у Бе­о­гра­ду. Он jе пред­ло­жио да се ми­ров­на ми­си­jа пре­и­ме­ну­jе у „Ор­га­ни­за­ци­jу Уjе­ди­ње­них на­ци­jа за ус­по­ста­вља­ње по­ве­ре­ња”. Скра­ће­но, ла­ти­ни­цом, би­ла би озна­че­на као UN­CRO. Ова­кав об­лик jе на­ме­тао за­кљу­чак да jе то скра­ће­ни­ца од из­ра­за: Уjе­ди­ње­не на­ци­jе у Хр­ват­скоj – The Uni­ted Na­ti­ons in Cro­a­tia.

Мар­тић jе Стол­тен­бер­гу пре­нео став да Кра­jи­на ни­jе са­гла­сна с про­ме­ном ман­да­та ми­ров­них сна­га УН и да оне и да­ље тре­ба да, у свом на­зи­ву, са­др­же по­jам „за­штит­не сна­ге”. Стол­тен­берг ни­jе ко­мен­та­ри­сао Мар­ти­ћев став до­да­jу­ћи са­мо то да ће ко­нач­ну од­лу­ку до­не­ти Са­вет без­бед­но­сти.

Тре­ба при­зна­ти чи­ње­ни­цу да jе та­да (1995) СР Ју­го­сла­ви­jа у УН има­ла пра­зну сто­ли­цу и да jе ње­на ди­пло­мат­ска ак­тив­ност би­ла огра­ни­че­на, па у Са­ве­ту без­бед­но­сти ве­ро­ват­но са­ма не би мо­гла спре­чи­ти из­ме­ну су­шти­не Вен­со­вог пла­на, чи­jа jе пот­пи­сни­ца би­ла, али jе чи­ње­ни­ца и то да се ни­jе би­ла­те­рал­но ан­га­жо­ва­ла ме­ђу ве­ћи­ном чла­ни­ца УН. Мо­гла jе за­тра­жи­ти њи­хо­ву по­моћ и не­ма сум­ње да би би­ло др­жа­ва ко­jе би по­ку­ша­ле, у те­ли­ма УН, да са­чу­ва­jу пр­во­бит­ни ман­дат ми­ров­них сна­га УН у Ју­го­сла­ви­jи.

Мар­тић jе у ова­квоj си­ту­а­ци­jи остао уса­мљен, а схва­тао jе да ће, при про­ме­ни ман­да­та сна­га УН у Кра­jи­ни, усле­ди­ти хр­ват­ска ору­жа­на агре­си­jа. Исто­вре­ме­но, све jе ма­ње би­ло на­де да ће ору­жа­не сна­ге Ју­го­сла­ви­jе уче­ство­ва­ти у од­бра­ни Кра­jи­не. Мар­тић jе по­ку­шао да ис­ко­ри­сти до­ла­зак аме­рич­ког ам­ба­са­до­ра Пи­те­ра Гал­браj­та у Книн да би му скре­нуо па­жњу на то да jе не­при­хва­тљи­во да ми­ров­не сна­ге ме­ња­jу ка­рак­тер де­фи­ни­сан Вен­со­вим пла­ном или Ре­зо­лу­ци­jом Са­ве­та без­бед­но­сти 743 (1992). Је­ди­но што му jе оста­ло на рас­по­ла­га­њу за очу­ва­ње су­шти­не Вен­со­вог пла­на би­ло jе усло­вља­ва­ње – и он га jе из­нео у су­сре­ту с Пи­те­ром Гал­браj­том. Оно jе гла­си­ло – Кра­jи­на ће пре­го­ва­ра­ти о Пла­ну Z-4, уко­ли­ко, тих да­на, Са­вет без­бед­но­сти про­ду­жи бо­ра­вак ми­ров­них сна­га уз не­про­ме­њен ман­дат.

Ма­да jе ова­кав став jед­не др­жа­ве пот­пу­но ра­зу­мљив, аме­рич­ки ам­ба­са­дор за ње­га ни­jе имао раз­у­ме­ва­ња. Он се увре­дио и за­пре­тио ру­ко­вод­ству Кра­jи­не. А мо­гло се оче­ки­ва­ти да пре­го­во­ри хр­ват­ске и срп­ске стра­не не мо­гу нор­мал­но те­ћи а да се не зна шта ће се ме­ња­ти, а шта не у Вен­со­вом пла­ну.

За­што План Z-4 ни­jе спо­ми­њан од jу­на 1993. до по­чет­ка 1995?

На­вео сам да jе План Z-4 по­ну­ђен, по­след­њи пут, у jу­ну 1993. го­ди­не у Же­не­ви. Хр­ват­ску де­ле­га­ци­jу та­да jе пред­во­дио Слав­ко Де­го­ри­ци­jа. На тим пре­го­во­ри­ма, ар­гу­мен­ти де­ле­га­ци­jе Кра­jи­не су би­ли уве­р­љи­ви. Де­ле­га­ци­jа jе би­ла броj­на, а пред­во­ди­ли су jе пред­сед­ник Кра­jи­не Го­ран Ха­џић и пред­сед­ник скуп­шти­не Ми­ле Па­спаљ. Ат­мос­фе­ра на же­нев­ским пре­го­во­ри­ма jе учи­ни­ла ути­сак на ми­ров­не по­сред­ни­ке и они су ре­ша­ва­њу срп­ско-хр­ват­ских од­но­са при­шли, бар при­вре­ме­но, мно­го озбиљ­ни­jе. Ко­пред­сед­ни­ци­ма су се сле­де­ћег ме­се­ца (jул 1993) при­дру­жи­ли за­ме­ни­ци ми­ни­ста­ра ино­стра­них по­сло­ва САД и Ру­си­jе: Чарлс Ред­ман и Ви­та­лиj Чур­кин. Они су од­лу­чи­ли да одво­jе­но пре­го­ва­ра­jу с две де­ле­га­ци­jе – с кра­jин­ском у Ер­ду­ту и хр­ват­ском у За­гре­бу.

Раз­го­вор са де­ле­га­ци­jом Кра­jи­не jе одр­жан 15. jу­ла 1993.

За­ми­сао ко­пред­сед­ни­ка Ми­ров­не кон­фе­рен­ци­jе и дво­jи­це др­жав­ни­ка, САД и Ру­си­jе, би­ла jе да се пот­пи­ше jе­дан оквир­ни уго­вор ко­jи би до­вео до воj­не, по­ли­циj­ске, при­вред­не, са­о­бра­ћаj­не, тр­го­вач­ке, кул­тур­не, про­свет­не, спорт­ске и дру­ге са­рад­ње. По ре­чи­ма Ри­чар­да Ред­ма­на, би­ло би то по­сте­пе­но ста­па­ње Ре­пу­бли­ке Хр­ват­ске и Ре­пу­бли­ке Срп­ске Кра­jи­не у jед­ну др­жа­ву с две обла­сти. Ве­ро­ват­но jе то тре­ба­ло да бу­де ре­ше­ње ка­кво ће се у Деj­то­ну на­ћи за Бо­сну и Хер­це­го­ви­ну. Аме­ри­ка­нац jе та­да ре­као да ће за­ми­шље­ни спо­ра­зум би­ти оба­ве­зан за Хр­ват­ску и, ако би ње­зин пред­сед­ник по­ку­шао да из­бег­не ње­го­во спро­во­ђе­ње у жи­вот, он­да ће га на то Ру­си­jа при­мо­ра­ти – jер jе она, ре­као jе, за та­ко не­што за­ду­же­на. Ви­та­лиj Чур­кин jе до­дао да у слу­ча­jу хр­ват­ског ве­ро­лом­ства, не­ће окле­ва­ти и да ће од­мах до­пу­то­ва­ти у За­греб и Книн.

Уз ова­кве га­ран­ци­jе, де­ле­га­ци­jа Кра­jи­не jе има­ла са­мо jе­дан услов – тра­жи­ла jе од Ред­ма­на и Чур­ки­на да спо­ра­зум пот­пи­ше, у За­гре­бу, члан Вла­де Ре­пу­бли­ке Хр­ват­ске, а не не­ко из по­ли­циj­ских струк­ту­ра, ка­ко су то Хр­ва­ти прак­ти­ко­ва­ли до та­да. Ред­ман и Чур­кин су при­хва­ти­ли оваj став кра­jи­шке де­ле­га­ци­jе.

Та­ко jе Ер­дут­ски спо­ра­зум, 15. jу­ла 1993, пот­пи­сао ми­ни­стар ино­стра­них по­сло­ва Кра­jи­не Сло­бо­дан Јар­че­вић, а у За­гре­бу, 16. jу­ла 1993, ми­ни­стар тр­го­ви­не Хр­ват­ске Иви­ца Му­дри­нић.

О Ердут­ском спо­ра­зу­му ре­фе­ри­сао jе пред Са­ве­том без­бед­но­сти ге­не­рал­ни се­кре­тар Бу­тр­ос Бу­трос Га­ли, на­гла­сив­ши да ће спо­ра­зум до­ве­сти до ми­ра из­ме­ђу срп­ске и хр­ват­ске ет­нич­ке за­jед­ни­це.

И кад jе тре­ба­ло да поч­ну пре­го­во­ри струч­них де­ле­га­ци­jа о све­у­куп­ноj са­рад­њи Кра­jи­не и Хр­ват­ске, хр­ват­ски пред­сед­ник Фра­њо Туђ­ман jе обе­ло­да­нио да jе Ер­дут­ски спо­ра­зум ни­шта­ван – ста­вљен ван сна­ге.

Вла­да Кра­jи­не jе пи­са­ла Чур­ки­ну, али он ни­jе од­го­во­рио. У Мо­скву jе от­пу­то­вао ми­ни­стар ино­стра­них по­сло­ва Кра­jи­не да Чур­ки­на под­се­ти на га­ран­ци­jу Ру­ске Фе­де­ра­ци­jе да ће Ер­дут­ски спо­ра­зум Хр­ват­ска мо­ра­ти да спро­во­ди. Ме­ђу­тим, кад jе кра­jин­ска де­ле­га­ци­jа сти­гла у Мо­скву, у ру­ском МИП-у су jе оба­ве­сти­ли да jе Чур­кин слу­жбе­но у Бри­се­лу. Кра­jи­шни­ке jе при­мио шеф ње­го­вог ка­би­не­та, по­то­њи ру­ски ми­ни­стар за ино­стра­не по­сло­ве Игор Ива­нов. Ива­нов ни­jе же­лео да раз­го­ва­ра о ру­ским га­ран­ци­jа­ма ве­за­ним за Ер­дут­ски спо­ра­зум! Са­мо jе Кра­jи­шни­ци­ма очи­тао лек­ци­jу да мо­ра­jу на­у­чи­ти да жи­ве у ми­ру с Хр­ва­ти­ма и Му­сли­ма­ни­ма и упу­ћи­вао их на скла­дан жи­вот то­ли­ких на­ци­jа и вер­ских за­jед­ни­ца у Ру­си­jи (тад jош ни­jе би­ло те­ро­ри­стич­ких деj­ста­ва у Че­че­ни­jи).

По­сле овог ве­ро­лом­ства Хр­ват­ске и бла­го­на­кло­ног ста­ва ме­ђу­на­род­не за­jед­ни­це пре­ма овом хр­ват­ском чи­ну, Нор­ве­шка jе Кра­jи­шни­ци­ма и Хр­ва­ти­ма по­ну­ди­ла таj­не пре­го­во­ре, у но­вем­бру 1993. По­ну­да jе при­хва­ће­на. Кра­jин­ску де­ле­га­ци­jу пред­во­дио jе Го­ран Ха­џић, а хр­ват­ску Хр­во­jе Ша­ри­нић. Био jе на по­мо­лу спо­ра­зум сли­чан Ер­дут­ском. Два да­на текст jе уса­гла­ша­ван и при­хва­ћен од обе де­ле­га­ци­jе. За­ка­зан jе пре­кид таj­но­сти и за на­ред­но jу­тро су по­зва­ни но­ви­на­ри – да при­су­ству­jу пот­пи­си­ва­њу. Али, ту ноћ jе Туђ­ман по­слао пи­са­ни на­лог Ша­ри­ни­ћу да спо­ра­зум не пот­пи­су­jе и да се хр­ват­ска де­ле­га­ци­jа од­мах вра­ти у За­греб. Ни овог пу­та ме­ђу­на­род­на за­jед­ни­ца ни­jе пред­у­зе­ла ни­ка­кве ме­ре про­тив Хр­ват­ске.

Сле­де­ћи пре­го­во­ри су одр­жа­ни у де­цем­бру 1993. у До­ба­нов­ци­ма. У то­ку уса­гла­ша­ва­ња тек­ста спо­ра­зу­ма, Хр­во­jе Ша­ри­нић jе ре­као „да ни­jе до­био овла­ште­ња за раз­гра­ни­че­ње у Рав­ним ко­та­ри­ма и да за­то пре­ки­да пре­го­во­ре”.

По­сле До­ба­но­ва­ца, две де­ле­га­ци­jе су се су­сре­ле у мар­ту 1994, у За­гре­бу. Кра­jи­шни­ке jе пред­во­дио ми­ни­стар од­бра­не ад­ми­рал Ду­шан Ра­кић, а Хр­ва­те Хр­во­jе Ша­ри­нић. За­ме­ник му jе био ге­не­рал Пе­тар Сти­пе­тић. Опет су би­ли при­сут­ни Чарлс Ред­ман и Ви­та­лиj Чур­кин. Спо­ра­зум jе пот­пи­сан 29. мар­та. Био jе урав­но­те­жен. При­хва­ће­ни су ста­во­ви о по­jе­ди­ним пи­та­њи­ма обе­jу де­ле­га­ци­jа. Та­ко jе у Спо­ра­зум уне­сен и пред­лог Кра­jи­не да се и хр­ват­ско и кра­jин­ско те­шко на­о­ру­жа­ње уда­ље од гра­ни­це де­сет ки­ло­ме­та­ра.

Био jе то За­гре­бач­ки спо­ра­зум. На осно­ву ње­га, ка­ко-та­ко, вла­дао jе мир 1994. го­ди­не. И на осно­ву ње­га jе до­шло и до пре­го­во­ра о снаб­де­ва­њу во­дом у Ли­ци и Дал­ма­ци­jи, оп­скр­би елек­трич­ном ене­р­ги­jом, екс­пло­а­та­ци­jи наф­то­во­да пре­ко Кра­jи­не, ауто­пу­та кроз Сла­во­ни­jу итд.

Ме­ђу­тим, Хр­ва­ти су би­ли не­за­до­вољ­ни За­гре­бач­ким пла­ном. Стал­но су по­на­вља­ли да jе Кра­jи­на са­став­ни део Ре­пу­бли­ке Хр­ват­ске, што jе хр­ват­ска ди­пло­ма­ти­jа у Њу­jор­ку ус­пе­ла да уне­се и у ве­ћи­ну ре­зо­лу­ци­jа Са­ве­та без­бед­но­сти. Тра­жи­ли су да то при­зна­jу и Ср­би Кра­jи­шни­ци, пот­пи­си­ва­њем не­ког спо­ра­зу­ма та­кве са­др­жи­не.

Пред­лог о срп­скоj ауто­но­ми­jи у Хр­ват­скоj jе сти­гао у Книн из Лон­до­на у jу­ну 1994. го­ди­не. Тра­же­но jе да се у Бри­та­ни­jи, таj­но, са­ста­ну де­ле­га­ци­jе Кра­jи­не и Хр­ват­ске и да пре­го­ва­ра­jу о срп­скоj ауто­но­ми­jи (укљу­чи­ва­њу Кра­jи­не у Ре­пу­бли­ку Хр­ват­ску) на осно­ву пред­ло­га jед­не бри­тан­ске ху­ма­ни­тар­не ор­га­ни­за­ци­jе.

Мар­тић jе при­хва­тио пред­лог и од­ре­дио ме­не да от­пу­ту­jем у Лон­дон. То све учи­ње­но jе под по­кро­ви­тељ­ством ми­ни­ста­р­ства за ино­стра­не по­сло­ве Ве­ли­ке Бри­та­ни­jе и уз ин­фор­ми­са­ње До­њег до­ма бри­тан­ског пар­ла­мен­та. Хр­ва­ти су да­ли своj при­ста­нак, али пред моj до­ла­зак у Лон­дон, jа­ви­ли су да не­ће по­сла­ти пре­го­ва­ра­ча. Бри­тан­ци су сма­тра­ли да до­пу­ту­jем, jер Хр­ва­ти мо­гу да се пре­до­ми­сле и да до­пу­ту­jу. От­пу­то­вао сам и че­као Хр­ва­те пет да­на. Они ни­су до­шли.

Та­ко jе остао да се при­ме­њу­jе За­гре­бач­ки спо­ра­зум из мар­та 1994. Он ни­кад ни­jе ста­вљен ван сна­ге, ни­ти jе про­гла­шен не­е­фи­ка­сним, за­ста­ре­лим итд. Но, и по­ред то­га, из­не­на­да, Са­вет без­бед­но­сти од­лу­чу­jе да Хр­ва­ти­ма и Ср­би­ма по­ну­ди „но­ви план” – то­ли­ко пу­та од­ба­ци­ва­ни План Z-4, о ко­jем сам већ све ре­као. Мо­гу са­мо да по­но­вим ре­че­ни­цу с по­чет­ка овог ре­фе­ра­та: План Z-4 jе са­мо де­таљ оп­се­жног и зло­чи­нач­ког по­ду­хва­та – ра­ди про­го­на срп­ског на­ро­да из искон­ских срп­ских зе­ма­ља.

Оста­jем ду­жан да из­не­сем и раз­лог ова­ко оштре осу­де ме­ђу­на­род­не за­jед­ни­це. Та чи­ње­ни­ца по­сто­jи. Има­ли смо jе у ар­хи­ви ка­би­не­та пред­сед­ни­ка Ре­пу­бли­ке Срп­ске Кра­jи­не и са­др­жа­ва­ла jе сле­де­ће: сре­ди­ном jу­на 1995. го­ди­не, jе­дан аме­рич­ки но­ви­нар у Њу­jор­ку оба­ве­штен jе о таj­ном са­стан­ку Са­ве­та без­бед­но­сти. Ре­фе­ри­сао jе не­мач­ки ам­ба­са­дор и пред­ло­жио да се одо­бри хр­ват­ско воj­но за­по­се­да­ње Кра­jи­не, уз оба­ве­зу да се пре­ма срп­ским ци­ви­ли­ма по­сту­па на наj­ху­ма­ни­jи на­чин. Не­мач­ки ам­ба­са­дор jе га­ран­то­вао да се овоj хр­ват­скоj воj­ноj опе­ра­ци­jи не­ће су­про­ста­ви­ти воj­ска СР Ју­го­сла­ви­jе и Ре­пу­бли­ке Срп­ске. Сви чла­но­ви Са­ве­та без­бед­но­сти су одо­бри­ли ову хр­ват­ску опе­ра­ци­jу – на­зва­ну „Олу­jа”, кад jе прог­на­но 80 од­сто срп­ског ста­нов­ни­штва. Оваj че­сти­ти аме­рич­ки но­ви­нар jе о од­лу­ци Са­ве­та без­бед­но­сти оба­ве­стио до­пи­сни­цу РТВ Бе­о­гра­да у Њу­jор­ку го­спо­ђу Те­ре­зу Гулд. Те­ре­за Гулд jе то, су­тра­дан, до­ста­ви­ла Кни­ну.

Си­гур­но jе да су ко­пред­сед­ни­ци Ме­ђу­на­род­не кон­фе­рен­ци­jе о бив­шоj Ју­го­сла­ви­jи лорд Деj­вид Овен и Тор­валд Стол­тен­берг зна­ли за ова­кву од­лу­ку Са­ве­та без­бед­но­сти. И си­гур­но jе да су же­ле­ли да са се­бе ски­ну од­го­вор­ност за пред­сто­jе­ћи хр­ват­ски про­гон срп­ског ста­нов­ни­штва из Кра­jи­не. За­то су по­зва­ли ње­ну де­ле­га­ци­jу у Же­не­ву и за­тра­жи­ли са­ста­нак у Бе­о­гра­ду с пред­сед­ни­ком Вла­де Ми­ла­ном Ба­би­ћем. И у Же­не­ви и у Бе­о­гра­ду су, опет, Кра­jи­шни­ци­ма по­ну­ди­ли да пре­го­ва­ра­jу с Хр­ва­ти­ма о Пла­ну Z-4. Мо­же­мо прет­по­ста­ви­ти да су би­ли уве­ре­ни да ће Кра­jи­шни­ци, и овог пу­та, као ви­ше пу­та од 1992, ту по­ну­ду од­би­ти. Ти­ме би ко­пред­сед­ни­ци Овен и Стол­тен­берг би­ли осло­бо­ђе­ни сва­ке кри­ви­це за пред­сто­jе­ће зло­чи­не пре­ма Ср­би­ма у Кра­jи­ни. Мо­гли би мир­но ре­ћи – ето, да су нас Ср­би по­слу­ша­ли и пре­го­ва­ра­ли о Пла­ну Z-4, не би се де­си­ла ова­ква тра­ге­ди­jа.

Ме­ђу­тим, де­си­ло се не­што дру­го. Де­ле­га­ци­jа Кра­jи­не у Же­не­ви jе при­хва­ти­ла пред­лог ко­пред­сед­ни­ка да раз­го­ва­ра о Пла­ну Z-4, а сво­jу са­гла­сност у том сми­слу дао jе и Ми­лан Ба­бић у Бе­о­гра­ду. И на jед­ном и на дру­гом ме­сту, ми­ров­ни по­сред­ни­ци су обе­ћа­ли да у том тре­нут­ку Хр­ват­ска не­ће воj­но на­па­сти Кра­jи­ну, а то се де­си­ло са­мо дан-два по­сле овог обе­ћа­ња – 4. ав­гу­ста 1995. го­ди­не.

Кад су Хр­ва­ти прог­на­ли срп­ски на­род из Кра­jи­не, пре­ста­ла jе с ра­дом Ме­ђу­на­род­на кон­фе­рен­ци­jа о бив­шоj Ју­го­сла­ви­jи за Ре­пу­бли­ку Срп­ску Кра­jи­ну, а на­ста­ви­ла jе по­сло­ве са­мо око ре­гу­ли­са­ња од­но­са три­jу ен­ти­те­та у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни. Иза­сла­ник ге­не­рал­ног се­кре­та­ра УН за Кра­jи­ну Ја­су­ши Ака­ши не­стао jе, по­сле „Олу­jе”, са свет­ске по­ли­тич­ке сце­не.

(Текст Слободана Јарчевића, некадашњег министра иностраних послова РСК, обjављен jе у зборнику „Република Српска Краjина – Десет година посл(иj)е”, Београд 2005)

Извор: