Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Исповест Српкиње која је одрастала у Ријеци у току рата ’90: Професори су ме називали четникушом

Датум објаве: субота, 3 фебруара, 2018
Величина слова: A- A+

“У неком тренутку један ме професор отворено назвао четникушом, а мог тату петоколонашем”, каже. Памти да су јој пријатељи из разреда генерално били ОК

Илустрација; Фото: Профимедиа
Илустрација; Фото: Профимедиа

Крајем новембра 1991. Андреа Попадић имала је 11 година. Око 16 часова седела је у свом дневном боравку у Ријеци и гледала ТВ. У неком тренутку чула је звук кључева у улазним вратима. Њен тата Милан вратио се с посла. Продужио је директно у кухињу, где је мама завршавала ручак. Цурица се дигла с кауча и кренула према њима. Застала је кад је чула мамин глас: “Ваљда ти је јасно да се то догодило зато што си Србин”. Андреа се зауставила, осетила је да је ово озбиљна тема у којој не би требало да учествује.

Овако је хрватски портал Телеграм започео опсежну исповест девојке из мешовите породице са српским презименом, која је одрастала у Ријеци у току грађанског рата.

Андреа се, наставља Телеграм, пришуњала се до зида крај кухињских врата и наставила да прислушкује разговор. Схватила је само да тата има проблеме на послу. Што се конкретно догодило, сазнала је тек касније. Њен тата годинама је радио као саветник за професионалну оријентацију ученика у Заводу за запошљавање. Оног дана кад је Андреа прислушкивала његов разговор мамом, премештен је на печатирање докумената, деградирајући и знатно мање плаћен посао.

Њен отац је био уверен да је реч о привременој мери која „не може трајати вечно“

У Андреиној породици није се говорило о националностима, тек тог дана је схватила да је њен тата Србин, а мама Муслиманка. Обоје су рођени у Босни. У Ријеку су доселили ’70, на студије педагогије. Упознали су се на факсу. Након дипломе, господин Милан се запослио, а госпођа Ениса остала је код куће с децом. Андреа је рођена 12. децембра 1979. у Ријеци. Годину дана касније родила се њена сестра Ива, а након тога и двојица браће, Игор и Андреј.

Крајем јуна 1991. године Андреа је била на камповању у словенском месту Вевче. Другог дана вођа чете наредио је извиђачима да спакују ствари јер морају хитно да се врати у Ријеку. Није им објаснио због чега, али је деловао нервозно. Стално је одлазио до телефонске говорнице и нешто шапутао словенском колеги.

“Код куће су ме дочекали забринути родитељи. Нису се одвајали од телевизије. На екрану су се константно мењивали кадрови војске на словенској граници”, присећа се Андреа. У јесен 1991. године кренула је у пети разред Основне школе Никола Тесла у Ријеци. У једном тренутку споља се зачуо необичан звук. Тек је касније сазнала да је реч о сирени за узбуну. Професорка је клинцима рекла да оставе торбе у разреду и крену за њом. Одвела их је у склониште. Следећих сат времена тамо су се углавном зезали. Када се те вечери Андреа вратила кући, мама јој је објаснила да ЈНА напушта Ријеку, а у склоништу су боравили из безбедносних разлога.

Био је понедељак, октобар 1991. године. Андреа је поновно у школској клупи чекала почетак првог часа. Професорка се појавила у разреду, спустила именик на клупу и клинцима руком показала да седну. Објаснила им је да се једна цурица преко викенда одселила у Београд.

“Сећам се да сам тада мислила да је њен тата сигурно добио супер посао у Београду или јој тамо можда живи болесна бака о којој  морају да се брину”, објашњава Андреа. Отприлике у исто време њен је тата деградиран на послу, но Андреа је била премала да би повезала та два догађаја. Тек је недавно сазнала да је њен тата након тога добио две понуде, једну у Приједору, а другу у Бања Луци, обе за посао у струци. Међутим, одлучио је да остане у Ријеци јер није хтио да његова деца мењају средину и уписују нове школе.

Милан Попадић је држављанство први пут затражио у јесен 1991. године. Био је одбијен па је након деградације добио и отказ. Остали чланови  породице су држављанство добили; у рубрици националност писало им је да су неопредељени. Након отказа, Милан је почео да ради као препродавач поврћа. Свакога јутра одлазио је у набавку воћа и поврћа, које би онда препаковао у мање амбалаже и препродавао. Посао је у међувремену легализовао. Никада више није добио посао у струци и још увек ради на пијаци.

Једнога јутра, у лето 1992. године, пред њиховим штандом појавио се један клинац, Андреа га је познавала из виђења, живео је у згради покрај њихове.

“Није он био неки опасан тип, само галамџија”, каже.

У том тренутку на штанду су радиле Андреа и мама, а дечко је из чиста мира почео да разбацује поврће. Људи су пролазили и правили се као да се ништа не догађа. Када се дечко смирио, мама се сагнула и почела да скупља храну с пода; понашала се као да се ништа не догађа. Када се дечко удаљио, Андреа је замолила маму да јој објасни шта се управо догодило. Мама јој је хладно узвратила да не зна: “Боље ми помози да све вратим на своје место”. Касније је често сретала тога дечка.

“Недавно смо се нашли у истом друштву. Цело вече смо седили за столом и зезали се. Обоје смо се правили као да се ружна епизода на штанду никада није догодила”.

До шестог разреда Андреа је била одлична ученица, у именику је имала само петице, а онда је одједном често почела да добија тројке и четворке. Кад би због тога почела да плаче отац би јој изговарао реченицу: “Пусти, сине, то је њихова срамота”.

Схватила је да су поједини професори према њој променили понашање, отворили би именик и прозвали је: “Попадић. Аха”. Било је то оно дуго аха, које људи изговоре када доживе одређену спознају.

“У неком тренутку један ме професор отворено назвао четникушом, а мог тату петоколонашем”, каже. Памти да су јој пријатељи из разреда генерално били ОК. Свеједно, увече је често била прилично очајна. Лежала би у свом кревету и буљила у плафон. Покушавала је схватити зашто је људи оптужују за нешто што није имало никакве везе ни с њом ни с њеном породицом.

На ТВ-у је стално гледала вести о српској војсци која је чинила стравичне злочине.

“Још сам као цурица знала да мој тата нема никакве везе с тим људима”, каже. Тата јој је живео у Ријеци, далеко од ратишта, радио је на пијаци и непрестано понављао да рат започињу будале. Андреа је понекад, признаје, замишљала како би се одвијао њен живот да је рођена друге националности. Мислила је како би све било једноставније да јој се мама зове Бранка, а не Ениса. Клинке испред зграде, оне цурице с којима је годинама играла, такође су се промениле. Ни не памти колико су је пута назвале чеколином или четникушом. Одједном су почеле да јој говоре да иде кући и да се не може да се игра с њима. Андреа би тада одјурила према хаустору, улетела у стан и тамо се распала. Тата ју је тешио и уверавао да дјеца нису крива; само понављају ствари које чују код куће.

У седмом разреду Андреа је одлучила да промени тактику. “Покушала сам да се прилагодим, постанем попут њих”, каже. Преко пута њихове зграде била је католичка црква. Сваке суботе Андреа је с прозора проматрала другу децу, међу њима и доста њених пријатеља, како улазе. Једном приликом је пријатељицу, која је редовно одлазила на дружења у цркву, питала што они тамо раде. Другарица јој је одговорила да се играју и позвала је да им се придружи. Следеће суботе Андреа је први пут ушла у католичку цркву.

“Било ми је стварно фора. У једном тренутку у дворани се појавио симпатичан свештеник. Деца су га поздравила поздравом који је укључивао Исуса и његову маму; тада сам то први пут чула”, каже. У цркви јој је било лепо, али када би изашла, и даље је била Андреа Попадић, с нагласком на презиме.

Када се у Ријеци зачула друга узбуна, Андреа је у стану била сама са сестром и браћом, мама и тата били су граду. Деца су кренула према склоништу, а на улазу их је дочекала комшиница, једна фина госпођа, која је изјавила да не могу унутра. Била је прилично нервозна. Игор и Андреј су зурили у Андреу, очекујући да ћу их она, као најстарија, заштитити.

“Овде Срби не могу да уђу”, изјавио је други комшија. Онда се појавила трећа комшиница која им је врло ауторитативно поручила да оставе децу на миру. Позвала их је к себи, прогурала се међу људе на вратима и одвела их до дрвене клупе, где су дочекали крај узбуне. Током 1991. године Попадићи су у поштанском сандучићу проналазили цедуљице с претећим порукама. Углавном би писало: “Гоните се петоколонаши” или “Србе на врбе”.

Такве поруке Андреа је редовно прослеђивала мами, која их је аутоматски бацала у смеће. Никада их није коментарисала. Када се Андреа једном пењала степеницама, угледала је маму како пере улазна врата стана. У једној руци држала је варикину, а у другој сунђер за прање суђа. Када је угледала Андреу, почела је сумануто да брише велики црни натпис на вратима. Цурица је ипак успела да прочита: ”Марш из Хрватске”.

Ствари су донекле почеле да се мењају када је Андреа кренула у трећи средње. Рат се завршио, на ТВ-у више није било толико кадрова убијених људи и разорених села.

У средњој школи упознала је нове пријатеље. “С њима никада нисам причала о политици, националности, било чему таквоме”,

Крајем новембра 1996. године у Загребу се одржао велики протест против гашења радија 101. Андреа је ушла у стан управо када је на ТВ-у започињао Дневник. Мама и тата су гледали кадрове масе која се спонтано окупљала на Тргу бана Јелачића. Људи су у рукама држали свеће, а на балкону једног небодера мењали су се говорници.

“Још увек памтим онај осјећај олакшања који сам осетила када сам, стиснута уз тату на каучу, схватила да у овој земљи ипак има разумних људи”, прича. У тој маси је препознала људе који је неће одбацити због презимена.

Године 1997. чула је да Ђорђе Балашевић има концерт у Љубљани. Једна ријечка агенција организовала је превоз аутобусом, Андреа и њена најбоља пријатељица су се укрцале. Пред двораном Тиволи дочекала их је гомила с транспарентима у стилу “Дошли смо са станице у Пули”, или само “Поздрав из Сплита”. Кад се попео на бину, Балашевић ју је подсетио на њеног тату; у дугим монолозима између песама причао је против рата и изругивао оне који су га започели. Проматрала је људе из Задра и Сплита који су певали на екавици и одушевљено аплаудирали једном Србину.

Андреа се никада није бавила политиком, нити је била члан неке странке. Међутим, живо се сећа осећаја олакшања када је, како каже, коалиција, предвођена СДП-ом, освојила власт на парламентарним изборима 2000. године. Нови премијер Ивица Рачан деловао јој је симпатичније.

Сећа се једне сцене из 2001. године; од избора је прошло око годину дана. Андреа се уписала у градску библиотеку. Библиотекарка јој је затражила Андреину личну карту и почела да уноси податке у компјутер. Одједном је нагло променила расположење и почела је да се смеје.

“Поздравите ми Гигу Попадића“, рекла је.

Онда се дуго и врло гласно смејала. Људи су почели да се окрећу, али жена није престала да се смеје. Сетила се легендарног Бољег живота и очито се смејала својим успоменама.

“Мислим да је управо тај тренутак у библиотеци означио неку прекретницу у мом животу. Након десет година први пута сам схватила да моје презиме не мора нужно да асоцира на непријатеље”.

Андреа је свесна да је, без обзира на све, била привилегована; како наводи Телеграм живела је у Ријеци, вероватно најтолерантнијој средини у земљи. Свеједно, каже да и данас у својој непосредној близини чује неукусни коментар који је аутоматски врати на почетак деведесетих.

( Telegram.hr)

Извор: НЕДЕЉНИК

Везане вијести:

Исповест Марте Дрпе из Книна | Јадовно 1941.

Обриши сузе моме Николи, није начинио ни првог корака: Ово је најтрагичнија песма о страдању српског народа у Крајини! (ВИДЕО)

Дуго је трајао тај мој пут


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top