Ispovest Marte Drpe iz Knina

Datum objave: sreda, 4 oktobra, 2017
Objavljeno u Oluja, Otadžbinski rat
Veličina slova: A- A+
Marta Drpa
Marta Drpa

Marta Drpa, srpska odbojkašica koja je u vreme “Oluje” sa porodicom bežala iz Srpske Krajine, odnosno Knina, prisetila se kako je ona doživela rat. Napisala je, takođe, kako “Oluju” ne treba zaboraviti, jer ako se zaboravi, “dogodiće se opet”.

– “Bio je topli avgust, gotovo kao ovaj. Rano jutro, oko pet ili šest sati probudile su me granate. Na sve strane se čula buka i lomljava. Otvorila su se vrata dečje sobe, mama je usplahirena uletela u sobu u kojoj su s regala padali kartoni viskija. Naravno da je i ovu strašnu situaciju bocnula njenim čarobnim štapićem, humorom, izgovorivši jedno plačno: ‘Moj viiiskiiii…’

Imala sam šest godina i bila sam svesna da rat traje, bombardovanja nisu bila ništa novo za mene. Mama me je odvela u kupatilo (jer je tamo najsigurnije), obukla mi farmerke, ljubičastu majicu i omiljene patike zbog kojih sam tih dana bila sva bitna jer nisu imale pertle, već čičak, a print Mikija Mausa na njima ostao mi je zauvek urezan u pamćenje.

Zvuk granata nije se smirivao, stajala sam u tom kupatilu kog ne mogu
više da se setim, oduzeta od straha, ali sa osećajem da će sigurno sve biti u redu.

Noge neće u sklonište

Bombe će prestati da padaju za koji sat i mi ćemo se vratiti u naš stan u centru Knina, iznad apoteke.
– “Hajde, obučena si, idemo u sklonište”.

Odgovorila sam jednim uplašenim:
– “Ja hoću, ali noge neće.”

Danas tu moju rečenicu u kući često spominjemo kao anegdotu, ali tada, verujte, nije bilo ni malo smešno.

Nakon nekoliko sati u skloništu stigla je vest da je Knin pao, da moramo da bežimo iz grada, gde ko može… Moj otac večiti patriota, koji je bio ranjen, na štakama, u tom momentu uporno je odbijao da idemo bilo gde jer ko sme njega da istera iz njegove kuće i slično…

Srećom, mama je bila pametnija. Seli smo u automobil i krenuli prema Srbiji. Ne
sećam se koliko je trajao put, znam da mu nigde nije bilo kraja, sećam se kolone,
vrućine, žeđi, staraca na traktorima, dece koja plaču. Sećam se da mi je konstantno bilo muka, da sam celim putem povraćala, a najveći problem mi je bio što sam povratila u bakinu kuhinjsku krpu, jer baka je uvijek bila pedantna žena.

Mislila sam kako će me sigurno kazniti zbog tog mog nedela, nesvesna činjenice da mi zapravo idemo iz svojih domova u nepoznato, da se nikad nećemo tamo vratiti, da smo preko noći sve izgubili.

Menjali gradove, kućili se ispočetka

Sećam se da smo kad smo stigli u Srbiju bili u nekoliko gradova, po nekoliko dana. Na kraju smo dobra dva meseca živeli u jednom hotelu u Beogradu u kom sada često boravim zbog priprema s reprezentacijom.

I tako, seljakali smo se, kućili se ispočetka, od nule. U školi, u parku, na svim
mestima s ostalom decom izgledalo mi je kao da treba da se osećam loše jer sam izbeglica. Jer sam tu gde sam. I jesam, ponekad, priznajem. Ali danas, 20 godina nakon tog strašnog događaja u meni živi samo ponos što sam odakle jesam, što sam bila deo te kolone 1995. godine, deo istorije jednog naroda koji je delom uništen, delom prognan, delom razbacan širom planete.

Uprkos tom prvom ratu koji sam preživela sa šest godina (jer bio je i onaj drugi 1999. u Srbiji) smatram da sam imala srećno detinjstvo, najviše zahvaljujući čarobnom štapiću moje majke – humoru. 

Krivo mi je naroda, uništenih domova, generacija…

Imam prijatelje sa svih strana bivše Jugoslavije, nikoga ne mrzim, nikoga konkretno ne krivim, meni je samo žao naroda. I našeg i vašeg i njihovog.
Naroda. Bespovratno uništenih domova, uništenih generacija, onih preživelih koji nikad više posle rata nisu zapravo živeli… Čitav jedan narod ili tri naroda, brojite kako god želite, ali za mene je to jedan narod koji je strašno propatio i ja zato ne želim da se ovaj zločin zaboravi.
Jer bojim se, ako se zaboravi – desiće se opet.

 

Izvor: ZLOČIN NAD SRBIMA

 

Vezane vijesti:

Supermarket uspomena: u Kninu, 20 godina posle

Gdje su i kako žive srpske izbjeglice?

Tuđmanovi „Brionski transkripti” – Udariti Srbe da nestanu!

Saopštenje povodom godišnjice stradanja Srba u agresiji hrvatske vojske na RSK u avgustu 1995. godine (“Operacija Oluja”)

Oluja – Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Jedan komentar za Ispovest Marte Drpe iz Knina

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top