Isidor hajdukovao protiv okupatora

Užice – Kad je Užice 1918. godine napuštao austrougarski okupator bežeći pred naletom srpske vojske, u grad je među prvim oslobodiocima sa svojom družinom ušao jedan – hajduk. U narodu znani Isidor Bajić (1891–1957), iz šume i odmetništva tokom okupacije borio se protiv Austrougara i njihovih doušnika. Pa kad je oslobođenje nastupalo, Isidor je sa balkona užičke gimnazije okupljenom narodu govorio da predstoji oslobađanje cele Srbije, da neće biti nareza ni okupatorskog režima…

I ispuni se brzo ono što ovaj hajduk Užičanima reče (izuzev nareza), ali za Isidora oslobođenje i život u novoj državi ne donese sreću. Kratko vreme on je sa svojom družinom proveo u prispeloj srpskoj vojsci, no ubrzo počeše stizati pritužbe da je palio, pljačkao, otimao.

Bajić, da bi spasao glavu, reši da se vrati u šumu, a nove vlasti ga proglasiše hajdukom.

Za njegovo hvatanje 1920. Ministarstvo unutrašnjih dela nudi nagradu od 10.000 dinara. Veštog hajduka, koji je i okupatorskim poterama izmicao, izdali su jataci u Bogdanici gde ga je uhvatila žandarmerija. Bajić je u okovima sproveden u Užice pred sud. Prvostepena presuda bila je smrtna kazna, kasnije preinačena na 20 godina robije. Izdržavao ju je od 1921. do 1933. u Sremskoj Mitrovici, tu se upoznavši sa Mošom Pijade i Rodoljubom Čolakovićem. Država je Isidoru sve oduzela, po izlasku iz zatvora radio je kao krojač i zemljodelac. U Drugom ratu Bajić je prvo bio s četnicima, pa se po zavadi četnika i partizana vratio kući rekavši da neće da „prisustvuje tamo gde se Srbi biju između sebe”. Kasnije, kao simpatizer partizana, postao je prvi posleratni predsednik opštine Gojna Gora. Umro je u tom selu 1957. Na spomeniku na seoskom groblju, gde je sahranjen sa suprugom Drinkom, i sada piše: „Hajduk Bajić Isidor”.

Tako se završio životni put čoveka o kome se više zna iz narodnih predanja nego iz dokumenata. Svoj diplomski rad na beogradskom Filozofskom fakultetu krajem osamdesetih Čačanin Goran Džoković je naslovio „Narodna predanja o hajduku Isidoru Bajiću”. S kraja devedesetih snimljen je dokumentarni film „Isidor Bajić – hajduk ili legenda” u produkciji „Srna filma” sa Pala, reditelja Dragana Elčića.

Džoković u svom radu piše da su Austrougari po zauzimanju Srbije 1916. u njoj osnovali Vojni generalni guvernman, podeljen na 12 okruga. Ta okupaciona uprava održala se zahvaljujući vojnim i žandarmerijskim jedinicama, te obaveštajnoj službi i policiji. Zadatak agenata bio je da u svom rejonu stvore mrežu doušnika: „Okrug potpuno i stalno špijunirati.”

Srpsko stanovništvo, desetkovano ratnim dejstvima, naizgled se pomirilo sa okupacijom, ali se nije predavalo, sve vreme krijući oružje. Iz okruga su stizali izveštaji o pojavi „naoružanih bandi”, a oružani sukobi učestali su između žandarmerijskih patrola i pojedinih družina. Hajdučija je u okupaciji imala ličnosti koje su zadavale probleme okupatorskim vlastima: u šabačkom okrugu Svetomir Matić, u smederevskom Jovan Pantić, u užičkom Isidor Bajić. Priča o njima dugo se održala u narodu.

Bajić je rođen u požeškom selu Bogdanici, a ratovao je u srpskoj vojsci u jesen 1915. na obroncima Maljena. Dva njegova brata poginula su u prvim godinama rata, a sinovac dopao zarobljeništva. Isidor je na Maljenu napustio jedinicu i otišao kući ne verujući u ratni preokret, sakrio svoju ratnu opremu. Okupator je hapsio preostale srpske vojnike, ali se Isidor skrivao. Jednom, kad je svratio kući, uhvatili su ga i sproveli u stanicu u Duškovcima. Uspeo je da otkuje dasku na zatvoru-brvnari i pobegne. Uzeo je skriveno naoružanje i odmetnuo se, okupio družinu od dvadesetak ljudi.

„U Duškovcima je početkom leta 1916. Isidor Bajić sa svojim ljudima napao žandarmerijsku stanicu, čiji je komandant bio Mađar, zvao se Kalmak. Posle kraćeg puškaranja žandarmi su u paničnom bekstvu napustili Duškovce i otišli u Požegu”, navodi Džoković. Kad je žandarmeriji stiglo pojačanje u ljudstvu, vratila se u Duškovce, a Kalmak je potere za Bajićem organizovao samo danju: „Iz straha nisu smeli nigde zanoćiti, do u svojoj stanici”. Bajićeva grupa je imala veliki broj jataka kod kojih se sklanjala. Po narodnom kazivanju, Isidor je otimao od lopova i davao sirotinji. Postao je strah i trepet za austrijske doušnike i lupeže. Bajićeva grupa, istina, mogla je preći crtu iza koje se stupa u razbojništvo, ali je više neistinitih pritužbi na njegovo ime od onoga što se stvarno dogodilo.

Kad je u jesen 1918. srpska vojska prodirala Isidor Bajić sa Milanom Čvrkićem, u nameri da uspori neprijateljsko povlačenje iz Užica prema Čačku, dolazi na ideju da onesposobi prugu u Ovčar Banji, pa je austrijski voz pun namirnica tu izleteo iz šina i survao se prema Moravi. Narod je posle danima nosio te namirnice.

I tako se ovaj hajduk na svoj način odupirao okupatoru. Unuk Isidorov prof. dr Nikola Bajić sada kaže da je, uprkos svemu, Isidor uvek bio ličnost o kojoj se u narodu pričalo, ali da su sva njegova dobra dela iz vremena austrijske okupacije posle rata brzo zaboravljena.

Autor: Branko Pejović

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:

Bugarska zverstva u Vranju i okolini 1914 – 1918.

Vjerni otadžbini: Od Srbije do Krfa – put golgote

Bitka u kojoj je Gvozdeni puk dobio ime