Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Bitka u kojoj je Gvozdeni puk dobio ime

Datum objave: nedelja, 14 januara, 2018
Veličina slova: A- A+

Za ovu “našu” Novu godinu poklanjam vam jednu istinski našu priču. Nestvarna je, a baš naša. Ovako počinje nastavak mog romana o Gvozdenom puku:

Prolog:

Jordan je pamtio potpuno drugačije Vidovdane od ovog. Kao mali bi se, u tek oslobođenom Nišu, uvek u porti crkve, dok bi trajala služba i pomen svim vojnicima palim za veru i otadžbinu, sa ostalom dečurlijom igrao Srba i Turaka. Kada je ostao samo sa majkom i sestrom, prisustvovao bi molitvi od početka do kraja, a u Beogradu bi, kao pitomac Vojne akademije, koju je završio 1900, obeležavao taj praznik najsvečanije moguće, kao „svoj dan“. Vidovdan je, nekako, uvek bio svet, poseban, sa mislima ka prošlosti, iz koje se crpela snaga za ono što sledi. Tako se prema ovom prazniku naročito odnosio otkako je stupio u službu u Drugom pešadijskom puku „Knjaz Mihailo“, koji je u Nišu imao mirnodopski raspored. Ovaj Vidovdan 1913. dočekao je 150 kilometara južnije, I, kao i svuda na liniji razgraničenja Srba i Bugara, bio je potpuno drugačiji. Pun strepnje.

Koliko prošle jeseni, Jordan je, i pored davnašnjih uputstava svojih starešina sa Akademije da „istinski saveznici, zapravo, ne postoje, već samo borci za sopstvene interese“, Bugare ipak smatrao braćom. Kako i ne bi, jer dok je on sa svojim Drugim pukom, kao kapetan prve klase, oslobađao Staru Srbiju i za svoja junaštva dobio majorski čin, Bugari su takođe oslobađali svoj deo Balkana od Osmanlija. Sada, devet meseci kasnije, to „koji je čiji deo Balkana“, bilo je pitanje za koje Srbi i Bugari nisu imali isti odgovor. Samo im je teritorijalna želja bila ista. Sve snažnija, sve ogorčenija, bez ikakve spremnosti na ustupke.

Prepirke ta dva saveznika pratilo je gomilanje njihovih vojski duž cele stare granice. A i duž ove nove, nazvane „linija razgraničenja u novooslobođenim teritorijama“.

Major Jordan Milovanović je bio glasan kada bi se oficirski obraćao podređenoj mu vojsci. Ali, čim bi sa njom seo, bio bi ono što jeste. Posvećen svakom momku ponaosob. Jednom od njih – naročito.

Baš u tog mladog vojnika, tananih brkova i nešto duže kose od uobičajene, gledao je dok su po vrelom junskom predvečerju svi, sa ove i one Bregalnice, pokušavali da proniknu u to šta će biti. Strepnja je svima stajala u jedno jedino pitanje: da li će se nevidljivi oblak netrpeljivosti dosadašnjih saveznika stvarno pretvoriti u nevreme koje će pomesti sve pred sobom? Ovaj Vidovdan je baš bio drugačiji od svih koje je major Jordan pamtio…

A nadao se da će, koliko još proletos, dovesti kući, u goste, ovog neobičnog vojnika. Maltene je Jegudila smatrao sinom. Kad već nije imao svoje dece, u domu su ostale da ga čekaju majka, žena i sestra, bar da još neko muško bude za njegovim stolom, a da nije komšija, ili kakav ordonans sa posebnom porukom iz niškog garnizona. Jegudilo je, ionako, bio toliko voljen zbog svoje čiste duše, zbog britkih stavova, ali i česte tišine u koju je uranjao, da je to siroče, sa neobičnom životnom pričom, major Jordan prigrlio celim bićem.

Ovoga puta, zbog jednog drugog momka u uniformi, oficir skloni pogled sa Jegudila, koji je čitao neku knjigu, kao što je to često čitao tokom predaha. A čitao je, kad god bi stigao, i jesenas, kad su se Osmanlije gonile sa Balkana, a naročito zimus i proletos, kada je Drugi puk stražario u Debru. Tamo je, neretko i uz Jordanovo vođenje tri čete, koje bi mu veliki prijatelj, komandant bataljona, poveravao – dolazilo do intervencija. Suzbijala se pobuna Arnauta, kojima se nije sviđalo toliko širenje Kraljevine Srbije i nazivanje „oslobođenim teritorijama“ onog što su oni smatrali svojim. Major bi se i sada, kao tokom debarskih dana predaha, osmehnuo kada bi ponovo zapazio Jegudilovu potpunu posvećenost čitanju. Ipak, poveo je razgovor sa drugim vojnikom. Jednim od najmlađih u bataljonu u kojem je major Jordan Milovanović bio „prvi do komandanta“. Lice tog drugog vojnika je delovalo unezvereno, pa mu se Jordan odmah posvetio.

Leonida Anastasijević je bio sušta suprotnost smirenom Jegudilu. Jedno tako obično, tako živahno seljače, mnogi su voleli da imaju blizu sebe, jer „usta nije zatvarao ni kad spava“, što bi rekli neki, a „po rešenosti mu nije bilo ravnog“, što bi rekli drugi.

Baš taj Leonida, sedeći naspram majora Jordana i redova Jegudila, nije mogao da se načudi onome što mu je oficir rekao o nedavno pronađenom, jedva živom srpskom čobaninu, prema kome Bugari nisu imali milosti.

„Kako – odsekli uši?!“, upita zgranuti Leonida.

„I uši i nos…“.

„Ama, gos’in majore, to ni mrtvom svinjčetu ne radimo u moj Beloljin, kamoli živom čoveku!?“.

Jordan Milovanović samo uzdahnu. Toliko toga je umeo lepog, neretko mudrog da kaže svojim vojnicima tokom osam godina obučavanja regruta u Drugom pešadijskom puku, ali – sada je ćutao. Samo je gledao u pravcu Bregalnice i Zletovske reke. Reke nije video, ali je, kao i svako u puku, znao gde su. Svega 20 kilometara istočno od njih. Dve vode, na čijim su suprotnim obalama bile dve savezničke vojske. Ako je od onog srpsko-bugarskog savezništva išta ostalo. Drugi puk je, kao rezerva Treće armije Kraljevine Srbije, bio udaljen, a opet dovoljno blizu – u slučaju da rat između dosadašnjih saveznika izbije.

„Jaoj, kukala im majka bugarska, pa kud će im duša!“, nastavi mladi Leonida slobodno da govori, kako je i uvek bilo kada bi posedeo sa oficirom koji je bio omiljen mnogima u trećem bataljonu.

Major uzdahnu, pa okrenu glavu u stranu. Na kladi do njegove, pogleda onog momka koji mu je prirasao srcu još otkako je kao regrut prvi put kročio u niški garnizon pre neku godinu. Jegudilo spusti knjigu u krilo, pokuša da se osmehne ne bi li oficiru odagnao crne misli i još crne slutnje, potom i ustade. Kad priđeš, onda si i bliži.

„Bog zna kome će sve majka zakukati, ako se i mi i oni ne dozovemo pameti…“, prošapta Jegudilo i pogleda ka istoku.

Leonida, prostodušno seljače, brecnu se na te reči:

„Šta ima mi da se dozivamo pameti, pa ne sečemo mi uši i nos ljudima, nego oni!?“.

„Sekli smo glave“, odgovori tiho Jegudilo. Dovoljno glasno da ga niški oficir i mlado seljače čuju.

Tada nastupi tajac, veče posta potpuno tiho. Ptice se odavno nisu oglašavale po užasnoj junskoj vrućini, pobegle tražeći hladovinu.

„Dobro, Jegudilo, jedno su mrtvi, već mrtvi Arnauti, a drugo živi srpski čobani“, oglasi se major Jordan.

Pričljivi Leonida skide bajonet sa puške, poče da ga razgleda. Pogled je podigao samo zbog obraćanja oficiru:

„Ja sam mu već rekao, gos’in majore. Ovi naši što su odsekli pet, šest glava mrtvima i postavili ih kao upozorenje po mostu, to su zimus uradili da bi prestali napadi onih arnautskih plemena na njih. Da mogu u miru da izbiju na more. Je l’ tako ili nije tako, pravo recite?“.

Major je samo dunuo kroz nos. Naravno da je mladi Leonida bio u pravu. Samo je iskusnom Jordanu bila muka od pomisli na ono što su preživela dva naprasno formirana odreda, jedan od od devet, drugi od šest i po hiljada ljudi, koji su upućeni „po srpsko more“. Em su Drinci krenuli bez dovoljno hrane, usred zime, po albanskim planinama, em su Šumadinci po sličnim stazama išli maltene bez lekara i santitetskog materijala. I jedne i druge su lokalna plemena napadala svako malo. Krvnički. Iz zaseda. Često najpre uništavajući komoru sa ono malo ponete hrane, pa su tek onda udarali na vojnike pod oružjem. Otuda i onaj „odgovor glavama“, posle jedne od većih borbi, što je arnautskim glavešinama bio dovoljan znak da malo zauzdaju svoje ljude i, bez novih velikih incidenata, puste vojsku kraljevine da prođe kud je pošla. „A da je znala da uzalud ide po onom bespuću, ne bi ni polazila“, pomisli major. Još su mu u svežem sećanju bile nedavne reči prijatelja sa Vojne akademije… Njihove priče o tome da su izbili na divno more… Njihova svedočenja o teranju Osmanlija iz Lješa i Drača, ali i Tirane i nekoliko drugih gradova i mesta… A onda, neverica! Stiglo je naređenje da se sve napušta i tiho vrati odakle se pošlo. Prosto, Austrougarska je podržala stvaranje nove države, arnautske. Izmučeni odredi, pod pritiskom ove sile, koja je pretila i ratom, morali su da se povuku sa „srpskog mora“. Sada je to bila nova država. Albanija. Major Jordan uzdahnu.

„Ma, jeste, tako je, moj dobri Leonida, sve si u pravu. Al’, šta ćeš, velike sile…“, htede oficir da doda još nešto. Seti se da je uzalud skakao na noge kad Austrougari zapretili ratom zbog „srpskog mora“, koje je trebalo da otvori novi, pomorski put za trgovinu, time i obezbedi veća ekonomska nezavisnost. „Pa, dokle više da pretite, majku li vam hohštaplersku!? Pretite devetso šeste kad ste nam ekonomiju umalo uništili Carinskim ratom, pretite devetsto osme posle vaše okupacije Bosne, šta ‘oćete od nas više?!“, bunio se tada zajedno sa oficirima, istomišljenicima, gledajući ka severozapadu. Sada je, na jugoistoku kraljevine, odjednom ućutao. I ta ćutnja potraja malko.

Jegudilo se, tokom te tišine, priseti sličnog razgovora koji je, sa njemu dragim oficirom, majorom Milovanovićem, vodio i u Debru. „Možemo mi da se junačimo koliko hoćeš, da pričamo sad šta nam je volja, moj Jegudilo. Presudilo to što je Austrougara jedno dvanaes’ puta više od nas, a mi još krvavi i pocepani posle Kumanova, Babune, Bakarnog gumna, Bitolja… Koji novi rat, i to još sa Austrougarima. Da ne da Bog. Treba biti mudar, ne lud. Iako je nama ovo drugo nekako draže“, rekao mu je tada major.

Rat sa Austrougarima je zimus izbegnut, ali jedan novi je izgleda bio na pomolu. Sa Bugarima. Iako se nikome više nije ratovalo. Naročito ne sa „braćom po krstu“, dosadašnjim saveznikom. Ipak, kako su dani neizvesnosti na liniji graničenja prolazili, a bivali sve češći mali, krvavi noćni napadi bugarskih komita, strasti su se razbuktavale. Kao i uvek na vrućini. Nije više bilo nikoga kome u mislima, pored toliko željenog povratka kući, nije bilo i sećanje na borbe bugarskih i srpskih komita, četnika, od one davne 1903. Bile su to borbe na tada osmanskoj, a sada spornoj teritoriji severne Makedonije, koju su svojom zvali i jedni i drugi. A kako su dani prolazili, a vesti o provokacijama „saveznika“ se umnožavale, tako je misli o kućama bilo sve više, ali i narastajućeg besa. „Nikome bes nije doneo dobro. Nikome i nikada. Samo smiren čovek ide ka Gospodu“, seti se Jegudilo davnašnje pouke.

On obrisa znoj za čela, povuče kosu iza uveta i posegnu za čuturom. Mladom seljačetu do njega Leonidi, kako je to obično i bio slučaj sa njim, još se pričalo.

„Nas će, gos’in majore, vidim ja, i dalje da ubijaju, da nam seku uši i noseve, a velike sile će na kraju da rešavaju kako im se ‘oće. Bilo i ostalo“, reče Leonida više za sebe, a zapravo želeći da se razgovor nastavi. Ionako je svima u puku jedino priča i ostala, dok se čekalo šta će biti na liniji razgraničenja koja je polako, ali sigurno, postajala granica.

Kada mu se Jegudilo blago osmehnuo, mlado seljače ustade.

„Joooj, da je nama Car Dušan sad tu, pa da ne čekamo neke stranske sile, nego da po Bugarima, odma’, frkete, fikete, frkete, fikete i – kraj. Bugari su to!“, reče Leonida, pa i on, znojav od glave do pete, uze čuturu. Okrenu je naglavačke. Prazna. Unervozi se još više.

Mirni Jegudilo mu pruži svoju i, dok mu je mladi drug ispijao mlaku vodu, opet dopuni Leonidinu misao skroz neočekivanim rečima:

„Car Dušan je pola bio Srbin, a pola Bugarin“.

„Šta, bre!?“, prestade da pije Leonida. Major Jordan se osmehnu sa svoje klade.

„Car Dušan je, po poreklu, do pola bio Srbin“.

„A od pola Bugarin?!“, skroz se zbuni momče iz Beloljina.

„Tako je. Njegov otac je Stefan Dečanski a majka bugarska princeza Teodora“, osmehnu se Jegudilo, koji je o mnogim roditeljima znao mnogo, a ništa o svojim.

„Pola Srbin!? Samo pola?“, ponavljao je Leonida, pa se prenu. „Ma, i pola Srbina je dovoljno za ove kukavice od saveznika, što kasape čobane i napadaju noću!“.

Nasmejani major Jordan mu dobaci:

„Je li, Beloljinče, a jesi li znao ti da je pehar iz kog je Car Dušan pio vino bio toliki da je u njega moglo da stane dva i po litra?“.

„Tol’ka čaša!? Pa… kad je bio Srbin i po! I… jedan omanji Bugarin, pride. To mu dođe dva i po“, izračuna Leonida, gledajući Jegudila.

„Koliki smo mi danas Srbi, tolike su nam i čašice za piće“, reče momak kog je major Jordan voleo i zbog rečitosti, i zbog neobičnog smirenja, izgrađenog odrastanjem u manastiru. Voleo ga je i zbog načitanosti, a i zbog sopstvene bezdetnosti, te mu Jegudilo, kao siroče, bi jedan od onih u kojima je video svog naslednika. „Koliki smo mi Srbi, tolike su nam i čašice za piće“. Svidela se majoru ta misao, pa mu se brk ponovo osmehnu.

Leonida Anastasijević, svima omiljeno Beloljinče, nije se dao. Pogleda Jegudila, pa maltene dreknu:

„Au, bre, čoveče, šta je tebi danas!? Ovaj, gos’in majore, nije isti otkako smo jesenas pregazili nabujalu Šemnicu. Sela mi moga Beloljina, nije isti. Nemojte da ga terate da prelazi i Bregalnicu, ima da pošandrca, da prostite, načisto!“, reče Leonida. Odjednom ugleda drugog, mladog oficira u blizini, te se opet prodra, što ne da nije bio običaj u puku, nego se smatralo nedisciplinom. Naročito kada se običan vojnik obraćao nekome sa činom. A ovo seljače upravo to uradi:

„Gos’in potporučniče! Praštajte. Je li slobodno da upitam nešto?“.

Potporučnik Sreten Stanić-Cukić priđe, nasmejan, kakav je uvek bio kada dužnost nije zahtevala oficirsko zapovedanje i pozdravi taj mali tročlani skup.

„Pomaže Bog, ljudi, i neka vam je srećan ovaj sveti dan. Gospodine majore“, završi Sreten obraćanje klimanjem glavom.

„Bog ti pomogao“, odgovoriše mu svi. Odmah usledi Leonidino pitanje. Taj nije čekao ništa:

„Vi ste, gos’in potporučniče član „Dušana Silnog“? Sokolskog društva, mislim.“

„Jesam? Niškog, pa beogradskog. Što?“

„A je l’ istina da mu je majka bila Bugarka? Nastavnik ste, vi bolje znate od ovog sudskog činovnika“, reče Leonida i pogleda u Jegudila.

„Učitelj sam gimnastike, nisam ti ja baš neki veliki nastavnik“, reče oficir uz osmeh, na kratko se zamisli, a onda nastavi: „Majka? Teodora? Jeste, bugarska princeza. Srpska kraljica potom. Da, mati Cara Dušana je bila Bugarka. Kao što je istom tom Dušanu Velikom žena, takođe, bila iz Bugarske“.

„Joooj!“, udari se Leonida po čelu. „Ima li Srba među Srbima?! Mislim… Srpkinja“.

Svi se nasmejaše, a mladić nastavi:

„Je l’ Dušan Silni ratovao nekad s Bugarima?“

„Jeste, jašta je. Razbio ih je baš njegov juriš kod Velbužda, kad smo ih porazili za sva vremena“, odgovori potporučnik Sreten.

„E, dobro je!“, laknu Leonidi.

„Posle toga smo izgradili najbolje odnose sa Bugarima u našoj istoriji. Mudar čovek bio, ne samo veliki ratnik“, dobaci Jegudilo, više za sebe. Leonida nije stigao ni da reaguje, a stiže i njemu jedno pitanje:

„A što pitaš, Beloljinac?“, znatiželjan je sad postao novopridošli potporučnik Sreten.

„Ma, ovaj ovde“, pogleda Leonida ka dve godine starijem Jegudilu, „Ovaj samo nešto dobacuje… Evo, sad pričamo o onom čobaninu što ga Bugari osakatiše grdno…“

„Sedi, Sretene“, reče major Jordan potporučniku, pa se pomeri.

„Neka, hvala, gospodine majore. Na ovoj vrućini mi nekako lakše da stojim“, izgovori i uze čuturu. „Da… čobanin… Vodio stado, oni umislili da je srpski špijun, pa ga mučili…“.

„I uši mu odsekli!“, prekinu oficira Leonida.

„I nos…“

„Pa, majku im, bugarsku! Meni je to, gos’in potporučniče, objava rata. Sela mi moga Beloljina!“.

„Ćuti, Leonida, kakav crni rat, još nismo ni izvidali rane od prethodnog. Velike sile neće dati, a i sve će ovo ruski car da razreši, kakav je i dogovor iz prošle godine“, odgovori Sreten Stanić-Cukić.

„Kad mi na ovaj Vidov-dan pričamo o ratu, kao što je car Lazar na isti ovaj dan, meni se čini da on ne može biti daleko…“, reče Leonida.

„Daće Bog da ti nisi u pravu. Jednom“, nasmeja se major Jordan, pa ustade, posegnu za čuturom i on, te nastavi:

„Nego, ljudi, veče je već. Da odmorimo koliko se može po ovoj vrućini, pa sutra ponovo da… Čekamo. U zoru prvo – vežbe. Da ovi što nam popunjavaju brojno stanje što pre stignu vas, prekaljene“.

„Opet vežbe!?“, upita Leonida, koji jeste bio jedan od najmlađih, ali je sa Drugim pukom preživeo sve strahote i podvige u 1912, potom i proletos kod Debra, na granici sa arnautskim plemenima.

„Da, vežbe. Ko u miru nije spreman za rat, taj u ratu nema šta da traži“, odgovori major, dodirnu svoju kapu i uputi se ka šatorima.

Razgovor preostale trojice se, međutim, nastavio.

„Ne znam, ljudi… Ali, da miriše na dobro, ne miriše. Samo se nadam da je ova nova bugarska vlada mirnija od prethodne. Mada, kažu neki da je još gora. Valjda će biti još ovih njihovih vojnika što odbijaju poslušnost…“, izgovori potporučnik Sreten.

„Ovih što neće na brata“, reče sebi u bradu Jegudilo.

„Ama, kakva braća smo mi i oni!?“, nije se dao Leonida. „Vidiš li ti šta nam rade? Napadnu njihove komite na naše predstraže, mi sedimo ovde i ćutimo. Seku uši seljacima, mi sedimo i ćutimo!“.

„Polako, Beloljinče, polako. Mislio je na one što bratstvo nisu zaboravili. Na one Bugare koji neće u rat sa dosadašnjim saveznikom, kojima pamet nije zaludela austrougarska propaganda u Sofiji. Zato oni i odbijaju poslušnost u svojim pukovima“, odgovori oficir umesto Jegudila.

„A šta ‘oće oni drugi, što slušaju Austrougare i Nemce? Ovi, ovi, eno oni tamo što čuče sa puškama na gotovs? Šta ‘oće ti što su im vrane pamet popile? Maćedoniju? Markov-grad Prilep? Bitolj? Našu Staru Srbijicu, koju smo mi krvlju jesenas zalili, oslobađajući je posle toliko vekova ropstva, to ‘oće? Kako, bre, gos’in potporučniče? Evo, Vi bolje znate od nas sa sela“, reče Leonida, pa se zaustavi. Pogleda Jegudila, pa se izvinu odmah: „Praštaj. Mislio sam na… na nas, seljake“.

Jegudilo se samo osmehnu. Nije bio iz sela. A ni iz grada. Niko i nije znao odakle je, prosto je kao beba samo ostavljen ispred sreskog načelstva jednog jutra. Niti je iko video ko ga je doneo, niti odakle.

Tišinu prekinu glas potporučnika Sretena:

„Na osnovu čega? Pa, oni smatraju da je ovo što mi sad držimo njihovo. Kažu da je tako i potpisano u tajnom ugovoru pre godinu dana. Ali, nije baš da su oni održali reč iz tog ugovora“.

Potporučnik Sreten je znao mnogo toga. Kasnije su i drugi saznali, kada je štampa o tome naveliko pisala, da su, prema tajnom međudržavnom sporazumu iz 1912, Bugari srpskoj armiji morali da pošalju u pomoć sto hiljada vojnika. A nisu! To i deca znaju. Srbija je kao naknadu za gaženje date reči, a i zbog toga što su je velike sile proterale sa jadranske obale, tražila kompenzaciju. A najvažnija kompenzacija je bila da cela teritorija koju su Srbi sami oslobodili od Osmanlija – Srbima cela i ostane. „Što je jedino logično rešenje“, smatrao je potporučnik Sreten, kao i svi oficiri, a naročito narod koji je izgubio nekog svog u dotadašnjim krvavim borbama. Taj stav se toliko rasplamsavao, posle svakodnevnog pisanja štampe, da je i narodu i vojsci bilo jasno da je nepravedno to što Bugari hoće.

S druge strane, Bugari nisu hteli ni da pomisle da bi moglo Srbima da ostane ono što su sami oslobađali. Sve vreme bodreni austrougarskom i nemačkom podrškom, a uvereni u snagu svoje vojske, značajno veće od srpske, od početka 1913. su pred svetom tvrdili da nisu ni morali da šalju pomoć. U prvi plan su isticali da su, posle međudržavnog ugovora, dve vrhovne komande potpisale svoj, drugi sporazum, u kome je pisalo je da Bugari nisu dužni da pomažu Srbiji kad su se proterivale Osmanije – „ako Srbima dobro ide“. „A išlo nam je dobro, nije da nije. Bog duše da prosti palima u tom našem idenju“, pomisli potporučnik Sreten. Naravno, bugarsku vlast nije zanimalo što je važnijim dokumentom, onim koje su potpisale dve Vlade – njena vojna pomoć bila potpisana obaveza. Koja nije ispunjena.

“Pa da! Nisu održali reč. Pusti ugovore – reč! Zajednički nam je bio neprijatelj. Šta se prave ludi. I oni su učili „U početku beše Reč“! Tako je, gospodine, nisu je održali. To i ja sve vreme pričam!“, nadoveza se Leonida na oficirove reči. „Mi završimo sve za mesec dana, oni ni da pomognu, a onda još pet meseci za njih ratujemo, kod njih! I posle smo mi Bugarima nešto dužni!? Mi njima, mimo ugovora, dali 50.000 naših vojnika da im oslobode Jedrene od Turaka, Jedrene koje su oni na kraju i dobili, a oni nama nisu dali ništa, ni crno ispod nokta a sad bi našu zemlju? Pa, ne može to tako, brajko. Ne može! Ko je lud da im na to pristane!?“, kao iz rafala ibaci Leonida sav ljudski osećaj za pravdu. Bio je rešen da ratuje istog časa. Ni šta ga nije interesovalo. Ni velike sile, ni male sile. Bog i pravda. Amin!

„Neće niko ni da pristane, ne brini. Ne pada nikome na pamet. Pa, ne bismo stajali ovde po ovoj vrućini da je drugačije“, umiri ga oficir Sreten, uz osmeh.

„A što mi njih, gos’in potporučniče, ne napadnemo, pa ih pošaljemo u tri lepe Bugarske, nego nam noću kidišu na predstraže, pa sutradan se svi pravimo kao da ništa nije bilo? Ili nam seku uši i noseve? Što!?“.

„Ne mogu se, Leonida, posmatrati stvari samo na taj način. Pa, njima bi odgovaralo da na njih krenemo. E, ali onda bi Bugari pridobili celu evropsku javnost, pa bi ruski car, čiju presudu svi čekamo, stao odmah na bugarsku stranu“.

„Ahaaa! Začikavaju nas samo… ‘Oće da mi krenemo. Zato seku noseve i uši. E, pa, nećemo da ratujemo! Ima da sedimo ovde i da se pržimo. Zimata šće dojdeeee! Jasno li eee?“, viknu Leonida s rukama na ustima, okrenut ka Bregalnici i Zletovskoj reci.

Nasmejaše se oba njegova sabesednika. Jegudilo priđe Leonidi, blago ga zagrli, tako ga umiri, a onda upita potporučnika:

„A kako se vama činilo u Sofiji?“

„Na prvenstvu?“

„Da, da. Mislim, narod i tako to… Kako su se odnosili prema Srbima?“

„Pa… ima uvek raznog sveta. Od onog koji te grli, dočekuje, viče iz srca „Braćo!“, do onih drugih“.

„Vi ste i sa Bugarima bili na takmičenju?“, umeša se Leonida.

„Jesam, dobri moj Beloljinac. Kad si u Sofiji, ne mož’ da ih izbegneš“, reče uz osmeh potporučnik Sreten.

„I, kako ste završili?“

„Ja tek počinjem“, nastavi nasmejani oficir. „Šalim se. Dobro sam prošao. Ali… Medalja je tu najmanje važna. Ne može čovek da se bavi gimnastikom, ma, bilo kojim radom, a da ne gleda da napreduje iz dana u dan. Ono što si bio juče, ništa ne znači ako sutradan nisi bolji“.

Umnožiti talente“, seti se Jegudilo omiljene priče iz detinjstva, zbog koje je terao starog monaha da mu iznova i iznova čita Sveto pismo.

„A jeste li se borili?“, upita znatiželjni Leonida.

„Sa kim?“

„Pa, sa Bugarima!“.

„Nema tu borbe s drugim čovekom, dobri moj… Gimnastika ti je borba sa sobom“.

„Kako ste onda… pobedili?!“, ništa nije razumeo dobri Leonida. Ništa nije ni znao o tom prvenstvu Balkana na kome se i proslavio Sreten Stanić-Cukić. Samo je znao da njegov potporučnik predaje u beogradskoj gimaziji, a i da je jedan od najboljih članova sokolskog društva „Dušan Silni“.

„Pa… Imao sam najtežeg rivala“, reče oficir uz osmeh. Kada je video zbunjeno lice mladog vojnika, dopuni se: „Svoje slabosti, Leonida. Sa njima jedino čovek i treba da se bori. Sa sobom“.

Oglasi se truba za počinak. Pre ulaska u šator, Jegudilo pogleda na istok. Nije bio jedini koji je to uradio, mnogi su gledali ka Bregalnici i njenom ušću sa Zletovskom rekom. Međutim, on je gledao na istok iz drugog razloga. Šaputao je molitvu:

„Bože sveti, Ti znaš kolike su naše slabosti, one nama znane i neznane. Ne daj da se ogrešimo o zapovesti Tvoje. Ni mi, ni braća naša po Hristu. Oprosti nam sagrešenja, voljna i nevoljna, učinjena rečju, delom i mišlju. Daj da se ispravimo kao narod, koji je dosad čuvalo samo Tvoje čovekoljublje, a nikako zasluge naše. Iskvarismo se. Znaš i Sam. Toliko si puta video i progutane suze moje u sudu, a ne popravljamo se nimalo i nikako. Gospode, ne daj da propadnemo. Podari vreme da stignemo da se ispravimo. Da imaš zašto da nam oprostiš sve što sagrešismo. A opet… Ti odluči. Neka bude volja Tvoja, sada i uvek, i u vekove vekova. Samo nam onda podari trpljenja. Amin“.

Trube su se začule mnogo pre zore, kad im vreme nije.

„Ustaj! Ustaj! Rat!!! Napali nas!“, čuli su se glasovi oficira i podoficira. Čitav Drugi pešadijski puk je bio na nogama za tili čas. Jegudilo se sudario s nekim tako snažno da mu je šajkača pala. Trčeći po onom mraku da što pre stigne do stroja, tresao je kapu da izbaci prašinu iz nje. Nije trpeo štrokavo ni ružno, takav je bio.

„Brže, ne spavaj na nogama, brže!“, drao se neki kaplar.

Leonida je, greškom, okačio pušku o rame, pa ga je kundak udarao sve vreme dok je trčao kao sumanut. Tek pred dolazak na čistinu seti se da je trebalo da je drži u ruci. Čim je stao, uze mauzer u šaku, ali se seti da u stroju mora da ga ima o ramenu. „E, ‘bem vas Bugari, ću izginem od sopstvenu pušku!“, pomisli momče iz Beloljina.

„Po četama, u stroj!“, nastavljale su se zapovesti. Nenaspavani vojnici Drugog puka počeše brzo da skupljaju fišeklije sa mecima, koje su im popadale dok su pakovali šatore. I ne čudi, tek je trebalo da se razdani.

„Brže!!! Pakuj samo šta je neophodno!“, vikali su podoficiri.

„Gde, bre, znam gde mi je šta po mraku!?“, reče neki dugajlija i projuri pokraj Leonide. Uz njega ubrzo stade Jegudilo, a i ostatak čete.

Nije prošao ni minut otkako su se zadihani vojnici postrojili, neki se još uvek zakopčavali, a pred njih izađoše oficiri. Predvodio ih je komandant bataljona, major Mihajlo Vasković.

On svom najboljem prijatelju, kolegi po činu i svima omiljenom Jordanu Milovanoviću, glavom pokaza da istupi. Major Jordan se prekrsti, istupi iz oficirke linije i malo priđe vojsci. Prvi zraci sunca osvetljavali su mu lice:

„Vojnici! Bugarska je pre nekih sat-dva napala našu vojsku na celoj liniji razgraničenja. To više nije linija. To je granica koja razdvaja pravdu i nepravdu, istinu i laž, održanu i pogaženu reč. Tu granicu ispred nas, dok mi stojimo ovde, natapa krv naše braće iz Drinske divizije.

Moravci! Koliko juče smo pričali o tome kako davno beše kada smo se okupili u Prokuplju prošle godine. Kako bismo kućama, red je. Ali, ne zna dušmanin za red. Ne zna ni šta je čija kuća…

Junaci! Bugara je petsto ‘iljada, znate i sami. Nas je, jelte, jedno dvaput manje. Ali, ne bije boj neki broj, „već boj bije srce u junaka“, k’o što kaže pesma stara. Pokažite se dostojni svojih predaka, Jug Bogdana, Toplice i Kosančića! Budite divovi kakvi beste od Prokuplja sve do Bitolja! Put za Prokuplje, sokolovi moji, vodi preko Sofije! Za mnom, napred!“, reče major Jordan i povede vojsku. „Usiljeni marš. Divota!“, pomisli Leonida.

Umesto očekivane tišine zbog brzog kretanja u polusnu, u tom polumraku umesto prvih uzdaha – neko zapeva.

„Jesam li ti, Jelane…“

Niko nije odgovorio isprva.

Vojnik se nakašlja, pročisti grlo, pa još jače poče:

„Jesam li ti, Jelane, govorio, divna Jelo!“

A istog časa, ne samo njegova četa, već čitav bataljon, čitav puk zagrme:

„Da ne rasteš, Jelane, pokraj druma, divna Jelo! Gde prolaze, Jelane, četovođe, divna Jelo, i provode, Jelane, svoje čete, divna Jelo!“.

Pukovski sveštenik Luka Marjanović zastao je časkom. Gledao je mladiće kako kreću u pogibelj.

„Sa pesmom u smrt… Pa, ova vojska mora da pobedi!“, reče i oseti kako mu se muška suza sliva niz obraz.

Takav je bio i obraz majora Jordana Milovanovića, na čelu povorke koja nije hodala. Počela je tog jutra u punoj ratnoj opremi da trči ka Bregalnici.

(www.gvozdenipuk.rs)

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

Kako je „Gvozdeni puk“ zaustavio Bana Jelačića i Hrvate …

Zarobljeni bugarski oficir o Gvozdenom puku | Jadovno 1941.

ZBOG NjEGA JE NASTAO ”MARŠ NA DRINU”: Junačka pogibija na …




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top