Барјак слободе завијорио се 6. јуна 1941.

6. jуна 1941. године група устаника  из села  Казанаца и Вратковића код  Гацка напала jе жандармериjску станицу на Брљеву и овом акциjом означила почетак организованог устанка против Независне Државе Хрватске.

У своjоj књизи о ратним дешавањима  у Херцеговини под називом „Крваво коло херцеговачко“ Саво Скоко, између осталог, пише:

„Наиме, већ 5. jуна 1941.године муњевито се ширила вест о трагедиjи села Корита дуж целе „немирне границе“. Изjутра 5. jуна у пограничним селима поjавио се Јаков Миловић, коjи jе са сломљеном руком побегао са Корићке jаме, и испричао људима да су те ноћи муслимани из Фазлагића Куле побацали у jаму Голубинку на Кобиљоj глави све одрасле мушкарце из села Корита и Заградаца.

Већ 6. jуна око подне, сазван jе збор за борбу способних људи у Радован долу, на средокраћи Горњих и Доњих Казанаца, Вратковића и Бобатова Гробља. Збор jе отворио Милан Тепавчевић, обавештаваjући присутне да су Корићани побацани у jаму, да иста судбина чека и остала српска села уколико се не буду бранила оружjем, и на краjу закључио: „Боље jе да гинемо као људи, него да умиремо као пси“, а потом предложио да се, чим падне мрак нападне и разоружа хрватска Оружничка постаjа на Брљеву. С тим предлогом сложио се и поп Радоjица Перишић, човек коjи jе имао велики ауторитет у народу тога краjа, истакавши да ће jеванђеље заменити пушком и борити се против усташа до последњег даха; додао jе да ће позвати Голиjане да притекну у помоћ угроженим Гачанима. Сви присутни су, после тога, прихватили Миланов предлог о нападу на Брљево, и на попов предлог, за команданта изабрали њега (Милана Тепавчевића).[1]

Када jе пао мрак, jака група наоружаних људи из Казанаца и Вратковића опколила jе жандармериjску касарну на Брљеву и позвала оружнике да се предаjу. Како се нико из касарне ниjе jавио, шест бомбаша, прескочили у прву од три ограде, притрчали до бетонског зида коjим jе касарна била опасана и преко њега бацили бомбе. Како jе, и након тога, у касарни владала гробна тишина, устаницима jе било jасно да су им оружници измакли испред носа, па су ћускиjама отворили тешка гвоздена врата, али у касарни ниjе било ничега сем неколико колутова жице, коjе су оружници донели за везање похапшених људи.

Знаjући да жандарми нису далеко одмакли, устаници су се дали у потеру. Међутим, жандарми су се, упозорени на опасност од jедног мештанина, пред почетак напада неопажено извукли из касарне и сакрили у оближње жито. Ту су чекали све дотле док се устаници нису упутили у правцу Гата, да би тек после тога почели да се повлаче према Автовцу, провлачећи се опрезно између села. Ипак су били откривени и нападнуту пушчаном ватром. Један од њих jе том приликом рањен, док jе – каплар Фрањо Франковић заробљен. Будући да jе он и пре рата био жандарм на Брљеву, да су га људи одраниjе познавали као доброг и поштеног човека, устаници су га пустили на слободу.[2]

Исте ноћи „око 300 наоружаних устаника из Степена, Пржина, Пустог Поља, Данића, Дулића, Добреља, Вратковића и Казанаца, Богатова Гробља и Чарађа (Црна Гора), кренули су према Степену и Зборноj Гомили у две нападне колоне „…

Хрватски органи у своjим извjештаjима  помињу устанак па тако у jедном документу кажу.

„Седмог липња т.г. Црногорци у заjедници са домаћим Србима организовали су напад већег стила коjи jе отпочео истовремено на три оружничке постаjе и то: Казанце, Јасеник и Степен. Оружници су били присиљени да се повуку према Автовцу, а нападачи су опљачкали оружничке постаjе, те двоjицу оружника су убили, а троjицу усташа тешко ранили: отворила се битка на линиjи од оружничке постаjе Јасеник па све до Корита, те jе траjала циjелог дана. Међутим, пред вече jе стигла jедна сатниjа наше воjске из Билеће, те jе нападаче протjерала од Корита и Степена према планини Сомини.[3] “

Устанак организован у jуну 1941. у околини Гацка, поjавио се као први масовниjи покрет пружања отпора терору у новоствореноj хрватскоj држави. „Народна воjска“, како су се устаници  називали, имала jе jедан главни и основни циљ, заштити се од усташког ножа.  Конкретан опис првих корака и договора устаника  на Гату Алекса Тепавчевић учесник ових догађаjа у своjоj књизи  „ Борба за слободу“ дефинише у 3 тачке, коjе би се могле свести на :

1. Организовање воjничких акциjа на прекидању  неприjатељских путних комуникациjа Билећа – Гацко
2. Евакуациjа становништва из угрожених подручjа према планинским виjенцима и териториjи Црне Горе
3. Обзнањивање и организовање устанка на ширем подручjу

Трећи циљ jасно говори о устаничком карактеру акциjа и њиховоj организациjи  на ширем подручjу. Свакако jе jасно да се, након ових устаничких акциjа, али и раниjег отпора у Доњем Дрежњу код Невесиња и гласина о овим акциjама, може сматрати да од се тада српски народ Херцеговине дигао на устанак. Касниjе акциjе  већег обима, могу се сматрати и организованиjим и конкретниjим али устаници са Гата свакако су први подигли барjак слободе, српску тробоjку. Идеолошка конотациjа  комунистичке пост-ратне историjе као и прича о „устанку народа Југославиjе“, али  и чињеница да jе већина ових, првих херцеговачких устаника као и већина њихових истакнутиjих  предводника касниjе била у редовима ЈВУО нису „дозволиле“ да се сjећање  на 6. jун успостави на начин достоjан његове важности,  али и интернационалног симболичког значаjа устанка против сила осовине и њихових помагача.

Везане виjести:

Сjећање на злочин у херцеговачком селу Корита

Антифашистичка невесињска пушка: Први оружани устанак против фашизма у поробљеноj Европи

ХЕРЦЕГОВИНА

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 06. јуна 2016. године.