Империја изнад закона — зашто само Американци не одговарају за страшне ратне злочине

Од Корејског рата па надаље траје непрекидни амерички интервенционизам свуда по свету. Раније је био локалног карактера, а онда је постао глобални интервенционизам. Систем разарања и уништавања људи траје, а из године у годину се чине разни злочини.

Потребно је хитно решавање хуманитарне ситуације у сиријском региону Танф „због Сједињених Америчких Држава, које су ту илегално распоредиле војну базу и забраниле приступ на 55 километара, што је довело до тога да десетине хиљада избеглица нису у могућности да приме хуманитарну помоћ“, наводи се у саопштењу руског Центра за помирење зараћених страна. Акције америчке војске и међународне коалиције представљају „грубо кршење хуманитарног права и могле би се квалификовати као ратни злочини“, додаје се у саопштењу.

Кадија те тужи, кадија ти суди

Кад је реч о заиста стварним пресудама и осудама, САД нису потписник међународних уговора којима би своје војнике испоручивали другима или међународним трибуналима, и једино они могу да им суде, каже за Спутњик историчар Александар Раковић, додајући да је таквих суђења било, али да су некад казне које су додељиване људима који су били осведочени ратни злочинци биле минималне.

„Ево, рецимо, да узмемо за пример ово што се дешавало у Абу Граибу или Гвантанаму, то се исто сматра ратним злочином. Они су на бестијалан начин мучили заробљенике у та два затвора, а суђено им је кад је јавност сазнала шта су урадили иако је постојало чак одобрење од надлежних органа да су таква мучења дозвољена, и добили су минималне казне“, наводи Раковић за Спутњик.

Преступи које амерички војници чине на другим територијама, посебно у земљама где су потписани СОФА споразуми, уколико су били на радној обавези, па се стицајем околности десила нека несрећа, чак могу и да прегазе људе колима (било је таквих примера и у Македонији), слично су пролазили.

Раковић сугерише да Американцима, због тога што имају имунитет, не могу ни у тим случајевима судити домаћи судови, него им опет морају судити амерички војни судови.

Уколико би пак амерички војници извршили неко насиље или криминални злочин у цивилу, ван радног времена, кад су били у униформама, у том случају, додаје тај историчар, могло би доћи до суђења пред локалним судом, али само могло, не би нужно морало.

„Дакле, амерички војници уживају имунитет у земљама у којима имају СОФА споразуме, а такође, кад је реч о њиховим ратним злочинима које су починили у Вијетнаму, Ираку, Либији, Сирији, које су починили у Југославији — без обзира на то да ли је реч о БиХ или о Косову и Метохији — за њих једноставно нема могућности да им на објективан начин буде суђено, да им на објективан начин буде пресуђено, јер је Америка ставила себе изнад закона и наступа са жестоких позиција силе где они имају право да чине злочине“, категоричан је Раковић.

Готово 100 година интервенционизма

Америка и раније, подсећа Раковић, а не само у новије време, није допуштала да се њеним војницима суди осим на њиховим војним судовима уколико су починили ратне злочине јер су сматрали да они имају компетенцију да процесуирају и да у ствари одлуче да ли је реч о ратним злочинима.

„Они су увек наступали са позиција силе, притом су увек били на победничкој страни, то је исто врло важно, тако да није било прилика, осим у Вијетнаму — али то је био сукоб другог типа, да се они процесуирају јер нису признавали међународне судове. Некадашњи амерички министар одбране Роберт Макнамар је добио осуду на једном ад хок суђењу, али то апсолутно није могло да се примени. И не само он, било је и других“, истиче Раковић.

Свака држава, констатује тај аналитичар, која наступа са позиције империје полаже право да одлучи о томе на који начин ће процесуирати своје војнике који су извршили ратне злочине.

Међутим, указује Раковић, овде није само реч о ратовању кога је било и биће, већ о невероватном америчком интервенционизму који се дешава сваке године.

Америка и раније, подсећа Раковић, а не само у новије време, није допуштала да се њеним војницима суди осим на њиховим војним судовима уколико су починили ратне злочине јер су сматрали да они имају компетенцију да процесуирају и да у ствари одлуче да ли је реч о ратним злочинима.

„Они су увек наступали са позиција силе, притом су увек били на победничкој страни, то је исто врло важно, тако да није било прилика, осим у Вијетнаму — али то је био сукоб другог типа, да се они процесуирају јер нису признавали међународне судове. Некадашњи амерички министар одбране Роберт Макнамар је добио осуду на једном ад хок суђењу, али то апсолутно није могло да се примени. И не само он, било је и других“, истиче Раковић.

Свака држава, констатује тај аналитичар, која наступа са позиције империје полаже право да одлучи о томе на који начин ће процесуирати своје војнике који су извршили ратне злочине.

Међутим, указује Раковић, овде није само реч о ратовању кога је било и биће, већ о невероватном америчком интервенционизму који се дешава сваке године.

Аутор: Ненад Зорић

Извор: СПУТЊИК