Imena srpskih logoraša biće upisana ćirilicom

Imena srpskih logoraša u Mauthauzenu, jednom od najozloglašenijih nacističkih koncentracionih logora, prvi put će biti objavljena na ćirilici i tačno ispisana čuvaće se u memorijalnom centru na severu Austrije, osnovanom na mestu nekadašnjeg logora smrti.

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 10. maja  2016. godine.

Ona će biti deo „Knjige sećanja“ u kojoj su prikupljena i tačno transkribovana imena i prezimena 84.000 stradalnika Mauthauzena.

Procenjuje se da je najmanje 90.000 ljudi iz 40 evropskih zemalja umrlo u Mauthauzenu, ali pojedini istraživači smatraju da je taj broj mnogo veći. U ovom logoru bilo je zatočeno i oko 6.000 Jugoslovena. Više od polovine njih tamo je ostalo zauvek.

Knjiga sa imenima logoraša biće predstavljena 15. maja u Memorijalu Mauthauzen, jednom od nosilaca projekta koji je finansiralo austrijsko ministarstvo spoljnih poslova. „Knjiga sećanja“ će biti štampana na nemačkom i engleskom, dok će u internet izdanju biti objavljena na 14 jezika. Uz spiskove, u posebnom tomu biće objavljene biografije 300 logoraša koji su umrli u Mauthauzenu ili logorima koji su bili u njegovom sastavu, a među kojima će biti i Srba.

Saradnici na projektu „Knjiga sećanja“ iz naše zemlje bili su Tamara Ćirić i Ljubomir Zečević iz Udruženja zatočenika koncentracionog logora Mauthauzen Srbije, koji su radili na spiskovima i biografijama srpskih logoraša. Zečević je, inače, i jedan od preživelih logoraša. Bio je to ozbiljan i zahtevan posao koji je trajao nekoliko godina. Plod zajedničke saradnje memorijalnog centra Mauthauzen i dvoje srpskih istraživača jeste poimenični spisak logoraša, državljana današnje Republike Srbije, onih koji su transportovani sa teritorije današnje Srbije i Srba bez obzira na to čiji su državljani. Bilo je nekoliko masovnih transporta do zloglasnog logora: 13 sa Banjice, šest iz logora Staro sajmište, jedan iz Bačke. Pojedinci i grupe dovođeni su i iz drugih nacističkih logora, poput Aušvica, Dahaua, Buhenvalda…

U Mauthauzen, smešten na dvadesetak kilometara od Linca, deportovani su dolazili sa dokumentima u kojima je stajala napomena – „povratak nepoželjan“. Ta jeziva sintagma nalazi se i u podnaslovu nedavno objavljene monografije Tamare Ćirić i Ljubomira Zečevića „Koncentracioni logor Mauthauzen“. Spiskovi, koji će ubuduće biti deo „Knjige sećanja“, objavljeni su kao prilog i u ovoj monografiji.

Mauthauzen je otvoren 1938. godine na mestu nekadašnjeg logora iz Prvog svetskog rata. I tokom Velikog rata tu su dovođeni ljudi sa naših prostora. Desetak njih imalo je tu zlu sreću da da bude zatočeno u Mathauzenu tokom oba svetska rata.

U Drugom svetskom ratu, logoraši, mahom muškarci, u Mauthauzenu su  streljani, ugušeni u gasnim komorama, satirani robovskim radom u kamenolomu ili fabrikama za proizvodnju naoružanja. Umirali su od neuhranjenosti i bolesti, a nad njima su vršeni i medicinski eksperimenti. Mauthauzen je činio sistem od nekoliko desetina povezanih logora. Jedan od najgorih bio je područni logor Guzen, gde su se sklapali lovački avioni „meseršmit“ i proizvodili delovi za letelice. Tu je i stradalo najviše Jugoslovena. Dehumanizovan i ponižen, čovek je, kako je to opisao istoričar dr Milan Koljanin, viši naučni savetnik u Institutu za savremenu istoriju, u Mauthauzenu imao samo upotrebnu vrednost.

– Nemačka ratna industrija je, zahvaljujući robovskom radu u logorima, koji je mleo desetine hiljada ljudi, uspevala da se obnovi, pa čak i poveća proizvodnju, uprkos tome što je u stalnim savezničkim bombardovanjima 1941. i 1942. godine trpela veliku štetu. Logori su, dakle, imali centralno mesto u vođenju rata – rekao je dr Koljanin na promociji monografije o Mauthauzenu u Domu Vojske Srbije u Beogradu.

Tamara Ćirić navela je da o surovosti koja je tu vladala svedoči i to što je ovo bio jedan od retkih logora gde su pravljeni predmeti od ljudske kože, ali gde su zabeleženi i slučajevi kanibalizma.

– Baš zbog svega toga posebno fasciniraju priče o organizovanju unutrašnjeg otpora logoraša i o međusobnoj solidarnosti – istakla je Tamara Ćirić.

I o jednom i o drugom, surovosti i solidarnosti, najbolje svedoče reči jednog od preživelih logoraša, Dušana Stojiljkovića, iz video-intervjua koji je emitovan na kraju promocije: „Mauthauzen se nije mogao preživeti. Ko ga je preživeo imao je mnogo sreće ili nekoga da mu pomogne.“

Stojiljković je bio među retkima koji su imali nekoga da im dostavi hleb i malo hrane. On je, tako, preživeo i spuštanje u kamenolom preko zloglasnih 186 stepenika smrti, gde su mnogi padali, satrveni ogromnim teretom – ili bili streljani. Preživeo je i hirurške zahvate, operacije koje su nemački lekari radili nad zdravim zatočenicima radi vežbanja, pegavi tifus kojim je namerno bio zaražen, nove lekove, čiji su efekti isprobavani na logorašima. Hiljadama onih čije svedočenje nikada nećemo čuti,  zahvaljujući „Knjizi sećanja“, barem je skinut logoraški broj i vraćeno im je njihovo ime i prezime i ljudsko dostojanstvo.

Autor: J. Čalija

Izvor: POLITIKA