ИМА ЛИ ЖИВОТА ПОСЛИЈЕ СМРТИ?

Свака нада да би бошњачка политика могла почети да се бави животом након Деjтона изгледа као чекања воза коjи никада неће доћи у неку забачену касаблиjску станицу…

Потписивање Деjтонског споразума

Пише: Ненад ТАДИЋ
Први априлски дани 1992. године званично су означили почетак рата у БиХ – двиjе децениjе касниjе он траjе несмањеном жестином у главама оних коjи нису испунили своjе ратне циљеве, приjе свега унутар бошњачке политичке елите.

Срби су прихватањем Лисабонског папира Жозеа Кутиљера, приjе почетка било каквих сукоба, потписали да се неће противити независноj БиХ, у замjену за своj национални кантон. Исти папир потписали су и хрватски представници.

Алиjа Изетбеговић jе повукао потпис са већ прихваћеног папира, мада jе таj споразум испуњавао основни захтjев СДА и осталих муслиманских странака – независну БиХ.

Већ тада су избиjени сви адути онима коjи би могли да оптуже Србе за планирање насилног утjеривања БиХ у неку нову Југославиjу. Срби су тада направили наjтежи компромис: одрекли су се заjеднице са Србиjом, на коjу су имали сва права слиjедом стварања прве и друге Југославиjе.

Ни то ниjе било довољно за мир, jер су политичке тежње Сараjева биле много веће од пуке независности БиХ. Под фирмом „грађанске државе“ тражен jе принцип „jедан човjек – jедан глас“, унитаризациjа државе…

Све то и данас тражи политичко Сараjево. Отуда су Срби и даље у федералним медиjима и политичком вокабулару „агресори“ и „велико-Срби“. Зато се злочини почињени током ратних сукоба испостављаjу, углавном, само Србима. Зато jе Република Српска „геноцидна творевина“…

Покушаj националне елиминациjе Срба и претварање више од милион и двиjе стотине хиљада људи у пуке грађане или „Босанце и Херцеговце“ и даље су „сан снова“ оних коjи на БиХ гледаjу као на домовину jедног народа.

Ако се анализираjу њихови ставови, без већег напора може се закључити да та свиjест ни за педаљ ниjе другачиjа од априла 1992. године. Свака нада да би бошњачка политика могла почети да се бави животом након Деjтона изгледа као чекања воза коjи никада неће доћи у неку забачену касаблиjску станицу.

Наjвећа и jедина разлика у протоку 23 године лежи баш у тоj чињеници – на jедноj страни jе Република Српска, са свим своjим обjективним и субjективним проблемима, коjа jе давно иза себе оставила политичке опциjе коjе су међу Бошњацима и данас jедина тема.

На другоj страни су Хрвати, заокупљени исправљањем проблема насталих, приjе свега, Вашингтонским папиром о стварању тадашње хрватско-муслиманске федерациjе и њеног нефункционисања након стварања деjтонске БиХ.

На трећоj страни jе бошњачка политика, чиjе су намjере, вокабулар и очекивања остала у деведесетим годинама прошлог виjека. Нити они те тежње могу остварити, нити су у стању да их се одрекну и крену у сусрет реалном животу.

Шта jе данас БиХ?

Функционална Република Српска и нефункционална Федерациjа БиХ, опустошена нериjешеним националним спором Хрвата и Бошњака.

У њоj живе три конститутивна народа од коjих два – Срби и Хрвати – тачно знаjу шта желе.

Истовремено, Бошњаци, загледани у мртву политичку визиjу, и даље чекаjу
поменути воз и не помишљаjући да он неће доћи, напросто зато што jе пруга модернизована за више од двиjе децениjе свакодневног живота, коjи они не признаjу.

Има ли таква заjедница будућност? Одговор би могао да гласи: Има ли живота послиjе смрти?

Извор: 

Везане виjести:

НЕЗАВИСНОСТ НАЈБОЉА ОПЦИЈА, ДЕЈТОН … – Jadovno 1941.

САРАЈЕВО ЕТНИЧКИ НАЈЧИСТИЈИ ГРАД У БиХ – Jadovno 1941.

НЕМА НАПРЕТКА ДОК СЕ СИЈЕ МРЖЊА … – Jadovno 1941.