Икона Светих новомученика из Таборишта

Икону је у спомен Светих новомученика из Таборишта, иконописала Радмила Несторовић по благослову епископа Горњокарловачког Герасима.

Удружење Јадовно 1941. захвално је протојереју Радету Јовићу који нам је послао писмо са сликом нове иконе Светих новомученика из Таборишта и неколико свједочења (објављених на порталу Banija.rs)

Икону је наручио сродник мученика из Таборишта протојереј Раде Јовић са супругом Оливером и децом Николом, Христином и Ирином, 2021. године поводом осамдесетогодишњице страдања желећи да се ови свети мученици не забораве.

Свједочења:

Јула 1941. године усташе су ухапсиле 71 православног Србина из Горњег и Доњег Таборишта. Њих 23 убијени су у глинској цркви а 48 у шуми Кобиљачи.

Покољ у шуми кобиљачи преживео је Лазо Станојевић који је 1945. сведочио:   

„У јулу 194.1 године дошле су усташе у село Горње Табориште и похватале 70 Срба. Све су одвеле у Бучицу и затвориле у основну школу. Ту су нас прозивали, одузимали новац и све што смо имали у џеповима.

Заповедници су нам били познати, Стјепан Шилобад и Матија Рожанковић. Код преслушавања сви смо били тучени и мучени. Нису бирали, тукли су нас како мушкарце, тако жене и дјецу. Једно време тукли су нас и у подруму школе. Из Глине је дошао и један камион кога је возио усташа Јосип Церјак. Довезао је још усташа кољача. Сви су отишли у гостионицу Ерента да пију. Из подрума смо видјели како усташе секу жицу да нас вежу. Звали су нас два по два да излазимо из подрума.

Усташе су нас повезале. Опколиле и чувале да не би ко побјегао. Тукли су нас кундацима. Од гостионице Ерента вођа колоне је био Стјепан Шилобад. Водили су нас према Слатини. Кад смо дошли на мјесто убијања, видели смо да смо у шуми Кобиљача. Због застоја у путу усташа Жељко Каурић ударио ме ножем под ребра.

Када су нас довели на губилиште, усташе су наредиле да легнемо. Сви смо легли. Киша се спустила, а усташе су газиле по нама бојећи се да се који не би одвезао. Након међусобног договора, повели су прву десеторицу дубље у шуму. Тако су одводили групу по групу. Иза сваке групе чули су се пуцњи и јауци.

Лежали смо и чекали наш трагични завршетак живота. Вјечност. Одвођење, убијање, јауци потрајали су дуго у ноћ. У неко времечули смо команду „дижи се“. Не знам колико нас је било у животу.

Водили су на опет према цести у Слатини. Кад смо изишли на цесту, ја сам почео да се одвезујем и успио сам. Побјегао сам у ноћ. У први мах нисам знао гдје сам.

Чуо сам пуцање и запомагање људи. Бјежао сам даље само да ништа од тих мука више моје уши не би чуле. У јутро сам дошао у село Чемерницу. Ту сам испричао од куда сам и што се Србима у шуми Кобиљача догодило. Наше су куће усташе и домаћи наше комшије опљачкале и попалиле…“

28. децембра 1941. године на православном гробљу Совињак усташе су убиле 299 становника Горњег и Доњег Таборишта.

Драгица Станојевић Хрватица по мајци сведочила је :

„Дана 28. децембра 1941. године  из Покупског је дошла једна Павелићева бојна и опколила наше православно село, тако да нитко не може побјећи. Били су наоружани пиштољима, пушкама и пушкомитраљезима. Војнике нисам познавала. Кад је бојна опколила наше село усташа Јосип Церјак у договору са бојником наредио је усташама наше опћине Бучица да похватају све жене, дјецу и мушкарце Србе и да их доведу у пространу кућу Стеве Јовића. У нашем селу и другим српским засеоцима похватали су готово све Србе и нас неколико које смо биле удане за Србе. Похватали су нас 298. Добро су нас избројили. Била је хладноћа и високи снијег. Ријетко ко је успио побјећи у шуму. А и већина избјеглих се због зиме вратила својим кућама из шуме. Усташе су их сачекале и њих похватале. Хапсили су готово цијели дан. Ујутро од осам, до 16 сати навечер.

Код хватања и одвођења усташе су говориле да се ништа не бојимо, само да понесемо прекрсни лист. Кад смо сви били похватани, усташки бојник је наредио нашим комшијама, нашим домаћим усташама, Хрватима, који су то једва дочекали јер су били и подстрекачи, да нас изводе по групама на мјесно гробље Совињак удаљено око триста метара од села. Кад су извели прву групу рекли су им да сједну. Донијели су пет литара ракије и рекли им: „Пијте, не бојте се ништа! Сад долази шест камиона који ће вас одвести у Њемачку.“ Није било камиона. Одводиле су домаће усташе у групама људе на гробље и тамо убијали из пушака и клали ножевима. Убијање је почело око 16 сати и трајало је цијелу ноћ. Бојник је рекао бучичким усташама:“ Тко више убије, бит ће боље награђен.“ У једној од група за клање била сам ја и моја два брата.

Рекли смо усташама да нас пусте јер нам је мајка Хрватица и пуштени смо. Усташе су пустиле Свету, Ацу и Драгицу Станојевић, дјецу Симину кога су убили у шуми Кобиљачи још 31. јула, а жена му је била Хрватица. Усташе су понудиле и кћери Станка Јовића Анки, којој је мати била Хрватица а он је био убијен у глинкој цркви да може ићи кући. Она је то прихватила под уловом да пусте и њеног брата Симу, када то усташе нису прихватиле ОНА ЈЕ РАДИЈЕ ПРИСТАЛА ДА БУДЕ УБИЈЕНА СА БРАТОМ И ОСТАЛИМ КОМШИЈАМА НЕГО ДА СЕ ВРАТИ КУЋИ. Удовици Љубици Рудан, чијег су мужа Стојана убиле усташе у шуми Кобиљачи, сеоски усташа Пајо Чизмар понудио је брак, на шта је она пристала под условом да поведе к њему своје дијете рођено 1937. године, али то усташе нису прихватиле, ТЕ ЈЕ ОНА РАДИЈЕ ОТИШЛА У СМРТ СА СВОЈИМ ДЈЕТЕТОМ, НЕГО ДА СЕ ОД ЊЕГА ЗАУВИЈЕК ОДВОЈИ. Видјела сам оваквих мука и патњи.

Сви Срби и њихова дјеца били су тога дана побијени на нашем гробљу Совињак. Када је убијање и клање завршено, усташа Матија Рожанковић, кбр 96, тадашњи заповједник, Матија Рожанковић кбр 157, Матија Рожанковић кбр 121, Стјепан Рожанковић, Маријан Жугаљ,оружник, Иван Јаржета, Томо Мравинац, Рајко Ракас, Јосип Дрводелић Шкрга, Јосип Дрводелић, Стјепан Шилобад, Грго Класнић, Миха Ишек, Стјепан Ишек, Стјепан Церјак, Јанко Дрводелић, Јосип Жугај, Стјепан Дрводелић, Младен Дрводелић, Имбро Мравинац, Јосип Шилобад, Славко Ишек, Перо Ишек и Стјепан Рожанковић разишли су се по кућама побијених Срба, својих комшија и почели се отимати за еихови имовину, тко ће више бољих ствари да опљачка. Усташе су говориле ко неће клати Србе и вршити пљачку није Хрват и да ће бити убијен. Усташа Имбро Мравинац је рекао да усташе морају очистити пут за поглавника Анту Павелића који долази са усташама Анте Мошкова да дочекају нову годинуна Кордуну у Бовићу. Те зиме Срби Кордуна су масовно убијани и куће им паљене… „

О истом мадовном покољу српског становништва Великог Таборишта на мјесном гробљу Совињак 28 децембра 1941 . године о низу појединости геноцида свједочи Хрват Стјепан Жугај:

„… исте вечери усташе опћине Бучица зашли су по селу по хрватским кућама и заповиједили да из сваке куће, по један човјек с лопатом и мотиком одмах иде на православно гробље Совињак гдје ће бити убиство Срба. Сакупили су нас 40 Хрвата. Одвели су нас на гробље око 17 сати. На гробљу смо већ нашли убијене и заклане жене, мушкарце, дјецу, њих око 60. Усташе су наредиле да копамо јаму лијево од жртава, 10 метара дугу и 4 метара широку. Била је велика зима и висок снијег и нисмо могли ископати дубље од једног метра. Усташе су и даље изводиле српски народ на убијање. Нама су наредили да се клонимо 40 корака удаљено . Чули смо како усташе на команду убијају народ. Било је ту и полуживих. Један усташа је рекао другима: “ Напријед добровољци! Покољите све ножевима који су још живи“ . Јавиле су се усташе наши сусједи: Јосип Дрводелић Шкрго, Стјепан Дрводелић, Стјепан Цаврић и Јосип Жугај који су то докрајчили. Мене су усташе одредиле да бројим колико ће стати у јаму, а они су довлачили Србе до јаме. Бројао сам до 20, а онда ми је позлило. Све остале су набацали у јамуи наредили да се затрпа, што смо и учинили…

ВИДИО САМ КАКО ЈЕ ЈЕДНА ЦУРИЦА ОД 10 ГОДИНА ЖИВА ИСКОЧИЛА ИЗ ЈАМЕ И ПОВИКАЛА:“ БРАЋО, НЕ УБИЈАЈТЕ МЕНЕ, ЈА САМ ЈОШ ЖИВА“ . К њој је прискочио усташа Јосип Дрводелић Шкрго и пробо је ножем на пушци.

Када су све жртве биле закопане, усташе су наредиле свима нама да идемо у кућу Дамјана Јовића, гдје ће допремити вино, јер нема ракије и да ће се тамо јести и пити. Већина који су копали јаме и затрпавали српски народ су отишли кући, а само мањи број отишао је на јело и пиће.

Јама у коју су затрпани Срби имала је трапезаст облик, с тим што је њезина ужа страна била према југу. У њезин ужи дио усташе су бацале дјецу а према сјеверу поступно све остале…

Будући да је јама била врло плитко ископана, а да су жртве биле само овлаш затрпане, из гробнице је с првим копњењем снијега цурила крв, што је привукло псе, који су почели развлачити људска тијела…

1991. године у Горњем Таборишту у кући Јосипа Глоца пронађен је “ СРБОСЈЕК“ са траговима згрушане крви.

Страдали православни Срби су из породица Јовић, Станојевић, Рудан, Тепшић, Глефић, Јовановић, Ребуш, Дражић, Ђукић, Ивковић и Павловић.