Идемо даље…

„Ма колико те пута неко саплитао – устани! Небитно колико те гурали и притискали – настави! Нека те вера у оно што чиниш и оно што ствараш држи и носи, и знај да идеш управо тамо где нико до сада није био!!! Не бој се! Јер ти то можеш. Ако не ти … А ко ће други?“

Драги моји,
Одружи се ово лето и ова пауза коју смо сами себи након промоције у Београду доделили. Признајем да је било успона и падова. Да је било, има и биће разних притисака. Да проблем нису мањи. Напротив.
Ипак са сваком промоцијом расли смо и ми – ја као аутор, људи који су уз мене били на промоцијама и они који су из сенке гурали ову причу. У једном трену смо схватили да је ова прича постала већа од нас и да је она нас почела да носи нас а не ми њу. Као круна целе те приче дошли су Косовски божури на промоцију у Београд и све оно на чему смо годинама радили, својим дивним гласовима, приложили у руке анђела.

И због свега тога, ма колико осећали умор и можда благо засићење, ма колико невидљиве руке стезале и гушиле, постали смо свесни једног, а то је да не смемо стати. Да морамо наставити ову борбу против заборава како не би заборав прекрио и нас и све оно што смо радили ових година, али и вас који сте део своје душе уткали у ову причу.

Идемо даље…

Али пре свега, хтео бих и вас и себе, подсетити на све промоције које су до сада одржане.

1. Мали Зворник

Прву промоцију романа „Зов карауле“ одржали смо у месту у ком живим. У просторијама Библиотеке „17. септембар“ 15. септембра 2016. године окупило се око 80 људи из М.Зворника, суседног Зворника у Р.Српској, Лозници, али и са Златибора, и из Хан Пијеска и Шапца. Вече је отворила директорка Славојка Спасеновић, на коју би се требали угледати многи радници у области културе као пример заштитника културног, уметничког и очувања традиционалног. И са правом можемо поставити питање шта би тек све могла учинити да је на челу неке веће установе и у већем месту него што је М. Зворник.
Бојажљиво смо дочекали прву промоцију. Нисмо знали како ће људи реаговати, као ће примити причу. Колико уопште знају о свему око Кошара. Признајем, нисмо били свесни да су већ тада Кошаре и „Зов карауле“ биле примљене међу људима и да су једва чекали да се још ближе упознају са детаљима.

А детаље су свакако то вече могли и добити јер су на промоцији говорили и учесници битке Цицибан из Београда и Пезос из Новог Сада, као и велики Михаило Меденица, новинар и први Србин који је успео након рата доћи до карауле „Кошаре“.

Предивно вече је завршено са пуно емоција и то је била ноћ у којој смо много научили али и добили смернице за даљи рад.

Два дана након промоције, на Дан општине Мали Зворник, добио сам Плакету од руководства општине „у знак јавног и посебног друштвеног признања за постигнуте резултате у раду и стваралаштву и за остварена достигнућа од изузетног значаја за бржи, успешнији и хуманији развој општине Мали Зворник.“ Морам признати да ми ово признање веома значи јер када људи са којима живиш и свакодневно их срећеш препознају и признају твој рад, када те твоје место прихвати, онда је много лакше наставити даље.

2. Бајина Башта (8. октобар 2016 – око 45 посетилаца)

Ако смо у М. Зворнику научили све лепо, Башта је на жалост била тотално супротност у организационом смислу.

Истакнућу позитивне ствари а то су пре свега подршка свештенства Српске православне цркве (из цркве у Б. Башти и оближњег манастира Рача) и то је била прва промоција на коју су дошли представници наше цркве, што ће касније, као што ћете и видети, добити много шири захам.
Друга позитивна ствар јесу ти људи који су дошли на промоцију. Народ тог краја жели и воли таква окупљања, хоће да чује, пита и прочита. Енергија која се осетила између мене као аутора и људи који су дошли је била позитивна, лепа и за памћење и као успомена на ту ноћ свакако остају дивна пријатељства. Нарочито пошто сам међу људима видео нека позната и драга лица за која сам само чуо.

Ипак, у Башти сам научио и једну битну лекцију. И њу као савет могу пренети другим колегама. А то је да добро проверити ко вам организује промоцију и да се никако не мешате са локалним политичарима, који све раде зарад неких својих личних амбиција. На жалост, Башта је остала као та нека горка пилула неиспуњених обећања, али и добро искуство за даље (и срећом такво искуство се нигде више није поновило).

3. Беране (Музеј, 23.10.2016. године – око 40 људи).

Председник фолклорне секције у граду на северу Црне Горе, у срцу територије Васојевића, Мики Тмушић нас је позвао са жељом да дођемо и причу испричамо и у његовом граду што смо са радошћу прихватили.

Далек пут је свакако оставио трага на нама али све је то нестало у пар сати до промоције када нас је љубазни домаћин упознао са историјом града те смо том приликом обишли и православне манастире у околини.
Као круна дана дошла је промоција. Галерија музеја се брзо напунила и једно дивно вече је уткано у борбу против заборава.

Велико хвала Беранама!

4. Пљевља (30.11.2016. године – око 120 људи)

Пљевља су град хероја са Кошара, великог Предрага Пеђе Леовца, и управо њему у част одржано је вече сећања на момка који је свој живот положио на олтар отаџбини управо у рејону бесмртне карауле.
У том тренутку то је иначе био и једини град у коме постоји улица за неког хероја са Кошара, а непосредно након тога основано је удружење грађана које је понело његово име. Тако да можемо рећи да су се суграђани бесмртног Леовца достојно одужили свом хероју.

Дан је започет емотивно, те смо имали прилику да одемо у кућу у којој је живео и одрастао Пеђа Леовац, те смо провели више од сата у причи са његовом породицом. Такође смо имали и велику част да видимо собу (пред којом би се и многи музеји могу постидети) која је била њега и која је остала баш онаква каква је и била када је отишао на своје последње путовање. С тим да су ту сада и његова униформа и личне ствари које је носио у тренутку погибије. Слава јунаку!

Вече сећања, пред препуном салом у коју нису могли сви ући, било је за незаборав. То вече на које нас је окупио дух великог Пеђе Леовца је било и прво на ком се скупило више од 100 људи, те су апсолутно подигнуте границе у организационом смислу.

Свака част момцима у Пљевљима који су изнели ову причу!

5. Ниш (Дом војске, 1.12.2016. године – око 200 људи)

Још под утисцима из Пљеваља и помало уморни кренули смо за Ниш где су нам се прикључили и борци са Кошара Цицибан, Пезос и Пламен, као и новинар Меденица. Код ове промоције прорадила је „веза“ из Менсе, те је фантастични човек Мирослав Велкчковић окупио људе и ову промоцију подигао на неки нови ниво.
Наиме, промоција у Нишу је била прва у којој је Војска Србије дала легитимитет нашој причи. Осим што нам је дозвољено да промоцију одржимо у Малој сали Дома Војске (која је иначе оправдала своје име) пре и након промоције примио нас је и тадашњи командант Копнене војске Србије генерал Симовић, затим генерал Јелић, као и низ других официра, који су такође присустовали и промоцији. Захваљујући њима имали смо прилику да посетимо и музеј посвећен Гвозденом пуку у оквиру касарне из које је Извиђачко диверзантски одред кренуо на Кошаре, затим Команду Копнене војске, као и спомен собу 63. падобранске бригаде.

О промоцији и данас могу тако мало рећи. Али само зато јер сам још под утиском места одржавања али и због тога што је одржана испод портрета великих српских војвода из Првог светског рата. Данас можемо рећи да су имали достојне наследнике.
Око 200 људи у сали је са сузама у очима дочекао крај промоције на којој смо се подсетили великих Леовца, Јагуара, Крунослава, Шумара и других. А њихови аплаузи, љубав, душу коју су нам дали то вече били су знак да наставимо даље јер Ниш је био први велики српски град који нас је угостио и показао да нам ту нису границе. Да може још више и даље.

6. Нови Сад (Амфитеатар Спенса, 16.12.2016. – око 250 људи)

Да може више и даље уверили смо се већ у Новом Саду где смо дошли са истом поставом. Само је Пламена заменила Синди Иванковић, ћерка херојског кепатана Крунослава Иванковића који је погинуо на Кошарама.
И други српски град је испунио простор и постао је први у ком је са сигурношћу пребачн број од 200 посетилаца.

Када нас је Наташа Илић Миловац (та дивна наша пријатељица Наташа) позвала у Нови Сад постојала је доза резерве јер нисмо знали како ће се прича примити у Војводини. Показало се, као и сваки пут пре тога, да смо без разлога бринули.
Вече је било перфектно, емотивно, и за незаборав, баш онако како од нас борба против заборава и захтева.

Специфично за Нови Сад је било и то да смо након официјалног дела промоције која је трајала непун сат времена, остали скоро још толико одговарајући на питања из публике, и управо та веза између слушалаца и нас који смо говорили која се остварила у непосредној комуникацији, била је веза која нас је ојачала за дане који долазе. А та међусобна повезаност је и била потребна у трену када смо све више трпели притиске јер је прича мимо свих предвиђања узела маха и развила крила, промоције бивале све посећеније, а људи заинтересованији, те смо из Новог Сада и отишли са поруком која се пренела даље а то је: „Нападају нас јер се кроз причу враћамо тамо одакле су неки од њих побегли!“

7-8. Аранђеловац (Центар за културу, 1.2.2017. године – око 110 посетилаца)
Шабац (17.2.2017. године – око 120 посетилаца)

Након одмора и празника у јануару, првог дана фебруара одржана је промоција у Аранђеловцу где смо отишли на позив књижевника Саше Симоновића. На промоцији се окупило око 110 људи а као говорници учествовали су ратни ветеран са Кошара водник Пламен и по први пут Јовица Шмигић.
Изузетно лепо и пријатно вече у Шумадији остаје за незаборав и то је било први пут да се промоције држе у овој регији Србије. Као успомена на ту ноћ остаје трајно и неизбрисиво пријатељство са феноменалним Сашом Симоновићем са чијим сам се делима упознао много пре него са њим те ми је била изузетно задовољство причати са великим српским књижевником чија дела од срца препоручујем.

Друга фебруарска промоција одржала се у Шапцу, седамнаестог дана фебруара. Промоцију су организовали пријатељи из Удружења „Церски марш“ а као говорници дошли су Михаило Меденица, Јовица Шмигић и Цицибан.
Дружење након промоције смо наставили дубоко у ноћ и велико задовољство свих нас била је што смо упознали људске громаде из „Церског марша“ те се поближе упознали и са њиховим радом. Такође обећали смо, на жалост због субјективних околности нисмо и испунили, да ћемо учествовати у овогодишњем Церском маршу, али идеја и воља нису пресушиле, те ако Бог да видимо се следеће године. А све људе само могу да позовем да се упознају са радом овог удружења и да им се прикључе јер они чине велику ствар за нашу отаџбину као искрени родољуби и посвећеници.

9 – 10 – 11. Промоције у марту 2017. године (Врбас, Подгорица, Азања)

У Врбас смо отишли 16. марта, како би се одржало вече сећања на Грубог, једног од ветерана са Кошара и једног од оснивача групе „Громови“ који је настрадао у саобраћајној несрећи након рата. У сали Биоскопа „Југославија“ окупило се око 200 људи међу којима је било и 10-так Грубићевих другова из рата, а као говорници су учествовали Аљоша Вуковић, Иван Дражић „Дража“ и пуковник Ђуровић.
Посетом овом граду смо „Зов карауле“ довели и на север Србије.

22. марта 2017. године на позив Вељка Рачића посетили смо главни град Црне Горе, Подгорицу, како би се обележила годишњица злочиначког НАТО бомбардовања и оквиру тога одржала промоција књига о Кошарама, као симболу борбе против агресора. Промоција је одржана у крипти Саборног Храма у Подгорици, на коју је дошло близу 200 посетилаца, уз много Срба који су због тога допутовали из Мојковца, Никшића и Бара.
Ову ноћ увеличао је својим присуством и беседом митрополит Амфилохије, који нас је након промоције угостио и указао нам велику част одвојивши више од сат времена које је заједно са другим црквеним великодостојницима провео у разговору са нама.

Трећа, последња, мартовска промоција одржана је у Азањи, малом месту поред Смедеревске Паланке где смо 29. марта отишли на позив директора основне школе Дамира Живковића. Осим мене, учествовали су још и Михаило Меденица и водник Пламен, а са нама је у Азању допутовала и девојка из Косовских Божура Ивана Стевић.
Меденица и ја смо рекли, а други се надамо се неће наљутити, да нам је ово омиљена промоција. Разлог је једноставан. Наиме више од 2/3 од 80-так присутних у трпезарији основне школе били су млади људи, ученици седмог и осмог разреда основне школе, уз неколико њих из средње школе. Песме су певале девојке које су завршиле основну школу у Азањи, текстове су читали тада ученицици осмог разреда а сада средњошколци. Младост се тог марта окупила и слушала час из модерне историје. Ова промоција, та младост у коју смо гледали, ти млади људи са којима смо после причали – они су нада и пламен Отаџбине који се никад неће угасити.

12 – 13 – 14. Промоције у априлу (Крагујевац, Трстеник, манастир Рукумија)

Прве две промоције у априлу биле су у ствари обележавање годишњица.

Бирали смо где ћемо на годишњицу копненог напада одржати промоцију (да не буде забуне, копнени напад је почео 9.4.1999. године а промоција је одржана 10.4. из техничких разлога). Избор је пао на Крагујевац, родни град Томислава Рачића, водника Пламена, једног од хероја битке на Кошарама. Промоција је организована захваљујући тројци Тома Рачић – новинар Срђан Стошић – књижевник Аца Живковић, а као место окупљања била је сала Скупштине Града Крагујевца у коју је дошло око 100 посетилаца. Као говорници осим Пламена и Аце Живковића, учествовали су и Меденица, Јовица Шмигић и по први пут, Миле Пантовић, такође учесник борби на Кошарама.

Следећи дан је био посебно емотиван, и дуго времена сам био под утиском. Наиме, 11. априла на дан погибије хероја Кошара Драгана Милићевића „Шумара“ отишли смо у његов родни Трстеник, где је у препуној Већници у коју је ушло око 120 људи а много их је остало и испред, одржано веће сећања на њега и друге хероје са Кошара. Специјални гости ове промоције били су чланови породице Милићевић, где нам се отац хероја „Шумара“, Жика, обратио. Осим њега и мене, у каснијем обележавању годишњице говорили су још водник Пламен и по први пут, ветаран са Кошара, Божа Кецовић.

23. априла, у свету недељу, на позив Дејана Грујића, пут нас је повео у манастир Рукумију код Пожаревца, где је био планиран помен и након њега представљање књига о Кошарама. Управо светост овог места и дух палих бораца окупио је највише до сада ветерана са Кошара, њих преко 20, који су дошли из Београда, Смедерева, Чачка. У програму су учествовали осим моје маленкости и Михаило Меденица, Лозанка Радоичић (мајка страдалог војника Владимира Радоичића), Ђура Елчић „Цицибан“, Иван Дражић „Дража“, и први пут, Слободан Ненадић „Песник“. На помену и промоцији присуствовало је око 200 људи.
Након литургије монаси су нас угостили те је недељно поподне дошло баш у право време да окрепи душу.

15. Сремска Митровица (Библиотека, 23.5.2017. године – 107 посетилаца)

Једина промоција у мају одржана је у Сремској Митровици, тачно месеца дана након оне у манастиру Рукумија. Бојажљиво смо прихватили ову промоцију јер су нас сви уверали да је Митровица такав град где се не може окупити много људи, да ни најпознатији писци нису скупили више од 10-15 посетилаца, и сличне приче.
У једном тренутку, баш у разговору са организаторима, ово је све прерасло у изазов и позитивну жељу да се у Митровици помере и поставе нове границе. Наравно, највеће тежиште тога било је на организаторима (сјајни момци, људске громаде, које данас зовем својим пријатељима) који су се потрудили да обезбеде простор (Библиотека је дозволила коришење своје сале) и рекламу (како би што више људи чуло за промоцију). На нама је било само да дођемо – Синди Иванковић, Михаило Меденица, Цицибан и ја.

И поред свих опструкција за које смо касније сазнали (од цепања плаката по граду и других) и поред лошег времена (цео дан падала киша) промоција је била и више него успешна. У ствари, била је мимо свих очекивања. Избројано је у сали 107 људи са једном великом оградом, а то је, да више места није било, или како каже народ није имала где ни игла да падне, тако да је организатор успео да све то доведе на нови ниво за град Митровицу, али и да сви који оптужују Митровчане за незаинтересованост нису у праву. Као и у свим другим градовима где смо гостовали видело се да су људи жељни књига, приче са књижевницима, новинарима, другим личностима које имају нешто рећи, само све то треба лепо припремити и организовати. И најважније је, све што се ради мора се радити срце. А организатори су срцем изгурали ову причу и поставили нове границе у Митровици.

16. Београд (Дом Војске, 8.6.2017. године – преко 300 посетилаца)

О Београду не желим ништа да пишем. Све што сам написао прочитајте овде и иза сваке речи и даље стојим. И даље сам под истим утиском који ми се утиснуо ту ноћ. И даље ми душа плеше уз песму Иване Жигон и Косовских Божура. И још једном, рећићу велико ХВАЛА свима који су у тој ноћи узели учешће, било као организатори, било као учесници, било као гости. О промоцији у Београду можете се подсетити овде:

https://www.nenad.in.rs/beograd-8-jun-2017/

Идемо даље…

Тада сам рекао да је Београд тачка. Ја сам утисну ту тачку и рекао да је крај. Али су је људи, анђели, сарадници, духови мртве страже претворили у три тачке. Рекли су ми „Не сме да буде крај“ „Не може да буде крај“. Рекли су ми речи са почетка овог текста.
Требала ми је пауза и још увек ми треба (охх, само да знате како ми је пауза потребна). Потребан ми је мир и тишина. Али…
Не могу сада да их оставим када смо их из мртвих подигли и у вечност уградили. Не смем сада да престанем да се борим када се победа полако назире.

И ма колико препрека пред нас ставили. Ма колико се трудили да нас спутате, ипак ћемо се скупити. Састави и залепити напукле душе и наставити. Јуришом у борбу против заборава.

Идемо даље…

Бања Луко, чекај нас. Видимо се ускоро.

Нека се спреме Лозница, Ужице, Косово, Никшић, Чачак (?)…

Аутор текста: Ненад Милкић

Извор: nenad.in.rs

Везане вијести:

(КУРИР ТВ) С ЈУНАЦИМА С КОШАРА ОЧИ У ОЧИ: Албанци су увек бирали да нас нападају на велике српске празнике… Почели су на Велики петак

Одржан помен мученицима – херојима Кошара у манастиру Рукумија

Да се памти: Сјећање на Пеђу Леовца, јунака са Кошара

Битка за Кошаре међу најсвјетлијим тренуцима српске историје

Сећање на битку за Кошаре

Хероји с Кошара „Молили смо се Богу да нас пошаље у рај, пакао смо преживели“