6.2. Molitveni šapat pred životom Sveštenoispovednika Dositeja Zagrebačkog Vavedenjskog

Rode srpski, rode hrabri i mnogostradalni, znaš li da svi sveti tvoji neprestano, tiho i usrdno prinose tople, zastupničke molitve pred prestolom Hrista Spasitelja, za tvoje pokajanje, spasenje i vaskrsenje.

Znaš li kakvom ljubavlju, brigom i odanošću gore njihova srca, dok ti spavaš i zanosiš se sobom i tuđinom?

Zašto tako lako odbacuješ i zaboravljaš tvoje najvernije, najbolje sinove i kćeri. Ne daj da tuđe zaseni i porazi tvoje. Pogledaj rođeni, koliko vekova, duša prohujaše nad tvojom osvećenom zemljom i u večnost se uznesoše zbog svetih vrlina i bogoljublja i bratoljublja.

O, kakvi biseri sijaju tvome imenu, raduj se rode moj pravoslavni!

Raduj se Beograde, prestoni grade, pohvalo Svetoga despota Stefana, evo zasija i kivot Svetoga ispovednika Dositeja u tebi!

Grade moj, vladika sveti je čedo tvoje, rođeno i opojano u tebi.

Srbijo, vidiš li da su bolovi i stradanje svih srpskih mučenika i novomučenika i Svetog vladike Dositeja, zapravo krila da kao golub Hristu Bogu u naručje poletiš?

Njihove svete rane duše i tela, splele su vence oko tvoga bića i imena!

Uzveličaj ih, spomen velikim učini i ne zaboravi svoje najodanije sinove i kćeri. Svojim svetim šapatom i suznim molitvama, oni razbijaju tamu što ti drugi oblače kao potvrdu za predaju i prodaju. Oni te vide bolje no što sebe ti vidiš, i vole više nego što ti umeš da voliš sebe.

Rode moj čudesni, njihove su suze i uzdasi – rosa i sunce tvojoj zori i jorgovani tvom proleću.

Vladiko sveti, preblaženi, mnogonamučeni Dositeje, Bogom proslavljeni, slavom ovenčani, veliki sine svoje Srpske crkve i svoga roda viteškoga, prineo si sebe kao blagoprijatnu žrtvu za veru.

Pastiru dobri! Ljubav je tvoja prema Bogu i rodu zapečaćena, tvojim stradanjima, bolom i ispovedništvom!

Neka se tvojim molitvama svetim razveju i razbeže neprijatelji naši i tvoji! Neka u grudima svakog Srbina i Srpkinje zasija bogoljublje, neprocenjivi biser – dar Hrista  Boga.

Da nam se u vene, um i dane naše vrate najsvetije vrline i darovi kojima ste vi sveti blistali i disali, a mi ih se vremenom odrekosmo i izgubismo među narodima.

Ne ostavljaj nas vladiko sveti, prinosimo svoje molbe i uzdahe sa Presvetom Majkom, sa svetim Srbima i svima svetima, da se spasemo, da ne iščeznemo, na putu Božijem da ostanemo, vjeru održimo i nepostiđena lica pred Sina Božijeg stanemo.

Primi, Arhijereju Božiji, naše iskrene molitve i poklone pred svetim kivotom tvojim i obasjaj naše duše da stignemo tamo gdje su svi sveti roda našega.

Znaj rode srpski, rode viteški, i kad uz tuđe uspavanke spavaš, svi sveti tvoji, neprestano, tiho i usrdno prinose zastupničke, tople molitve pred prestolom Hrista Spasitelja, za tvoje pokajanje, spasenje i vaskrsenje.

Pripremajući odeždu za mošti Sveštenoispovednika Dositeja, ovu molitvu šaputala monahinja Teodora, sestra manastira Vavedenja.