И знање немачког било је грех

Прва хапшења и спровођења у затвор почела су већ у ноћи 20. октобра 1944. године и то у зони одговорности Осме црногорске бригаде на Чукарици. Затвор у Радничкој улици је био пун

МРЖЊА према Београду као носиоцу српске колаборације у време највећег страдања Срба у НДХ, испољена у првим месецима ослобођења, није могла бити умањена ни масовним пријемом избеглица из готово свих делова Југославије, ни страховитим последицама бомбардовања како од Немаца тако и од савезника. Тај однос према главном граду је највероватније настао због тога што су се у Србији ипак мање осећали трагови рата. Сретен Жујовић и Пеко Дапчевић су октобра 1944. живот у околини Београда сматрали идиличним“ … Сељаци су пословали око својих кућа и плотова, кокоши чепркале по буњиштима, из штала и са пољана јављала се говеда, у двориштима гроктале свиње…“

ПРВА хапшења на Чукарици и спровођења у затвор XIV кварта у Радничкој улици почела су већ у ноћи 20. октобра 1944. године. Овај рејон био је у зони одговорности 8. црногорске бригаде чији је комесар био Божидар Зец, док се као иследник Озне помиње извесни Милутиновић. Према једном исказу Антоније Милановић, учитељ у Кусатку, дипломирани хоровођа (хор Цркве Св. Ђорђа на Бановом брду), виолинист и глумац, ухапшен је крајем октобра 1944. са Б. Савковићем, студентом глуме и сином адвоката Савковића, Р. Павловићем, студентом глуме, Ј. Викторовићем, дворским апотекаром (наследником, преко супруге, богатства Матије Бана), Мијатом Лучићем, гардијским мајором, Душаном Илићем, глумцем и доктором, М. Стефановићем из Радничке улице који је оптужен за превијање немачких војника у време борби за Београд.

ЧЛАН несретне глумачке дружине чика Душка Илића био је и Милан Срдоч, касније знаменити глумац. Он је добио као блажу казну мобилизацију на Сремски фронт. Други су ликвидирани са још неколико десетина грађана са Бановог брда и Сењака. Међу првима су ухапшени и стрељани Рака кафеџија, чија је кафана у Радничкој улици наводно била зборно место равногораца, општински писари Т. Стојковић и М. Војиновић и бивши официр Југословенске војске, солунац М. Лучић (коме је и ћерка затварана). Милана Ђурђића, трговца из Пожешке улице (Баново брдо), пронашао је мртвог др Г. Вукчевић у Кошутњаку тако што је видео да једна рука вири из земље. Мало је откопао, гурнуо леш и препознао Ђурђића, али га је поново закопао бојећи се репресалија. Милоша Павловића, по причању његове сестричине Јелене Анђелић Лазић, одвела је патрола Озне из његове виле у Раковици са женом Иреном и неколико десетина особа. Видела га је накратко испред затвора у подруму фабрике Раковица, а потом су одведени према Кијеву. Везани су жицом, стрељани и закопани у Марковој шуми испод Белог двора, у близини Кошутњака. Јеленина мајка је то сазнала и отишла на лице места више пута безуспешно покушавајући да откопа леш свога брата.

НАЈВЕЋА БЕОГРАДСКА СТРАТИШТА ЕГЗЕКУЦИЈА народних непријатеља (према изјави већ спомињаног мајора Озне Милана Трешњића, али и других сведока) вршена је углавном ноћу, у потаји и на више места широм града. Као највећа стратишта помињу се: преко пута Амбасаде Турске – где су стрељана претежно униформисана лица; Белимарковићев воћњак (искоришћене су немачке бензинске јаме, а потом су раке копали заробљеници, претежно Италијани); Бањичка шума; Кошутњак (око немачког гробља), Лисичји поток – можда највеће од свих, на месту где је некад био мајдан за вађење гранита; код стадиона Графичара (Сењак); парк Мањеж; парк Ташмајдан; код Хале пионир; Кула Небојша; Велико ратно острво; Ада Циганлија; Маринкова бара, стадион ФК Обилић; код данашњег стадиона ФК Синђелић, насеље Браћа Јерковић, Раковица; летња позорница Топчидер; Јајинци, Железничка колонија, Шарена (Царева) ћуприја, терен испод Авале и друга. Понегде су коришћени и немачки одбрамбени ровови као масовне гробнице. Према причи старијих Београђана, још дуго су се после тих трагичних месеци могли видети људи са ашовима који су кришом прекопавали Лисичји поток у потрази за гробовима својих најближих.

ЖИТЕЉИ Железничке колоније у Раковици се сећају да је председник народног одбора Азис Султановић од 17. октобра до 5. новембра 1944. одвео унеповрат многе угледне грађане, трговце и фабриканте из овог краја: Д. Војиновића, Ј. Зумбуловића, М. Стојановића, В. Дидића, С. Божића, С. Лазаревића, Д. Живановића, Д. Ђорђевића, Б. Јеротијевића, П. Марцикића, Б. Стојановића и Д. Стевановића. Између осталих стрељан је и свештеник раковичке цркве Недељко Стрелићић. Када се госпођа Б. Зумбуловић, жена Јосипа, некако пробила до Моше Пијаде, он јој је одговорио: „Шта ћете другарице, свака револуција гута своју најбољу децу!“ Јовановић Јован, пореклом из Сеча Реке код Косјерића, власник бифеа у улици Милована Миловановића у Београду, после хапшења од стране Озне 20. октобра 1944, заувек је нестао.

У МАКИШКОМ кршу, у близини београдског насеља Жарково, који данас служи као сметлиште, Влада Војнаровски је показао место где су 1944. године партизанске власти стрељале његову мајку Феодору, као и још десетак „издајника“:

– Људи су ми причали да су мајку последњу стрељали. Није молила за милост. Пре него што су је убили, скинула је наочаре и замолила једну партизанку да их однесе мени. Чим их је узела, партизанка их је бацила на земљу и згазила чизмом. Мајку су убили, а затим је та иста партизанка лопатом докрајчила сваког ко је још давао знакове живота – испричао Војнаровски ову потресну причу о партизанским стрељањима у Жаркову, у осмој деценији живота. Владина мајка је имала само 38 година када је убијена. Њен једини „грех“ је био познавање немачког језика и превођење, због чега је оптужена да је сарађивала са окупатором. Иста судбина задесила је и Љубомира Спасеновића, богатог земљорадника, који је стрељан са још шесторицом Жарковаца.

– Током 2007. године у Водоводској улици у Жаркову, док су копали канале за плин, пронашли су кости неколико људи. За лобању која је ископана претпоставља се да је припадала мом деди, јер је пуна златних зуба, а само их је он у Жаркову у то време имао – сведочи Љубивоје Спасеновић, Љубомиров унук. – Лобању је однела полиција, не знам тачно ни где се налази, али планирам да поднесем захтев за ДНК анализу, како бих дедине остатке сахранио у породичну гробницу, како и доликује.

У ОСЛОБОЂЕНОМ Београду је због великог броја ухапшених убрзо понестало затворских капацитета. Осим у препуној Главњачи (на месту данашњег Природно-математичког факултета) Озна је ухапшене држала и саслушавала по подрумима разних зграда и вила: у Управи града (угао Обилићевог и Топличиног венца), Змај Јовиној улици, Крсмановићевој згради у Шафариковој улици, Чика Љубиној, Баба Вишњиној, Ђушиној, Владете Ковачевића на Сењаку (зграда некадашње Арт телевизије), подрумима фабрике Раковица и у другим улицама широм града. Саслушања су вршена и у приватним становима, док су ћелије прављене од подрумских просторија, тавана и девојачких соба. Таквих места је, према сведоцима, у свакој од београдских општина било више десетина док су Совјети имали своје затворе у Улици мајке Јевросиме и у згради бившег Пољског посланства.

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (1)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (2)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (3)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (4)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (5)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (7)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (8)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (9)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (10)