I oni su naši

Datum objave: sreda, 8 avgusta, 2018
Objavljeno u Ostala stratišta
Veličina slova: A- A+

U Pravoslavnom misionaru – podlisku Glasnika Srpske pravoslavne crkve, 1965. godine objavljena je priča o stradalničkom mjestu Tribanj Šibuljini.

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 28. marta. 2016. godine.

Otac Lavrentije Trifunović piše o toj tragediji koja se i 60-tih godina kroz svoje posljedice osjeća na svakom koraku. Prenosimo njegov tekst.

Crkva u Tribanj Šibuljini mjesto stradnja
Crkva u Tribanj Šibuljini
mjesto stradnja

Tamo gde se krševiti Velebit spušta u more, na pedesetom kilometru severno od Zadra, leži usamljeno najmanje i koje je najviše stradalo pravoslavno selo dalmatinske eparhije – Tribanj.

Lepo kristalno more, koje ga  zapljuskuje, i  svež  planinski povetarac koji se spušta sa Velebita,  te ublažava  letnje vrućine, čini  ovo mesto jednim od najlepših plaža na plavom Jadranu.

Retko je gde dalmatinsko sunce  tako toplo  i prijatno kao ovde  i malo je mesta tvorac  obdario takvim lepotama kao što je ukrasio Tribanj.  Stranci ga preko leta preplave šatorima  iIi  kampovima.  Nedavno je i Jadranska magistrala prošla kroz sred sela, te sada projuri ovuda dnevno hiljade automobila.

Prema nekim podacima iz 1905. godine ovo selo je imalo 40 domova. Usled raseljavanja  i svoje teške sudbine ono je danas nešto manje.

Živeći daleko od svoga roda  i plemena, ova šaka  Svetosavske dece sve do pred rat ljubomorno je čuvala svoju veru, običaje  i lepu crkvicu. Njihova vera  i revnost glasila se na daleko. Kao takve  nije ih mimoišla  crna 1941. godina.  Bili su prvi na udaru.

Na Ilindan toga  zlokobnog  leta  pohvatano  je  iz  tih nekoliko kuća osamdeset  i četvoro ljudi, žena  i dece  i pozatvarano u crkvu.  Tu su mučeni glađu  i najzad teškim mukama umoreni. Do nedavno su se po zidovima crkve raspoznavali tragovi njihove krvi.  Crkva je bila teško oštećena. Valjda zato da ti bolni tragovi ne bi parali srca tugom za izgubljenima, preostalo stanovništvo je otada bežalo od crkvenih zidina kao od kakve aveti. Od  rata do nedavno verski život se ovde bio potpuno ugasio. U crkvu bi kroz ruševine ljubopitljivo provirio samo možda kakav stranac, jer se ista nalazi uz samu magistralu  i desetak metara od morske obale.

Dolaskom za Episkopa  dalmatinskog,  preosvećeni  g. Stefan  se zainteresovao za ovo svoje mnogo stradalo selo, posetio ga  i bio potresen njihovom  teškom  sudbinom. Dao je da se naprave  vrata  na crkvi  i četvrte nedelje Časnoga posta osvetio je ovu crkvicu od “skverni bezbožnih jezik”   i odslužio prvu posleratnu liturgiju. No preplašene vernike bilo je teško otkraviti  i povratiti Crkvi.

Prestrašeni  za vreme rata  mukama i grozotama  koje su radi svoje vere podneli oni  i danas žive u nekom strahu – plaše se ispovedati svoju veru.

Mnogi od njih razišli su se po Velebitu za svojom  stokom i tamo  žive po stajama, te  vrlo retko  silaze  u  selo koje lepotom privlači svet, čak  i onaj od preko okeana.  Zato ćete na plaži videti vrlo malo meštana. Malo je  i domaćih turista, jer svaki onaj koga rane svoga roda  bole  i kome je poznata tragedija ovih mirnih  i nevinih ljudi ne može da nađe razonoda  i pokoja duši na ovome mestu.  Iako ih sve oko njih podstiče na vedrinu  i raspoloženje, meštani su doskora malo znali za radost.    Bol  i tuga poneti iz rata  prati ih  i danas, te pomračava svaku zemaljsku radost  i sreću.  U mnogim  kućama crnina za postradalima se još nosi.

Preosvećeni  Vladika ih je posetio nekoliko  puta, tešio  i zvao da se vrate svojoj materi Crkvi.

Ove godine  Eparhija  je uspela  da  obnovi  tribanjsku  crkvu.  Mnogo zasluga u tome ima sadašnji  administrator  ove  parohije   –  mladi sveštenik  Đuro Skočić,  koji je od svoga stana  –  osamdeset kilometara dalekog  –  dolazio  i sa majstorima radio  na obnovi ove bogomolje.  On se hvali da  su im u poslu mnogo pomagala dečica iz susedstva.  Ona su sa mnogo ljubavi  i truda prinosili cigle  i drugi materijal.  Jednoga dana troje od njih izašlo je pred njega sa neobičnom molbom:  tražili su  da ih krsti.  Želja je rado uslišena.  Prekinuli su posao za moment  i crkvu Hristovu uvećali  sa tri nova člana. Jedan od radnika bio je kum.  Da bi se odužila svešteniku za to,  ova trojica mališana su,  umesto plate,  i dalje vredno radili  na obnovi crkve.

Početkom juna ove godine radovi su završeni  i crkva je snabdevana najpotrebnijim  odezdama.  Čekalo se samo na osvećenje.

Pozivajući me da  pođem sa njim  na ovu svečanost,  Preosvećeni je duboko uzdahnuo   i dugo  pričao  o  crnoj  i teškoj  prošlosti  Tribnja.  Radosna srca sam na Duhove  pošao sa njima da lično vidim  i posetim ove stradalnike.

Dočekali su  nas kao svoj svoga.

Još dok smo se,  u nepreglednoj koloni stranih automobila, magistralom približavali  Tribnju počeli smo sretati grupe žena  i dece svečano odevenih sa buketima cveća.  Hitali su nekuda iz sela.  Zastajali su  i pozdravljali samo naša kola.

Kad smo stigli u selo naišli smo na veliko iznenađenje:   nikoga kod crkve nismo zatekli.  Crkveni tutor dođe  i objasni nam da je svet otišao na groblje misleći da ćemo tamo prvo doći da  im prelijemo mrtve, jer od rata nije sveštenik dolazio, pa su  im mnogi grobovi nepreliveni.  Shvatili smo da  su to bili oni  koje smo sretali u putu pa smo se  i mi vratili natrag ka groblju.

Na kamenitim padinama Velebita, oko četiri kilometra od sela, videla se jedna mala kapela;  video se i narod oko nje.  Zapevka se čuje odozgo čak dole do magistrale, pa smo lako poznali da  im je to groblje. Popeli smo se  i mi gore.

Iz  kamena  i korova  jedva se  naziru nakrivljene  krstače. Žene popadale  po grobovima  pa  kukaju; deca  čupaju  korov.  Zapevka  svezala nebo za  zemlju.  U jednoj grobnici, kroz napuklu ploču,  vide se kosti osmorice nepoznatih ljudi koji  su  poklani  za  vreme  rata  na  samom  pragu  ove  kapele.  Neko  reče  da  su, po svoj prilici, Ličani.  Narod je  i nad njima zapalio sveće, a dečica nabraše  po groblju nekog livadskog cveća,  te  i njihov grob okitiše.

Ušli smo najpre u kapelu da se poklonimo svetinjama.  Iako nema vrata,  unutra su sačuvane vrlo lepe umetničke  i dosta stare ikone.  Sve je tako tužno. Sveci sa ikona gledaju nas nekako sažaljivo.  Verovatno po prvi put vide ovde srpskoga  Vladiku, pa  kao  jedini  svedoci svega  onoga  što se oko njih događalo, hteli bi,  valjda, da nam nešto kažu,  ali  i njih potresa zapevka koja dopire spolja.

Žene pale sveće  i po oltaru  i po crkvici  –  gde se god može voštanica prilepiti. Vladika  stavi epitrahilj  i  omofor  te  odsluži pomen za sve ovde sahranjene,  pa izađosmo  da  prelivamo  grobove.  Preosvećeni  poče od jednoga  kraja groblja a  ja sa drugoga.

Jedna  devojka  pala  po  grobu  svoga  brata, zagrlila  krstaču pa cvili i doziva, da  bi i sam  kamen  proplakao. Kune  našu  crnu prošlost. Nismo  je mogli ućutkati, jer   i nama suze potekoše.  Potreseni ovom tugom   i  bolom napustili  smo  groblje  i  sa  narodom pošli  opet  u  selo  da  odslužimo  liturgiju  i  crkvu   osvetimo.

Usput smo razgovarali sa narodom.  Teško je izraziti ljubav kojom je ovaj siroti  svet  dočekao svoga Vladiku.  Nigde  nisam  video  takvu toplinu  i iskrenost  kao  ovde. Osećao  sam se kao među svojim rođacima.

“…  Naši  su  se  stari  doselili  odnekud  sa  bosanskih  planina”  –   poče pričati jedan ostariji čovek,   “pa  kažu da  tamo  i  sada  ima  naših  prezimena,  te  nam je drago videti ma koga sa te strane…”

“Nemojte  zameriti,  Preosvećeni,  što smo skoro bili podivljali   i svoju veru zanemarili,  nismo imali svoga pastira.  Od rata do nedavno želeli smo videti pravoslavnog sveštenika…”  –  izvinjava se crkveni pojac.   “Drago nam je što čujemo da  su  skoro u  svim srpskim  krajevima  crkve  obnovljene  i  da  su ratne  rane  skoro  zalečene.  Trudićemo se i mi da od sada budemo bolji  i dostojni svoga imena.  Hvala Vam što ste nam pomogli da crkvu  obnovimo,  te ne moramo  od  stida  obarati  pogled  pred  strancima  kao  dosada. Trudićemo se  da  je još lepše ukrasimo,  pa kad prođu ovuda naši ljudi, neka vide da  i mi nismo poslednji…”

U prepunoj  crkvici Vladika je izvršio osvećenje iste, zatim,  uz saslušanje dvojice sveštenika,  odslužio sv.  liturgiju i na kraju parastos za ona  84 mučenika nastradala u ovim zidinama.  Kada se imena njihova pomenuše u molitvi,  svi vernici zaplakaše kao mala deca.

Popodne smo se vratili natrag.  Teška srca smo se rastali sa ovim dobrim sirotim svetom,  jer smo videli da  im je poseta svoga  Arhipastira donela neizmerno mnogo ohrabrenja  i radosti,  i da  će im ovaj dan ostati u trajnoj uspomeni.

U   lepom  parohijskom  domu, koji  je udaljen  od plaže svega desetak metara i koji je do nedavno bio prazan,  sada se odmara po jedan sveštenik iz unutrašnjosti koji ujedno služi u ovoj crkvici  i obavlja verske potrebe među ovim malim stadom Božjim.  Stižu nam vesti iz  Tribnja:  vernici sve više dolaze u crkvu,  te zaista drže svoje obećanje.  Verski život je prostrujao tamo.

Pre  nekoliko  dana  prolazio  sam  kroz  Kistanje.  Bio je  pazarni  dan.  Neko me viknu  iz mase  sveta.  Izađe  preda me čovek poznata  i radosna lika.  “Kako ste   oče,  Lavrentije?”  – reče. “Sećate li me se?   Ja  sam  iz Tribnja.  Bili ste kod nas na osvećenju.”

–         Pa  otkuda ovde   (oko 150  kilometara daleko)? upitah ga.

–         Doterao sam bostan na pijacu  –  odgovori on.  Bio je pun sreće što me je

video, a naročito  se  obradovao  kad  sam  mu kazao  da  sam u manastiru,  koji nije  daleko odavde, i  da se u njemu spremaju đaci za naše buduće sveštenike.

Ostavio  je bostan  i  dugo  mi pričao o Tribnju. Kaže  da ih je nedavno posetio i  jedan  beogradski  prota,   koji  je  kod  njih prenoćio  i obećao  poslati im prekrivač za časnu trpezu u oltaru  i neke bogoslužbene knjige. Sa mnogo ljubavi je pominjao njihovu crkvu i svečanost oko njenog osvećenja. Za tim me  odvede  kamari svoga bostana,  pokaža ga  i reče: “Uzmite oče,  koliko god možete  pa  ponesite  našoj dečici.  Neka samo uče   i nek  se  spremaju. Treba našem  narodu  mnogo  sveštenika.  Gledajte,  pa odgajite  kojeg  i za Tribanj, jer i mi smo vaši –  i mi smo deca Svetog Save”.

o. Lavrentije Trifunović

Vezane vijesti:

TRAGEDIJA SELA TRIBANJ-ŠIBULJINE

Danas, nakon 70 godina, sjeća li se iko poklanih Srba iz mjesta Tribanj Šibuljine?

Pavle M. Babac: VELEBITSKO PODGORJE (1941 – 1945)


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top