Данас, након 70 година, сјећа ли се ико покланих Срба из мјеста Трибањ Шибуљине?
Ових дана, око празника Светог Илије, навршава се седамдесет година од покоља Срба далматинског мјеста Трибањ Шибуљине.
Њиховог страдања се данас мало ко сјећа и помиње. У самом селу данас готово да и нема Срба. Оно што усташе нису побили у Другом рату, раселило се у међуратном периоду а дио становништва иселио се током протеклог рата.
Почетком јуна прошле године, када сам први пут дошао у Шибуљине, нашао сам тројицу рођака и потомака жртава. Позвао сам их да дођу на Јадовно, на парастос и комеморацију жртвама.
Рекоше ми да не смију и да ће их ако пођу, полиција одмах питати зашто су ишли, ко их је звао.....
Побијеним Шибуљчанима у помен, преносим дио текста из књиге њиховог сумјештана и рођака жртава, покојног Павла Бабца: »Велебитско Подгорје 1941-1945« издане у Београду 1965.
Село Трибањ Шибуљине, двадесетак километара јужно од Карлобага, било је до 1941. настањено углавном православним становништвом. Оно је ударило у очи неколицини подвелебитских усташа и они су већ у априлу у два наврата одвели и у Јадовном убили десеторицу својих комшија. Главни инспиратор био им је усташки дужносник Јурица Фрковић а извршиоци Сјауш Миле и дружина. Познати кољач, усташки емигрант Вентура Баљак, на самој је обали пред народом бајонетом заклао свог дојучерашњег пријатеља Јандру Чавића. Из групе одведених из саме се јаме у Јадовном извукао једноруки Серђо Пољак и спасио бијегом.
Организовани усташе, рано у суботу 02. VIII, опколили су поново село Шибуљине, покупили штогод није успјело побјећи и већ око подне, све што су похватали, догнали су и затворили у цркви св. Арханђела Михаила. На педесетак квадрата по највећој жези закључали су породице са дјецом, око стотину душа. Усташе су се међувремено накрали меса и пића и пијани банчили око затвореника у цркви. У исто вријеме бјежали су далеко од села, чамцима, сплавовима или пентрањем уз Велебит сви они који су успјели избјећи хајку.
Сутрадан, у недељу 03. VIII, усташе су наставили са псовањем и вријеђањем на рачун празника и цркве. Нарочито се у томе истицао усташа Јозо Трошељ. Он је улазио у цркву и ножем парао црквене барјаке и псујући пљувао црквене иконе. Али, када је ошамарио Божу Маринковића, овај је јаросно скочио на Трошеља и бацио га на под. Остали скочише преклињући Божу да га не убије, вјерујући још увијек да ће им животи бити поштеђени. Трошељ је одмах позвао Милу Сјауша и стражаре да изведу Маринковића из цркве. Напољу су се чули тупи ударци коца, вика и псовка. Послије пола часа унесоше Божу свог у крви. Био је у несвјестици. Сломљена му је била вилица и десна рука. Када су га повратили није могао да говори, само је јечао од јаких болова.
Од узбуђења и од страха, учитељица Љубица је побацила новорођенче кога одмах прихватише жене и мајке. Завише дијете парајући дијелове својих скромних хаљина. Новорођенче у почетку није плакало, али сутрадан, гладно и неопрано, непрекидно је вриштало. Љубица је такође непрекидно викала да је пусте са дјететом. То је све затворене у цркви до те мере узбудило, да су усташе биле приморане да изведу мајку и дијете.
У понедељак, 4. VIII, мајку и дјете су укрцали у један каић (чамац) и запловили према Стариграду. Изгледало је као да ће их тамо стварно и одвести. Међутим, када су усташе стигле испод Свете Тројице, до гробља у Шибуљини, искрцаше мајку и дјете и одведоше у гробљанску капелицу. Мајци испалише метак револверски у главу, а дијете убише ударцима кундака. Иако је Љубица још давала знаке живота, журећи, усташе подигоше камену плочу најближег гроба испред капеле и бацише унутра Љубицу и дијете. Дуго су се чули јецаји живо сахрањене жене. Тешко рањена, није имала снаге да подигне тешку камену плочу свог гроба. Послије рата, нађено је њено тијело у таквом положају, са испруженим рукама и главом према отвору гроба, као да је тражила помоћ и спас пре него што је издахнула.
Да би колико толико умирили затворенике у цркви, дадоше им нешто барених кромпира без соли. Били су то први залогаји хране од суботе ујутро. Било је доста свијета који је из околних мјеста долазио да се својим очима увјери у истинитост овог злочина. Молили су усташе да их пусте, да им додају храну, да пусте бар дјецу, али све је било узалуд. Нису помогле ни интервенције католичких свештеника из сусједних места, дон Ловре Дражића из Крушчице и дон Анте Хаџије из Стариграда (касније учесника народноослободичаког покрета), који су се залагали да се похапшени становници Шибуљине пусте из затвора.
Истог дана, око подне, усташе су изненада увеле још једног затвореника, Тодора А. Бабца који се сам пријавио да га споје са женом Смиљом и малољетним сином Ђуром, који су већ били у цркви. Ова племенита пожртвованост и оданост породици, по цијену властитог живота, заиста представља риједак примјер.
Сутрадан ујутро био је готов некакав списак који је требао да завара и умири затворене људе, да повјерују како ће отићи негдје на рад, и да ће им животи бити поштеђени. У том списку, поред имена ухапшених затвореника Дивосела, било је 84 становника Шибуљине, 43 мушкарца и 41 жена, од тога 18-теро дијеце између 1 и 17 година старости.
У уторак, 5. VIII 1941. године у 7 часова ујутру, усташе су извеле ухапшенике из цркве у порту. Ту су их прозивали и објаснили да ће их брацером (брод за превоз пијеска) одвести на »сигурно мјесто« на рад. Пут од педесетак метара, од цркве до брацере, прошли су кроз густ шпалир наоружаних усташа. Потрпали су их под палубу и затворили поклопце, оставивши само мале отворе, тек толико да се затвореници не погуше. Вјетра није било, па је упаљен стари мотор коме је дуго требало да проради. Путници су једва назирали куда плове. Чинило им се ипак, да плове према Пагу. Монотони звук старог мотора парао је тишину занемјеле и опустјеле Шибуљине.
Неколицина случајно преосталих Шибуљчана, скривени у планинским шкрапама, посматрали су овај призор скамењени од страха и ужаса, и слушали шум мотора све док се брод није сасвим изгубио у даљини.
Прије подне брацера је упловила у мали залив полуотока Слана. Затворенике су наоружани стражари повели према логору, каменитим путем око 800 метара, преко мале главице, до заравни. По дворишту на ледини, придошлице примјетише неке људе и дјецу у грађанским одјелима. Били су добро обучени. То су били Јевреји са својим породицама. Око дрвених барака пословале су неке младе грађанске жене које су вјероватно служиле усташама као помоћнице и миљенице. Шибуљчанима нису дозволили да се разиђу. Скупили су их у један угао дворишта и забранили да га напуштају.
Као и раније у Јадовну, и овдје је требало онемогућити размишљање затвореника о даљој судбини и опасностима по живот. Са друге стране, била им је потребна радна снага за копање јама у које ће се бацати побијени. Усташки стражари одабрали су око двадесетак снажнијих Шибуљчана, дадоше им алат са једне неуредне гомиле, и одведоше изван логора у правцу сјеверозапада. Осталима се то учинило да слути на нешто добро. Они су навикли да цијелог живота раде, па им је то будило наду да ће им животи бити поштеђени. Да не би сједили без посла, усташе им наредише да узму преостали алат и да равнају неравнине у дворишту. Дјеца су се безбрижно играла на ледини.
Ускоро су се прилично забринути када су усташе одвеле једну већу групу непознатих породица без алата, у оном истом правцу у коме су раније отишли Шибуљчани. Пред сам залазак сунца чула се пуцњава из аутоматског оружја са приличне даљине.
Престали су да раде по дворишту, али су усташе одмах почеле да вичу: »Што блејите! Ајте, радите тамо! Зашто смо вас довели, да сједите? Чудите се што се наша војска вјежба у стрељби!?«
Срећом, одмах иза тога на логорским вратима појавила се група њихових Шибуљчана са рада. То их је донекле умирило, али су и даље размишљали о логорашима који се нису вратили. Неко од усташа рече: »Одвели их натраг у Карлобаг, да их пусте кући«.
Изненада, из њихове средине издвојише Ану Лукић са двоје дјеце и одведоше у бараку. Ту је она, са сином Даворином од 3 године, и кћерком Соњом од 7 година, провела неколико дана. Враћена је у Шибуљину под изговором да није родом из Шибуљине већ из Трошеља, и да је католичке вјере.
Спустио се мрак. Свјетла није било осим мјесечине. У логору је владала тишина. Уморна дјеца спавала су у крилу својих родитеља. Одрасли нису спавали, сви су жељели да сазнају шта су то њихови Шибуљчани радили цијелог дана. Чули су да је цијела група радила на копању неких дугачких ровова, дужине око 10 метара, ширине 2 метра и дубине око једног метра. Стражари су сами објашњавали да ровови треба да послуже као склоништа за војску у обрани отока Пага, против евентуалних покушаја Енглеских искрцавања са мора. А пуцњаве су вјежбе њихових војника у "стрељби" за поменуту обрану.
Била је то посљедња ноћ Шибуљчана. Многи нису ока склопили. Мучила их је жеђ. Међу онима који нису спавали био је и Тодор Бабац који се у Шибуљини сам пријавио усташама. Лежао је будан поред своје жене Смиље, држећи у наручју трогодишњег сина. Нико га није осуђивао што се сам пријавио. Сви су цијенили и поштовали његов ријетко племенити гест. Његова жена је била срећна што је он поред ње и дјеце. Осјећала је да јој ни смрт неће бити тешка када су сви заједно. Тодор је тих дана често говорио: »Ако ће нам и дјецу убијати, нека и мене убију«.
Чим је свануо петак, 6. август 1941. године, прво су се почеле помаљати младе жене које су око логорске кухиње спремале стражарима доручак. На њиховим озбиљним лицима видно се запажао умор, страх и сажаљење. Добро су знале да су овим јадним људима то посљедњи часови живота. Стражари позваше Шибуљчане да се окупе поред логорских врата.
Рекоше им: »Добили смо налог да и вас вратимо преко Карлобага кући«.
Све становнике Шибуљине и Дивосела подјелили су у четири посебне групе, и око 7 часова одвели у истом оном правцу куда су повели јуче групу јеврејских породица без алата. Када су превалили уском стазом мали успон и почели се спуштати према маленој долини, угледали су ископане јаме. Свака група пришла је једној јами.
»Сиђите доље, станите ту, поређајте се да измјеримо колико људи ту може да стане«, наређивали су стражари. Групе су биле удаљене једна од друге по 50 метара. Сви су покорно радили оно што су им стражари налагали.
Непрекидно у журби, поређали су своје жртве, а тада на уобичајени знак, стадоше сви одједном отварати ватру из својих шмајсера на поређану гомилу људи, жена и дјеце. Настао је врисак, јаук и комешање. Они, који су били прибранији, почели су искакати из јама, али узалуд. Послије пола часа завладала је гробна тишина.
Необазирући се на јауке тешко рањених, усташе дохватише лопате и стадоше затрпавати јаме. Радили су брзо, као што то раде све убице, да би што прије заметнули трагове својих злочина.
Становника Шибуљине више није било.
Данас се у селу Трибањ налази обелиск као спомен обиљежје на коме су уписана имена из заселка Шибуљине одведених на усташку клаоницу. Поименично има их уписаних 94. Понеки од њих побијени су по Велебиту или у Јадовном. Највећи број одведен је на Слану. О свима њима говорила је плоча која је била узидана над вратима сеоске цркве Св. Архангела Михаила а која је уништена у протеклом рату:
»Љета 1941. године становници села Трибањ Шибуљине били су изложени усташким звјерствима. Ова мјесна црква Св. Арханђела Михајла била је претворена у мучилиште и губилиште недужних мјештана и народа из других крајева на путу за злогласни усташки логор на отоку Пагу. У знак сјећања и поштовања на жртве овај спомен постави 29. XИ 1983. Опћинска конференција ССРНХ Задар.«
СПИСАК СТАНОВНИКА ШИБУЉИНЕ КОЈИ СУ ОДВЕДЕНИ У ЛОГОР СЛАНО НА ОТОКУ ПАГУ
-------------------------------------------------------------------------------------
Презиме Име оца или мужа Име
-------------------------------------------------------------------------------------
Бабац Павла Алекса
Бабац Алексе Јелена
Бабац Алексе Аница
Бабац Марка Марија
Бабац Марка Дмитар
Бабац Дмитра Петар
Бабац Марка Андрија
Бабац Андрије Тодор
Бабац Тодора Смиљана
Бабац Тодора Ђуро
Бабац Андрије Никола
Бабац Андрије Ђуро
Бабац Андрије Драгица
Бабац Тодора Душан
Лукић Филипа Јован
Лукић Јована Манда
Лукић Миле Ана (пуштена из логора Слана, са двоје дјеце)
Лукић Миле Соња
Лукић Миле Даворин
Маринковић Николе Божо
Маринковић Николе Никола
Маринковић Боже Љубица
Маринковић Владете Милица
Маринковић Луке Никола
Маринковић Николе Босиљка
Маринковић Николе Богдан
Маринковић Николе Јован
Маринковић Јована Божица
Маринковић Раде Филип
Маринковић Филипа Манда
Маринковић Филипа Филип
Маринковић Филипа Даринка
Маринковић Даринке Радмила
Маринковић Филипа Стоја
Маринковић Николе Марија
Маринковић Миле Даринка
Маринковић Раде Шпиро
Маринковић Јована Марта
Маринковић Јована Никола
Пољак Луке Аница
Пољак Луке Тривун
Пољак Тривуна Дмитар
Пољак Тривуна Драгица
Пољак Тривуна Данило
Пољак Јована Никола
Пољак Николе Јурка
Пољак Ђуре Лука
Пољак Ђуре Јован
Пољак Ђуре Аница
Пољак Јована Стоја
Пољак Алексе Ђуро
Пољак Симе Максим
Пољак Максима Марта
Пољак Симе Лука
Пољак Луке Милица
Пољак Луке Лазо
Пољак Марка Павица
Пољак Марка Ђуро
Пољак Марка Марко
Пољак Марка Даница
Пољак Марка Јека
Пољак Марка Миле
Пољак Миле Манда
Пољак Миле Ика
Пољак Ђуре Никола
Пољак Николе Манда
Пољак Николе Тодор
Пољак Тодора Даринка
Пољак Тодора Миле
Пољак Тодора Милица
Пољак Тодора Манда
Пољак Јована Алекса
Пољак Петра Јека
Пољак Васе Љубица
Пољак Васе Божица
Пољак Васе Никола
Продан Боже Илија
Продан Илије Манда
Продан Илије Божо
Продан Боже Баја
Продан Саве Лазо
Штрбо Алексе Петар
Написао Душан Басташић
Везане вијести:
-
Православље на северном Јадрану
-
Павле М. Бабац: ВЕЛЕБИТСКО ПОДГОРЈЕ (1941 - 1945)
-
Од Косова до Јадовна (Путни записи јеромонаха Атанасија Јевтића)
-
ТРАГЕДИЈА СЕЛА ТРИБАЊ-ШИБУЉИНЕ
-
MAGNUM CRIMEN Виктор Новак, 8.дио (од 711. 811.стр.)