Ж | Ž
Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on pinterest
Share on vk
Share on email

Подијелите вијест:

И крв је горела у тузланској колони

Аутор књиге тврди да је снимак напада у Тузли скраћен после првог емитовања (Фото: Јутјуб/ТВ ФС-3)
Тузланска колона

Бањалука – „Никада нећу заборавити костур, тело возача који ’седи’ у кабини возила, а смањен је ватром на величину детета од десет година. Ослонио се и као да још тим спаљеним возилом управља. Шлем му лежи на темену главе, сив као што је све око њега сиво.

Из отворених уста, као бисери, беле се зуби. Очне дупље му заклонио шлем, на коме сам избројао осам рупа. Костур леве руке виси између седишта и врата. Нема му десне руке, а цеванице ногу одвојене од скелета, лева с прстима, десна без њих, леже на поду испод металних папуча квачила и гаса.”

Овако Радован Кецојевић, официр и правник у пензији, описује трагедију која се 15. маја 1992. године десила у Тузли када су муслиманско-хрватске снаге, упркос договору о мирном повлачењу војске, напале ЈНА.

Овај масакр је био замајац разбуктавању рата у овом делу БиХ. Кецојевић, који је тада живео у Тузли, сведок је тих збивања, и то стручан – као официр ЈНА радио је као пиротехничар, пензионисан је 1991. Суочене са расутим убојним средствима, локалне власти позвале су га да изађе на терен и да своје мишљење како би се избегло страдање цивила.

О томе, као и догађајима који су претходили овом ратном злочину, Кецојевић веома прецизно, уз фотографије локација, пише у књизи „И крв је горела – тузланска колона 1992“, која је недавно представљена у Београду.

Радован Кецојевић (Фото: Медија центар „Одбрана“)
Радован Кецојевић (Фото: Медија центар „Одбрана“)

А тај кобни 15. мај 1992. већ је довољно био тежак за Кецојевића, коме је баш тог дана породица, као и многе друге српске, напустила Тузлу. Аутобуси пуни милиционера и територијалаца кретали су се градом.

„Радозналост ми није дала мира, па сам се упутио да извидим шта се догађа. Када сам стигао до моста који премошћава речицу Солину и тако повезује стари и нови део града, уочио сам велики број униформисаних лица. На Брчанској малти никоме није било дозвољено задржавање, а људи, ко људи, били су радознали па су застајали. Ти наоружани су их пожуривали, наређивали да се разилазе“, каже Кецојевић.

Истовремено, у касарни „Хусинска буна“ војска се спремала за покрет. У колони је било око 150 возила, рачунајући ту и мањи број артиљеријских средстава и „прага“. Пролазак војне колоне преноси локална телевизија ФС-3, па грађани, укључујући и Кецојевића, прате збивања.

Тела убијених у скривеним гробницама
Тачан број жртава у овом масакру није утврђен, пошто се многи воде као нестали. Кецојевић тврди да су тела страдалих закопана на више скривених локација на подручју Тузле, које такође наводи у својој књизи. Према подацима правосуђа Србије, изнетим на суђењу у Београду Илији Јуришићу који је оптужен да је наредио отварање паљбе на војнике ЈНА (случај је пред Апелационим судом), у овом масакру убијен је 51 војник, док Кецојевић, сматра да их је било и више.

„У тренутку када су возила нестајала у правцу Славиновића, зачула се рафална паљба из Скојевске улице, градске гараже. Снајперски хитац погађа возача цистерне. Возило ’плеше’, да би се, након кратког времена, издвојило из колоне и скренуло у правцу Ши Села и ту зауставило.

У тим тренуцима многа возила су стала, блокирала су пут другим возилима. Настала је општа паника међу војницима, за одбрану нису имали довољно муниције… Штектали су митраљези, са тераса и прозора падају на камионе запаљиви коктели”, сведочи Кецојевић.

Возила горе, одјекују детонације. Као одговор, са Мајевице је отворена паљба. Кецојевић препознаје звук минобацачких граната од којих се тресу стамбене зграде.

„Започела је панична јурњава према подрумима. Жене су кукале, деца вриштала”, описује Кецојевић.

Ускоро га комшија обавештава да га преко телевизије позивају да им се јави, како би грађанима, узнемиреним ланчаним експлозијама до којих је долазило и када је паљба на Брчанској малти престала, саветовао шта да раде.

Укључио се телефоном у програм и саветовао цивилима да се повуку док се експлозије не стишају и да не покушавају гашење пожара на улици што је, у условима расуте муниције, било опасно. Из истог разлога у зору су га звали из милиције, што му је пружило прилику да се упозна са последицама масакра војника на улицама Тузле.

„Обала корита речице Солине, према Брчанској малти, била је прекривена жутим чаурама разних калибара. Газио сам по њима неких 10 до 15 метара… Изгорели и преврнути камиони одају стравичну слику догађаја”, описује Кецојевић.

Неексплодиране гранате су биле око камиона, као и сандуци муниције, укључујући и ручне бомбе „кашикаре”.

„Из возила, изрешетаних, разваљених и деформисаних врата, штрче скелети изгорелих војника, у разним положајима. Таквих догорелих тела набројао сам 23, 17 у кабинама и на цести њих шест.

На самом уласку у хаустор зграде Пецаре 1 лежало је тело. Тај војник је лежао потрбушке, лице му је било приљубљено уз асфалт, а глава му посве смрскана, од потиљка према темену. По свему се видело да је тај несретник затучен ударцима неким тешким предметом”, каже Кецојевић.

Милан Галовић / Политика

Извор: ВАСЕЉЕНСКА

 

Везане вијести:

Представљена књига „И крв је горела – Тузланска колона ’92”

НОВАКОВИЋ: 20 ГОДИНА НЕПРАВДЕ И НЕПОСТОЈАЊА БиХ

ДАНАС ОБИЉЕЖАВАЊЕ СТРАДАЊА ВОЈНИКА ЈНА У ТУЗЛИ

 

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on pinterest
Share on vk
Share on email

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: