I krv je gorela u tuzlanskoj koloni

Banjaluka – „Nikada neću zaboraviti kostur, telo vozača koji ’sedi’ u kabini vozila, a smanjen je vatrom na veličinu deteta od deset godina. Oslonio se i kao da još tim spaljenim vozilom upravlja. Šlem mu leži na temenu glave, siv kao što je sve oko njega sivo.

Iz otvorenih usta, kao biseri, bele se zubi. Očne duplje mu zaklonio šlem, na kome sam izbrojao osam rupa. Kostur leve ruke visi između sedišta i vrata. Nema mu desne ruke, a cevanice nogu odvojene od skeleta, leva s prstima, desna bez njih, leže na podu ispod metalnih papuča kvačila i gasa.”

Ovako Radovan Kecojević, oficir i pravnik u penziji, opisuje tragediju koja se 15. maja 1992. godine desila u Tuzli kada su muslimansko-hrvatske snage, uprkos dogovoru o mirnom povlačenju vojske, napale JNA.

Ovaj masakr je bio zamajac razbuktavanju rata u ovom delu BiH. Kecojević, koji je tada živeo u Tuzli, svedok je tih zbivanja, i to stručan – kao oficir JNA radio je kao pirotehničar, penzionisan je 1991. Suočene sa rasutim ubojnim sredstvima, lokalne vlasti pozvale su ga da izađe na teren i da svoje mišljenje kako bi se izbeglo stradanje civila.

O tome, kao i događajima koji su prethodili ovom ratnom zločinu, Kecojević veoma precizno, uz fotografije lokacija, piše u knjizi „I krv je gorela – tuzlanska kolona 1992“, koja je nedavno predstavljena u Beogradu.

A taj kobni 15. maj 1992. već je dovoljno bio težak za Kecojevića, kome je baš tog dana porodica, kao i mnoge druge srpske, napustila Tuzlu. Autobusi puni milicionera i teritorijalaca kretali su se gradom.

„Radoznalost mi nije dala mira, pa sam se uputio da izvidim šta se događa. Kada sam stigao do mosta koji premošćava rečicu Solinu i tako povezuje stari i novi deo grada, uočio sam veliki broj uniformisanih lica. Na Brčanskoj malti nikome nije bilo dozvoljeno zadržavanje, a ljudi, ko ljudi, bili su radoznali pa su zastajali. Ti naoružani su ih požurivali, naređivali da se razilaze“, kaže Kecojević.

Istovremeno, u kasarni „Husinska buna“ vojska se spremala za pokret. U koloni je bilo oko 150 vozila, računajući tu i manji broj artiljerijskih sredstava i „praga“. Prolazak vojne kolone prenosi lokalna televizija FS-3, pa građani, uključujući i Kecojevića, prate zbivanja.

„U trenutku kada su vozila nestajala u pravcu Slavinovića, začula se rafalna paljba iz Skojevske ulice, gradske garaže. Snajperski hitac pogađa vozača cisterne. Vozilo ’pleše’, da bi se, nakon kratkog vremena, izdvojilo iz kolone i skrenulo u pravcu Ši Sela i tu zaustavilo.

U tim trenucima mnoga vozila su stala, blokirala su put drugim vozilima. Nastala je opšta panika među vojnicima, za odbranu nisu imali dovoljno municije… Štektali su mitraljezi, sa terasa i prozora padaju na kamione zapaljivi kokteli”, svedoči Kecojević.

Vozila gore, odjekuju detonacije. Kao odgovor, sa Majevice je otvorena paljba. Kecojević prepoznaje zvuk minobacačkih granata od kojih se tresu stambene zgrade.

„Započela je panična jurnjava prema podrumima. Žene su kukale, deca vrištala”, opisuje Kecojević.

Uskoro ga komšija obaveštava da ga preko televizije pozivaju da im se javi, kako bi građanima, uznemirenim lančanim eksplozijama do kojih je dolazilo i kada je paljba na Brčanskoj malti prestala, savetovao šta da rade.

Uključio se telefonom u program i savetovao civilima da se povuku dok se eksplozije ne stišaju i da ne pokušavaju gašenje požara na ulici što je, u uslovima rasute municije, bilo opasno. Iz istog razloga u zoru su ga zvali iz milicije, što mu je pružilo priliku da se upozna sa posledicama masakra vojnika na ulicama Tuzle.

„Obala korita rečice Soline, prema Brčanskoj malti, bila je prekrivena žutim čaurama raznih kalibara. Gazio sam po njima nekih 10 do 15 metara… Izgoreli i prevrnuti kamioni odaju stravičnu sliku događaja”, opisuje Kecojević.

Neeksplodirane granate su bile oko kamiona, kao i sanduci municije, uključujući i ručne bombe „kašikare”.

„Iz vozila, izrešetanih, razvaljenih i deformisanih vrata, štrče skeleti izgorelih vojnika, u raznim položajima. Takvih dogorelih tela nabrojao sam 23, 17 u kabinama i na cesti njih šest.

Na samom ulasku u haustor zgrade Pecare 1 ležalo je telo. Taj vojnik je ležao potrbuške, lice mu je bilo priljubljeno uz asfalt, a glava mu posve smrskana, od potiljka prema temenu. Po svemu se videlo da je taj nesretnik zatučen udarcima nekim teškim predmetom”, kaže Kecojević.

Milan Galović / Politika

Izvor: VASELjENSKA

Vezane vijesti:

Predstavljena knjiga „I krv je gorela – Tuzlanska kolona ’92”

NOVAKOVIĆ: 20 GODINA NEPRAVDE I NEPOSTOJANjA BiH

DANAS OBILjEŽAVANjE STRADANjA VOJNIKA JNA U TUZLI