Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

И ХРВАТСКА ЖЕЛИ ПАРАДУ: Хрвати ће парадирати у име највећих злочина после Другог светског рата

Датум објаве: четвртак, 23 октобра, 2014
Објављено у Остало
Величина слова: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat_novo/2014/franjo-tudman.jpg

Посматрајући, у четвртак, 16. октобра, параду Војске Републике Србије, у Београду, и слушајући шта на паради говори многима најпожељнији могући гост из света, тог дана српски гост, Владимир Владимирович Путин, председник Руске Федерације, најутицајнији и најмоћнији суверен данашњице, Хрвати су истог момента одлучили, а вест о томе потекла је из Загреба: и они ће наредне године организовати сличну параду. И за њу одредили „најславнији“ дан у својој историји – 5. август! Дан етничког чишћења својих сународника Срба. И дан (и дане) почињених страшних злочина над њима.

Они ће марширати, возити се и парадирати пред својим врховницима и, претпоставља се, пред представницима дипломатског кора и другим гостима и тиме обележити дане кад су, уз свесрдну помоћ Натоа, западних европских савезника и пензионисаних америчких генерала, без којих никад не би могли да створе било какву државу, као што су у Другом светском рату, уз помоћ Немаца и Италијана створили своју фашистичку Независну Државу Хрватску, кренули у етничко чишћење Хрватске од Срба. До 1990. године конститутивног народа у Хрватској. Хрвати су тог дана, односно тих дана изводили и извели најстрашније етничко чишћење на тлу Европе након Другог светског рата – из Хрватске је у тој војно-редарственој акцији, а они су је назвали „Олуја“, прогнано око 350.000 Срба, а око 150.000 протерано је од 1991. до тих дана. И тада је, тих дана, што на кућним праговима, што по њивама, што у колонама убијено близу 3.000 Срба – деце, жена, стараца, инвалида… А за несталима се и дан-данас трага. И нико за све те злочине, за етничко чишћење није одговарао. Свет и његова правда не признају српске жртве: хрватски генерали пред хашким судијама ослобођени су било какве одговорности! А да се не помињу они најодговорнији, који нису морали ни да се плаше Хашког трибунала. Те инквизицијске измишљотине за Србе.

Хрвати ће у ствари 5. августа 2015. године обележити, ако буду обележавали, 20. јубиларну годишњицу те злочиначке, фашистичке војно-редарствене акције.

И да се подсетимо: Социјалистичка Република Хрватска, односно, касније, Република Хрватска, постала је самостална и независна држава сецесијом (а осим што то значи и уметнички правац у модерном сликарству, у политици значи и отцепљење, и, по лексикографу Милану Вујаклији, отпадништво) и агресијом на СФР Југославију и српски народ у Хрватској. Под вођством пензионисаног Титовог генерала Фрање Туђмана, који је успео оно што нису успели Анте Старчевић, Јосип Франк, Анте Павелић, Јосип Броз и Владимир Бакарић – прогнао је Србе из Хрватске, свевши број оних који су остали на између три и четири процента. Претворивши тај остатак, на седници Сабора, 22. децембра 1990, у националну мањину. А она је, та српска мањина, како вековима тако и данас, изложена повампиреном усташоидном (читај: фашистичком) расизму.

Дакле, 5. августа наредне године у Загребу ће марширати и парадирати јединице хрватске војске и пред онима, а можда ће неки од њих бити и у тим колонама:

– који су 24. фебруара 1990, у Загребу, слушали и ове речи свог оца нације, др Фрање Туђмана: „Независна Држава Хрватска није била само пука квислиншка творба и фашистички злочин, већ и израз повијесних тежњи хрватског народа“;
– који су 31. марта 1990, у Сплиту, писали пароле: „Православни, губите се!“ и „Курвини синови“;
– који су 10. августа 1990, у Винковцима запалили књижару, чији је власник била Српкиња;
– који су 27. септембра 1990, у Петрињи, због покушаја да се премести наоружање територијалне одбране из станица милиције на Банији, ухапсили, као припадници јединица МУП-а Хрватске, више од 300 Срба. А то је довело и до немира Срба, који се склањају у касарну ЈНА у Петрињи;
– који су одбили да спроведу наредбу Председништва СФРЈ, донету 9. јануара 1991, о расформирању свих паравојних јединица у Југославији;
– који су 25. јануара 1991. могли да виде документарни филм о илегалном увозу оружја у Хрватску, које је организовао бивши генерал ЈНА Мартин Шпегељ, тада министар одбране Републике Хрватске;
– који су 26. јануара 1991, у Борову Насељу, убили Звонка Остојића, крунског сведока из филма о увозу оружја у Хрватску;
– који су 4. фебруара 1991, у Карловцу, обележавали крстићима српске станове;
– који су 2. марта 1991, у Пакрацу, учествовали као припадници хрватске полиције у сукобу са српским народом, опљачкавши тог дана зграду Скупштине општине и Владичански двор. Ситуација се смирила уласком јединица ЈНА, још увек јединствене армије Југославије. Тај дан се по некима означава и као почетак хрватско-српског грађанског рата;
– који су 7. марта 1991, у Дарувару, експлозивом разнели киоск листа Политике;
– који су 31. марта 1991, као специјалци МУП-а Хрватске напали тада већ организоване српске одбрамбене положаје на Плитвицама. Том приликом на српској страни страдао је Рајко Вукадиновић, а на хрватској Јосип Јовић. По многима је то почетак хрватско-српског грађанског рата;
– који су 2. маја 1991, као припадници МУП-а Хрватске извршили напад на Србе у Боровом Селу, када је погинуло 13 хрватских полицајаца;
– који су 3. маја 1991, у Задру, учествовали у такозваној Кристалној ноћи, кад је уништено више од 350 српских кућа;
– који су 5. маја 1991. прихватили Туђманов позив хрватском народу на отворену побуну против ЈНА;
– који су 6. маја 1991, у Сплиту, учествовали у демонстрацијама против ЈНА, које је организовала Хрватска демократска заједница (чувено дављење војника);
– који су 19. маја 1991. учествовали на референдуму о отцепљењу Хрватске од Југославије;
– који су 17. јуна 1991, као чланови Хрватске странке права, усвојили Липањску повељу у којој траже обнову Независне Државе Хрватске, са источним границама: Суботица-Земун-Дрина-Санџак-Бока которска;
– који су 6. јула 1991. напали српско становништво у Старој Тењи;
– који су 3. августа 1991. извршили злочин над српским становништвом у Даљу;
– који су 22. августа 1991. у Грубишном Пољу, Пакрацу и Дарувару починили стравичне злочине над Србима;
– који су 4. септембра 1991. у Госпићу починили злочине над Србима: убиства, вешања, паљења;
– који су 21. септембра 1991, на Коранском мосту у Карловцу масакрирали 13 резервиста ЈНА;
– који су 3. новембра 1991. протерали Србе из 18 села у западној Славонији и том приликом починили ужасне злочине;
– који су 4. новембра 1991. убили 26 припадника ЈНА, а 67 ранили приликом њиховог договореног извлачења из касарне Логориште у Карловцу;
– који су 5. децембра 1991. чули оно што је у Београду изговорио Стјепан Месић, хрватски представник, тада председник Председништва Југославије, кога је Хрватски сабор опозвао из тог највишег државног тела: „Мислим да сам обавио задатак. Југославије више нема!“;
– који су 21. јуна 1992. извршили агресију на Миљевачки плато (међуречје Крке и Чиколе), који је био под заштитом Уједињених нација. Тада је заробљено а потом убијено 48 српских војника;
– који су 14. децембра 1992, у Загребу, испред његовог стана, убили Милана Кривокућу, Србина, синдикалног руководиоца железничара Хрватске;
– који су 22. јануара 1993. извршили напад на од Уједињених нација заштићено подручје Равних Котара и на подручја од Сиња ка Врлици. У дводневним нападима погинуло је 60 српских војника, а рањена су 142 војника и око 490 српских цивила. У операцији Масленица, по неким другим подацима, убијено је око 490 Срба (цивила и бораца), а око 15.000 их је протерано ка Бенковцу и Книну;
– који су 9. септембра 1993. извршили агресију на српска села у Медачком џепу (Лика) и том приликом убили 80 Срба;
– који су 25. децембра 1993, у Карловцу, минирали Горњокарловачку епархију;
– па који су током свих тих ратних година починили страшне злочине у сплитској Лори, на Загребачком велесајму, у загребачком Керестинцу, у Сиску и његовим околним селима (страдало 611 Срба), у Осијеку (на Драви), масакрирали породицу Зец у Загребу… па који су, који су…;
– који су 1. маја 1995. извршили агресију, познату под називом „Бљесак“, на српска места у западној Славонији. Срби су прогнани с тог подручја. Било је и мртвих и рањених;
– који су током лета 1995. вршили непрестане нападе на српска места, на њихове положаје. Да би 4. августа почела већ поменута војно-редарствена акција „Олуја“.

Ето, јединице те и такве хрватске војске, које настављају традиције оних паравојних и касније војних јединица које су починиле поменуте злочине, а овде је наведен само један део тих злочина, парадираће у Загребу, 5. августа наредне године.

Парадираће, уколико заиста и организују ту параду, само се још не зна и пред којим главним гостом, на 20. годишњицу најмасовнијег етничког чишћења на тлу Европе након Другог светског рата. И то чишћења својих сународника. Без којих Хрвати, да поновимо, никад не би ни стигли до било какве своје државе. А стигли су до ове, односно поклоњена им је ова коју они бесрамно називају – антифашистичка. Да, антифашизма је било у Хрватској. Али није Хрватска, као држава, као република, никад била антифашистичка. Па је, пре свега због свега горе наведеног а што није антифашистичко, и примљена у Европску унију. А Европска унија никад није ни рекла а камоли да је наредила Хрватској да врати или бар делимично да надокнади опљачкану и отету имовину српског народа. О отетим станарским правима, опљачканим и продатим становима да се и не прича – само је њих близу 50.000. Никад то од Хрватске није тражила Европска унија. У којој су и све остале европске земље које су у Другом светском рату биле фашистичке и биле најоданије и најдоследније Хитлерове савезнице.

А Срби (и Срби с других простора тадашње Краљевине Југославије, с мањим бројем антифашиста из редова других народа), који су се, уз Русе и друге народе Совјетског Савеза, једини у Европи дигли на устанак, односно кренули у борбу против фашизма. И због тога Европска унија, нема друге него због тога, и поставља пред Србију све нове и нове услове који морају да се испуне. Уколико жели да буде примљена. А њени одговорни руководиоци веле да жели. Па је Србији одређено да стрпљиво чека милосрђе представника европског Милосрдног анђела
Ако га дочека.

За разлику од Хрвата који ће, наредне године, на крилима “славе” и на 20. годишњицу од бестијалног етничког чишћења и бројних злочина, а примљени, парадирати.

Пише: Стеван Лазић

Извор: Интермагазин

 

Везане виjести:

Историографиjа без срама: Како су Хрвати ослобађали Београд и Чачак

Хрвати отели, власници плаћаjу!

Хрвати мучили Србе толико да их породице ни мртве нису препознале

Када ћемо да схватимо да нам Хрвати не желе ништа добро и да jе Џо Шимунић типичан представник свог народа?

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top