ХРВАТСКИ БЛАГАЈ – ВЕЉУНСКИ ПОКОЉ ОД 6. ДО 9. МАЈА 1941.

6. мај – Ђурђевдан, година 1941. Освануо је лијеп сунчан дан. Тога дана Срби се свечаније одијевају, иду једни другима на Крсну славу у госте, разговарају о успјесима у обављању прољетне сјетве. Веселе се и радују. Све је раздрагано и свечано. Нитко ни у помисли није могао слутити да ће то бити дан нечувеног злочина – геноцида над невиним сељачким становницима Кордуна.

Један од првих масовних злочина нове хрватске власти поглавника Независне Државе Хрватске, др. Анте Павелића. Злочин планиран, добро припремљен и организирано изведен по замисли поглавара Павелића и наређењу Еугена Диде Кватерника.

Управо тога дана, 6. маја, дана весеља и славе, у рану зору, одјекнули су први усташки пуцњи у српским селима Вељуна, Перјасице, Доњег Полоја, Кузме и других насеља. Усташе, емигранти и домаћи Хрвати – усташе, хватали су своје комшије Србе по селима, тукли и затварали на неколико сабиралишта – мучилишта на Вељуну, Перјасици, Слуњу и Хрватском Благају.

Да би могли почети проводити такву и озакоњену политику Независне Државе Хрватске, усташке су власти организирале убиство угледне хрватске породице млинара Јосе Мравунца у Хрватском Благају, омиљеног човјека међу Србима и Хрватима. Управо ту на Кордуну, према оцјени усташких поглавара гдје су Срби и Хрвати вјековима живјели у добрим комшијским односима, требало је злочин извршити и њих међусобно завадити и закрвити. То су извели на најподлији могући начин.

Већ крајем априла 1941. године, након првог масовног покоља Срба у селу Гудовцу код Бјеловара, 28. априла исте године, у жупном стану у Хрватском Благају на Кордуну, састали су се усташки повјереник за Вељун Иван Шајфар, жупник Блаж Томљеновић и млинар Јосип Пауновић и договорили се о убиству млинара Јосе Мравунца и његове породице, с тим да одмах прогласе како су то уморство учинили Срби с Вељуна. О том њиховом договору упознао је њихов официр Здравко Карловић на састанку у Карловцу, 35 пробраних усташа, који су и донијели детаљан план о ликвидацији Јосе Мравунца и његове породице.

На том састанку учествовао је и већ до тада добро познати усташа из села Фурјана, Милан Бунета, који је на саслушању 27. јула 1945. године у Карловцу, поред осталога испричао: „Главна тема састанка била је инсценирање убиства млинара Јосе Мравунца и његове фамилије из Хрватског Благаја к.бр. 37, ради давања повода за масовно хапшење и ликвидацију Срба, мушкараца из Вељуна и околних села.”

Пошто је хрватско село Благај врло пасивно, а сусједно село Вељун у коме су настањени Срби знатно богатије, требало је наћи некаквог повода за ликвидацију људи из Вељуна, како би се касније народ из Хрватског Благаја могао преселити у српске куће и тамо се стално настанити. На поменутом састанку је Јосип Пауновић из а предложио да присутне усташе једне ноћи отиђу у Благај и тамо ликвидирају хрватску фамилију Јосипа Мравунца. Овим убиством постигао би се двоструки успјех:

1. Убиство фамилије Мравунац сматрало би се злочином кога су извршили Срби из Вељуна и околице, чиме би се добио повод за јавно хапшење свих мушкараца из Вељуна, које треба тајним начином поубијати, а потом прогласити да су затвореници послани на присилни рад у Њемачку; и

2. Млинара Јосипа Мравунца требало је иначе ликвидирати, јер се он више осјећао као Југославен него Хрват – католик. Он не симпатизира усташки покрет и навелико конкурира осталим бољим хрватским млинарима из истог села. На састанку су поред Јосипа Пауновића из Хрватског Благаја присуствовали Грашић Перо – Чигрија и ми из Карловца. Сви учесници у дискусији сложили су се са приједлогом Пауновић Јосипа…”

Непосредни организатори на терену били су: жупник Иван Никшић, шеф усташког стана из Слуња, жупник Иван Микан из Огулина, учитељ и усташки повјереник опћине Вељун, Иван Шајфар, адвокат Ловро Сушић из Огулина, жупник Блаж Томљеновић из Хрватског Благаја, усташки емигранти који су дошли из Загреба, најближи поузданик по наређењу Диде Кватерника, усташки официр Ивица Шарић, син биљежника из Госпића, Мијо Бабић, Вјекослав Макс Лубурић и неколико домаћих усташа из Хрватског Благаја.

Према утврђеном договору, ноћу 5/6. маја 1941. године, усташе обучене у сељачку одјећу убиле су Јосу Мравунца, супругу му Марију, мајку Ану, малољетне синове Ивана и Николу, а дванаестогодишњу кћеркицу Милку бацили у ријеку Корану, јер су знали да она зна пливати и да ће изићи из воде те им послужити за остваривање њихових подлих намјера. Она је и једина преживјела тај покољ.

Сутрадан, 6. маја 1941. године, шеф слуњских усташа, жупник Иван Никшић послао је телеграм свим оружничким станицама у котару Слуњу: „Срби у Благају убили су хрватску породицу Јосипа Мравунца. Забраните Србима излазак из кућа…” Окупљеним усташама у Слуњу у присуству жупника Никшића, расправљајући о судбини похватаних Срба, усташки официр Ивица Шарић им је рекао: „Ја знам да њих има и добрих људи, али шта им за то најбоље можеш, него да им пиштољем просвираш мали мозак…” У помоћ усташама из Слуња дошле су усташе из Загреба, Карловца, Хрватског Благаја, како емигранти тако и домаћи – комшије.

У три дана, од 6. до 9. маја 1941. на превару су усташе похватале 600 Срба мушкараца с подручја котара Слуња и котара Војнић, од којих су 520 поклале у Хрватском Благају, а других 80 је на интервенцију талијанског пуковника Оскара Гриттија враћено у камионима с пута према Хрватском Благају у Слуњ и пуштено својим кућама.1

 Душан Никшић, Доњи Полој, Вељун

Чупали су нам бркове, косу, ударали кољем, кундацима и ножевима

Једини који је успио побјећи с тог масовног губилишта у Хрватском Благају и то изнад саме „Попове јаме”, свега педесетак метара удаљене од католичке цркве био је Душан Никшић из Доњег Полоја који је испричао:

„6. мај 1941. године – Ђурђевдан. Одједном се код моје куће појави група цивила – комшија Хрвата с војничким пушкама и наредише нам: „Предај се, руке увис!” Изненадили смо се кад смо видјели да су то нама добро познате комшије из Хрватског Благаја. Мој отац, два брата и ја дигосмо руке и они викнуше: „Ви ноћас убисте нашега Јосу Мравунца – млинара, ви га ноћас убисте!” Њима је тада руководио и домаћи усташа Милић Абрамовић, звани Пандуричин.

Одвели су нас и затворили у кућу комшије Миће Ловрића. Ту је већ било доста затворених људи из нашег села Доњи Полој и неколико из сусједних српских села и заселака. Када су се напљачкали по нашим кућама и сакупили неколико десетака људи, одвели су нас на десну страну Коране. Ту су нас почели тући кундацима и цијевима пушака. Онда су нас довели у Вељун и стрпали у жандармеријску касарну.

Тамо смо имали што видјети. Људи по читавом поду леже измрцварени.

Добро сам запамтио окрвављеног свештеника Бранка Добросављевића, његовог сина Небојшу, студента медицине, предсједника опћине Тодора Дудуковића, гостионичара Ману Манојловића и Мујицу Вучковића.

Кад смо упитали што је то с њима, рекоше нам: „Причекајте па ћете видјети шта ће бити и с вама!” У једном ћошку просторије угледах неколико крвавих колаца. Помислих: „Лоше ће бити.” У томе часу уђоше усташе „мајари” из Благаја, а међу њима усташки повјереник Дане Маринац. Постројише нас у двоврсни строј. Са стране сваког од нас стаде по један зликовац с колцем у руци, а двојица с предње стране с пушкама у руци окренутих цијеви према земљи, с кундацима према горе.

Настаде оно што нитко није очекивао. По реду, са чела, туча и батињање траје док им је воља, док се не озноје и не заморе. Ако би који човјек посрнуо под ударцем коца, предњи усташа би га дочекао кундаком. Кундаци су се ломили на људским тијелима. Кад су нас тако испребијали, дошла су два камиона и стрпаше нас у њих уз поновно кундачење. Рекоше да нас воде на преслушање код поглавника у Загреб. Но када су нас довезли до Благаја, зауставише камионе пред школом. Ту су већ с домаћима били и усташе емигранти. С њима су се шепурили жупник Блаж Томљеновић и учитељ Иван Шајфар.

На сам Ђурђевдан уведоше нас у зграду школе. Одмах наста батињање, чупање бркова поповима и старијим људима, чупање косе млађим људима.

Гледао сам како мом оцу Драгићу чупају бркове, Рафајлу Дејановићу, Ради Дејановићу и другима. Домаћи „мајари” и емигранти – усташе, кундацима ударају вичући: „Устани, сједни, мајку вам српску!” И тако цијели дан и ноћ.

Сутрадан, 7. маја 1941. постројили су нас испред школе и довели ону малу дјевојчицу Милку, кћерку убијеног млинара Јосе. Она је требала по њиховом наговору препознати оне који су злочин починили. Водили су је између наших редова и тражили да упре прстом у некога од нас. Дјевојчица је на крају изјавила: „Од ових људи није нико. Они људи који су убили моју мајку, оца и браћу имали су друкчије крагне на кошуљама и маје су им другачије него овима.” На то су се издерали на њу и некуда ју одвели.

Поновно су нас нагурали у подрум школске зграде. Људи су онако натискани вршили малу и велику нужду у гаће. Била је несношљива загушљивост. Усташе су нам говориле: „Видите како вам је сада у подруму, а шта ће бити када пустимо воду да вам капа по главама!” Истога дана довезли су нове жртве с Вељуна, које су батинали и мучили као и нас дан раније.

Осмог маја изведени смо из подрума и просторија школе. Чекали смо постројени. У то је у пратњи усташа дошао Никола Ласић, нама познати судац из Слуња, иначе родом из Карловца. Он је преслушавао људе. Али никога није питао за покојног Јосу Мравунца, већ само за оружје. Свештеник Скорупан, којег је један усташа јако мучио, рекао је истом да упита суца Ласића какав је он човјек, судија то може потврдити, јер га он добро познаје да је увијек био добар од када живи на овом подручју, како са Србима тако и с Хрватима.

Усташа је и упитао суца Николу Ласића: „Је ли ово истина што каже?” Све што је судац Ласић рекао било је: „Биће.”

Исте вечери, по пресуди суца Николе Ласића и још двојице усташа, сви смо осуђени на смрт. Негдје око 23 сата судац Ласић је затражио да се издвоји група нас око 36, од укупно пописаних 520 Срба колико нас је било према попису усташе Ивана Шајфара. Никола Ласић судац2, наш познаник, је том приликом рекао: „Водите их и побијте, они су пресуђени…” Распоредили су нас 6 по 6 партија. Размишљам грозничаво шта да радим? Помислио сам да скочим кроз прозор, али како сам видио усташе с ножевима на пушкама, нисам имао изгледа за бијег. Уђоше усташе с конопцем и свезаше нас двојицу по двојицу за руке. Два на челу, руке им клате. Чак и оном усташи који нас је везао дрхте руке.

Испред нас ишао је усташа који нас је водио канапом нешто дужим од једног метра. Тако и онај иза нас. Тројица усташа ишла су с наше десне, а тројица с лијеве стране, сви с пушкама и ножевима. Вријеме је пролазило као никада. Минути живота у питању. У шестој партији био сам ја. Дошла је и она на ред смрти. Нисам престајао мислити како да се спасим. Једини спас био је бијег. Али како? Некако сам успио разжњирати ципеле. Но, био сам свезан с једним старим човјеком из Вељуна. Баш у средини колоне…

Још када су ме зликовци везали, испружио сам десну руку и затегао. То ми је омогућило да се већ кад су нас повели, ослободим канапа. Старац је то примјетио, али ме није хтио одати. Из школе смо поведени према католичкој цркви.

Пут којим смо ишли био је узан. Усташа покрај мене је мало изостао. Искористио сам тај моменат и скочио преко живице у лијеву страну. Усташа је викнуо: „Побјеже!” Почели су пуцати. Пролетио сам онако бос кроз долину покрај самог бездана. Као птица тако сам пролетио другу па и трећу долиницу, а затим готово у кораку прескочио цесту и трчао према брду Лисац. Ту сам био ван усташког пушчаног домашаја.

Када сам стигао до Лисца, сјео сам на камен да ме бар мало прође смртни страх. Јасно сам чуо пуцање из пушака. Закључио сам да изнад јаме код католичке цркве убијају наше људе.

Овим бијегом за мене је прошло најгоре што се замислити може..”3

Поклани Срби Вељуна и из његове околице су бачени у већ ископане јаме у ували између католичке цркве и зграде школе у Хрватском Благају. Жртве су посули кршћани – католици живим кречом и затрпали земљом. Хрвати мјештани су је послије преорали и засијали зоб, како би се изгубио сваки траг незапамћеног злочина.

Миле Милић Абрамовић, – водник стожерне сатније, 1. усташке бојне, 8. усташког здруга

Док смо једни клали и убијали Србе, други су држали стражу

„Ја сам за вријеме Југославије припадао ХСС-и у којој сам био све до 1941. године. Приликом капитулације Југославије био сам код своје куће у селу Корана (Српски Благај), опћина Цвијановић Брдо, котар Слуњ.

Одмах успоставом НДХ, травња 1941. ступио сам у усташку организацију, којом је руководио млинар Јосо Пауновић. Мјесеца свибња 1941. на дан Св. Ђурђа ми смо се организирали за купљење Срба по Вељуну, Вељунској Глини, Црном Врелу и Полоју, те осталим српским засеоцима Вељуна. На исти дан наоружали смо се у Благају у јачини од 50 – 60 усташа на челу с учитељем Шајфаром и Јосом Пауновићем. Дошле су и усташе из Загреба. Расподијелили смо се у пет група и пошли свако у свом правцу у хватање Срба и пљачкање њихове имовине. Једна група ишла је у Црно Врело, друга у Цвијановић Брдо, трећа у Шљивњак, четврта на Вељун и пета у којој сам био и ја у Доњи и Горњи Полој.

Наређено нам је да похватане Србе водимо у благајску школу, а ко буде бјежао да га морамо убити. Моја група од 15 усташа хватала је Србе у селу Ловрићи, Савићи, Опачићи, Дејановићи и другима. Неки су бјежали према шуми Ралетина. Убили смо тројицу у бијегу више куће Раде Тепавца. Похватали смо 30 људи. Ја, Мика Циндрић, звани Брко, Микан Циндрић – Пађан и Анте Пауновић и други одвели смо их у вељунску школу и затворили с другима. С нама су биле и слуњске усташе од којих се сјећам Ивана Скукана Тошиног, Марка Обајдина, Милића Скукана Тошиног из Растока, Николе Штефанца.

Сјећам се добро да смо тога дана похватали више од 500 Срба и затворили их у зграду школе и жандармеријску касарну Вељуна и школу у Хрватском Благају. Сваког сата смо улазили у затворе и тукли чим смо стигли по Србима. Узимали смо све што су имали код себе. Ја сам ишао тући Србе са Мирком Волфом, Мијатом Станишићем, Пером Грашићем (Цигријом), Милићем Пауновићем (Фрањиним) и Стипом Грашићем (Стјепановим). Нас шесторица ушли смо у школу у један сат послије пола ноћи и тукли смо Србе док смо могли, те док се нисмо заморили. То су радиле и друге групе усташа.

Сутрадан дошли су камиони из Карловца и Слуња и одважали су повезане Србе с Вељуна у зграду школе у Хрватски Благај. Опет смо ноћу упадали и тукли их чим смо доспјели. Благајски Хрвати, усташе, су дању копали јаме у долини покрај школе близу католичке цркве и бездане јаме покрај ње у које смо такођер бацали поклане Србе. Док су једни клали и убијали Србе над ископаним јамама и безданом, други су држали около страже, удаљени једни од других око 50 метара тако да ни један Србин не би побјегао. Срби су из школе до јаме вођени свезани по двојица и над њом убијани батовима и ножевима. Након убиства Слуњани су довезли живога вапна и посули по убијеним људима. Јама, у којој је било потучено око 500 мушкараца, је до јутра била затрпана, а онда су благајски сељаци изорали долину и засијали зоб по убијенима.

Послије покоља био сам код своје куће све до пада Благаја рујна 1941., тада сам избјегао у Горње Табориште, гдје сам остао све до пада Слуња, листопада 1942. године. Тада сам с осталим усташама побјегао у правцу Карловца. За вријеме четврте њемачке офанзиве јануара 1943. био сам Нијемцима водич према Кордуну. Помагао сам с осталим Нијемцима код изградње Коранског моста.

Поновним доласком партизана у Слуњ, коловоза 1943. ја сам опет с усташама отишао у Петрињу, а затим јануара 1944. сам прешао Черкезима, затим су дошли Слуњани који су побјегли партизанима, њих око 250 и сви смо се јавили у 8. усташку бојну у којој је био заповједник наш слуњски жупник Никшић. Он нас је све одвео у Загреб, гдје смо примили усташке униформе и оружје те отишли за Цазин. Тамо смо стално водили борбе с партизанима. Осим борби ја сам имао и специјални задатак-дужност, био сам шеф затвора у Цазину у који смо затварали партизане које смо хтјели похватати у борби. Затим смо се 28. липња 1944. преселили у Ваганац, гдје смо се борили с партизанима до јануара 1945. године.

Са мном су у истој кући становали Иван Скукан из Растока, Петар Влашић, усташки поручник из Далмације и Иван Обајдин из Подмелнице. Ја сам и овдје био шеф затвора и имао сам 10 усташа који су при затвору држали стражу.

Мјесеца листопада 1944. када смо ухватили партизанку Боју Гргић, водио сам над њом истрагу. Након пет дана ја, Иван Скукан, Мијо Обајдин и један цивил Хрват из Дрежника извели смо Боју добро измучену из затвора недалеко од жице око 100 метара гдје смо исту Боју Гргић и убили, те у наглости, како сам ја у наглости мотиком је убијао, замахнуо сам и нехотице засјекао и усташу Ивана Скукана по десној нози. По завршетку убиства ми смо је затрпали и вратили се у своју усташку базу. Када ме је Дука Жанић питао након некога времена гдје је Боја, одговорио сам му да Боја спава у долини.

У листопаду 1944. похватали смо више од 100 српских сељака у околици Ваганца и све смо једне вечери потукли, затим смо се састали у кући Иве Билана, узели 10 литара ракије и послије убиства пили и пјевали.

У заједници са мном пили су ракију сви они који су извршили заједнички злочин над похватаним српским народом у Ваганцу и то: Мија Обајдин из Подмелнице, Иван Сабљак из Слуња, Мирко Орешковић (Личанов) из Дрежника и још пет усташа из Месићеве бојне. Остао сам тако у Ваганцу док нисам морао побјећи са свима усташама испред партизана 1945. Побјегли смо у Бихаћ, затим у Костајницу гдје смо остали до капитулације НДХ. Тада смо побјегли чак до Дравограда, гдје су нас ухватили партизани и отпремили нас у логор у Бачку гдје сам био све до 19. коловоза 1945. године. Након тога дошао сам својој кући. Након неког времена партизани су ме ухапсили и довели у затвор гдје се и сада налазим.

Пошто нисам у почетку навео лица која сам 6. маја на Ђурђевдан 1941. ухватио у Полоју, сада напомињем њихова имена и то: Давид Дејановић, Раде Дејановић, Јован Дејановић, Рафајло Вулетић, Никола Опачић, Раде Опачић, Тодор Ћика, Драгић Вукмировић, Драгић Никшић, Миладин Никшић, Стеван Дејановић, Никола Дејановић, Симо Опачић, Милић Вулетић, Мојсија Вулетић, Милош Премац, Мијо – Михајло Опачић и Мојо Опачић.
Све горе поменуте похватао сам ја код њихових кућа и одвео у Благај у школу, који су били након краћег времена побијени – стрељани.

Више немам ништа рећи, а све горе наведено тврдим да је истина на које дајем добровољно свој власторучни потпис.4

Едуард Ленчарић, Слуњ

Ово је први почетак масовног убијања српског народа по усташама на подручју котара

Из Дневника, у свом запису из 1945. године пише:

„Вратио сам се 14. травња 1941. године натраг у Слуњ, у моје мјесто службовања. Тамо сам затекао пристава Хорвата. Он ме обавијестио да је већ 10. травња у Слуњу формиран усташки стан на челу с жупником Иваном Никшићем и трговцем Герхард Јелачанином (Ђерандом) који су се отимали за власт. Истога 10. травња пред вечер поп Никшић је са својим усташама разоружао групу официра и генерала 4. Армијске области Југославенске војске. Према казивању било је око 5-6 генерала и око 100 официра разних чинова. Сви су они одведени у зграду котара у којој је био формиран усташки стан. Том приликом заробљен је велики број оружја и разних возила те један камион с новцем благајне 4. Армијске области у коме је било неколико великих сандука пуних новца, наводно око 29.000.000 динара. Током ноћи нешто око 6.000.000 динара је покрадено, од чега је приличну своту узео сам Ђеранда. По мојем доласку, тих генерала ни официра више није било у Слуњу.

Поп Никшић је већ 10. травња с још неким мјештанима отишао до тадашњег среског начелника др. Илић Станка у котар саопћити му да има смјеста напустити службу и да се до даљњега ставља у кућни притвор. Исто поподне ухапсили су жандармеријског капетана Нећака и следећег дана га наводно под пратњом дали аутом отпремити у Загреб. Слуњске усташе су тих дана биле забављене око покраденог новца. Поп Никшић је обавијестио Главни усташки стан о томе како је извршио разоружање официра, организирао усташку власт у Слуњу и однио новац у Загреб. Тако је дошао и конац травња без неких службених окружница и значајних догађаја.

Међутим, већ 5. свибња 1941. године догодило се у близини Хрватског Благаја једно крвопролиће, у коме је на ријеци Корани заклан млинар, неки Мравунац са цијелом својом обитељи. Поводом тога наређено је од Усташког стана у Слуњу по Никшићу и Ђеранди, мени, суцу Ласићу и лекару Здунићу да се као комисија смјеста упутимо на мјесто злочина и извршимо увиђај. Нас тројица смо одмах то доподне отишли на мјесто злочина и након претреса цјелог млина и свих осталих потребних радњи дошли до закључка да се овдје ради о обичном грабежном уморству из користољубља, те о томе подњели такав комисијски извјештај.

Али, усташе у Слуњу, напосе поп Никшић и Ђеранда, нису се с тим сложили изјављујући да је уморство дјело српских четника. На основу тога се Ђеранда упути са слуњским усташама, њих двадесетак, у Вељун и ондје, већ поподне похапсе око 10 виђених Срба, међу осталима тамошњег православног попа са сином и затворе их у тамошњу жандармеријску станицу. У међувремену поп Никшић из Усташког стана у Слуњу, истога дана телефонски и брзојавно обавјештава о том уморству Главни усташки стан у Загребу, приписујући то уморство као дјело четника. Поводом тога, у Слуњ је већ сутра у сутон из Загреба дошао неки усташа емигрант Ивица Шарић, са својом пратњом. По његовом налогу слуњске усташе формирају одмах казнену експедицију на подручју опћине Вељун и том приликом похапсе око 300 Срба.

Колико сам могао сазнати и те Србе, поред оних које су дан раније Ђеранда са усташама похапсили и затворили у жандармеријску станицу у Вељуну, по директивама тога Шарића, одведу до школе у Хрватском Благају и тамо их све ликвидирају, тј. потуку и у једну јаму затрпају. Ово је први почетак масовног убијања српског народа по усташама на подручју котара.

Том приликом требали су и слуњски Срби бити побијени. Поп Никшић је начинио списак, помоћу Ђеранде и осталих усташа, свих слуњских Срба. Кад сам за ово сазнао да имају намјеру и слуњске Србе да покупе и одведу, ја сам молио и преклињао попа Никшића и Ђеранду нека то не чине. Па што има кривице на слуњским Србима? Именично сам их молио за те Србе, јер међу њима је било и службеника са котара и суда, као и других честитих мјештана Срба које сам у Слуњу упознао, али те звијери, јер другачије их се не може назвати, остале су неумољиве.

По том списку у коме су били пописани скоро сви слуњски Срби, усташе су их покупиле по кућама, а затим их натоварили на камион у намјери да их пребаце до школе у Хрватском Благају и тамо потуку.

Међу осталим био је утрпан и срески начелник др. Илић и гостионичар Стево Србијанац. Срећом тај камион на путу за Благај пресретне једна талијанска јединица и заинтересира се за те људе у камиону. Како јој се то учини сумњиво, нареди да се камион врати у Слуњ и сви људи из камиона допреме у затвор котарског суда. Након краћег испитивања усташа од талијанске команде о кривици тих људи, нису могли ништа доказати, јер кривице није ни било, осим што су Срби, то је талијанска команда пустила све на слободу.

Овај први масовни покољ Срба у Хрватском Благају, као и сретан спас Слуњана Срба, упозорио их је да се немају ничега добра надати од усташа. Као што сам већ рекао, у првим данима свибња у Слуњ је дошла једна талијанска коњичка војна јединица, а некако у исто вријеме долази у Слуњ за котарског предстојника на мјесто др. Илића неки Бартоловић Иван, док смо Хорват и ја и даље на котару као пристави.

Кроз ово вријеме почињу пристизати из Министарства УП-а на котар разне окружнице и наређења. Једна од првих је била забрана кретања Србима и Жидовима из мјеста свог боравка, затим право прелаза православних на католичку вјеру, пресељење Срба из Хрватске исто као и Цигана, забрана склапања мјешовитог брака, и томе слично.

Концем јуна 1941. године буду Бартоловић и Хорват премјештени из Слуња и то Бартоловић у Нову Градишку, а Хорват у Пакрац, док ја добијем рјешење да ми се као приставу повјерава управа котара. Почетком јула талијанска јединица је напустила Слуњ, те су Срби поново угрожени. Почели су се обраћати мени да им дам пропусницу како би могли напустити Слуњ. Ја сам унаточ забране, која је у том смислу постојала, издавао овдашњим Србима пропуснице да напусте Слуњ. Тако је отишла Поповићка са двије кћерке, Стево Србијанац, Бањанин и многи други чијих се имена и не сјећам.

Ово није могло остати незапажено слуњским усташама, те ми се почело јавно пријетити. У јулу долази неки усташки изасланик Кутњак (Јуре, помоћник Божидара Церовског) из Загреба и повезује се с домаћим усташама Милом Катићем, званим Црни, Звонком Ковачевићем, Бранком Ковачевићем, Марком Обајдином, Милом Скуканом, неким Рукавином, бившим финанцом, Милом Ковачевићем и још неких двадесетак усташа за које нисам знао како се зову, те започињу на подручју цијелог котара своју злочиначку и крваву работу, купећи и убијајући српски народ по околним селима.

Концем јула упадају једне ноћи усташе из Огулина и одводе тамошњег биљежника Егића и благајника Крнића и још неке Србе сељаке. Међутим, врхунац прогона српског живља настаје почетком аугуста када у Слуњ долази још један усташки емигрант из Загреба, по имену Баљак (Витал), а из њемачког заробљеништва се враћа Жарко Ковачевић, учитељ, кога домаће усташе бирају за логорника (умјесто логорника попа Никшића који се показао „благим”).

У суботу 1. аугуста 1941. године усташе у Слуњу купе по кућама све Србе мушкарце, а такођер и по уредима, затварају их дијелом у старој судској згради, а што ту не стаје, у Грађанску школу. Том приликом Лека Илија, службеник котара, свјестан судбине која га чека и усташког мучења, убија се у стану пред женом и дјецом кад усташе долазе по њега у кућу. Како су сви ти Срби из Слуња прелазници на католичку вјеру, то се од стране попа Никшића јавља у Загреб и интервенира да остану поштеђени, али то остаје без успјеха. У међувремену их усташе туку и муче у затвору. Ту се налазе Драгаш са сином, Теслић Иван, Смољановић и многи други Слуњани, а у Грађанској школи Срби из околних села, те православни поп са својом фамилијом.

У понедељак увече, 3. аугуста 1941. године горе набројени усташки коловође одржавају сједницу у гостиони Славе Ковачевића те у његовој и присутности др. Здунића, који такођер с њима тада сурађује, доносе одлуку да те ноћи, све, без разлике, што је српско и православно, мушко и женско, у Слуњу буде ликвидирано. Те ноћи настаје ужас. Цијелу ноћ камионима одвозе из кућа жене и дјецу, јер су мушкарци покупљени још у суботу и све заједно одвозе до већ припремљене јаме близу Растока, на путу за Карловац и тамо убијају те бацају у јаму. Том приликом је у тој ноћи, рачуна се, побијено са Слуњанима и осталима које су покупили по селима и довели у Слуњ, око 400 мушкараца, жена и дјеце. Колико сам могао сазнати о том догађају овом приликом је др. Здунић показао своје право свјетло, јер је код покоља Слуњана судјеловао цијелу ноћ превозећи и својим аутом невине жртве за јаму.

Како сам се већ својим досадашњим држањем замјерио усташама јер сам показивао наклоност да спашавам Србе гдје могу и колико ми је то било могуће, а с друге стране да по свом увјерењу немам никаве везе са усташтвом и да га као таквог мрзим поготово када сам видио након Благаја што хоће. За цијело вријеме био сам у опасности од домаћих усташа, који су отворено и јавно у то вријеме говорили да би требало и управитеља ухапсити и ликвидирати, јер да је он Југославен, а не Хрват. Посљедица тога је била да навечер нисам смио изаћи на улицу, ако се не би хтио изврћи опасности да ме неки од тих усташа у Слуњу у мраку не затуче.

Ја сам морао по службеној дужности да шаљем сваких 10 дана повјерљив извјештај Министарству унутрашњих послова, Равнатељству за јавни ред и сигурност у Загреб о приликама у котару. Баш поводом ових крвавих прогона Срба ја сам поднио опширан писмени извјештај гдје сам изнио све што усташе раде на подручју котара, објективно наводећи да се томе згража сав народ овог краја, да оваква звјерства хисторија није упамтила, да то баца љагу на цијели хрватски народ, а који се позивље на своју 1000-годишњу културу.

Резултат тога мога извјештаја је био тај, да је након неколико дана к мени у уред дошао усташки емигрант Баљак који је у заједници са слуњским, цетинградским и раковачким усташама, вршио те прогоне на подручју котара са ријечима какве ја то извјештаје шаљем у Загреб против усташа. На то сам ја одговорио: „Па зар сам ја то лажно написао.” На то ми је он одговорио: „Ви радите ваш посао, а у наш се не мијешајте, јер будете ли слали овакве извјештаје, убит ћу вас као кера за овим столом.”

Током цијелог аугуста наставили су слуњске усташе са масовним убијањем под руководством Баљка на подручју цијелог котара, тако да је настао страх и стрепња у цијелом котару, а да ја нажалост као неки управитељ котара на све то сам био немоћан, као и остали службеници и народ овог котара, јер сада је владао само усташки закон – нож. Што сам ја за то вријеме пропатио и свему био изложен, то знаду сви честити Слуњани.

Резултат тих усташких прогона над српским живљем у овом котару је био тај да је српски народ побјегао у шуму да спаси голу главу од усташког ножа. Српска села су попаљена по усташама, а имовина опљачкана…

Едуард Ленчарић с.р.

Даље, на 22 странице Едуард Ленчарић пише о хватању Срба на сајмени дан четвртком у Слуњу, одузимању стоке, убиствима, о покољу 60 српских сељака, мушкараца, жена и дјеце у Фурјану 24/25. марта 1942. године, руковођеног Жарком Ковачевићем, његовим братом Звонком, Милом Катићем и другима, о ослобођењу Слуња, приликама за вријеме НОР-а, раду органа народне власти, о убиству жупника Штимца (5) из Дрежника, који се залагао за спас српског народа те о свом одласку из Слуња.6

Јанко Медвед, Хрватски Благај

Убијали смо Србе ножевима, крамповима, батовима тј. мацолама

Јанко Медвед рођен је 1898. године у Хрватском Благају, опћина Вељун, котар Слуњ. Један је од усташа који је хватао Србе на Кордуну, пљачкао, палио и убијао. Маја мјесеца 1941. године када је учествовао у злочинима у Хрватском Благају имао је седмеро дјеце. Ево шта он каже у својој изјави од 21. маја 1945. о покољу Срба у Хрватском Благају 6-8 маја 1941. године:

„Маја мјесеца 1941. године ја сам одмах примио оружје и ступио у усташе са Пером Чигријем (Грашићем), Марком Грашићем, Миком Воларићем, Стипом Грашићем, Иваном Волфом и другима из Хрватског Благаја. Било нас је наоружаних 50, који смо одмах ишли са слуњским усташама у српска села: Црно Врело, Цвијановић Брдо, Вељун, Перјасицу и друга у купљачину, да хватамо српски народ. Заклели смо се да ћемо српско све поништити, од килограма, па даље. Приликом хватања српског народа у поменутим селима, ми смо похапсили поред мушкараца, жене и дјецу. Њих око 500 – 600. Неке су жене с дјецом пуштене.

Ми смо мушкарце затворили у жандармеријску касарну, школу, православну цркву и попов стан. Те зграде биле су пуне људи и ми смо се редали, сваких пола сата наизмјенично смо их тукли, нас осам по осам. Тукли смо их све док се у коме чуло да дише. Док смо ми њих тукли, други су отишли у Благај да копају јаме код школе у једној долини према католичкој цркви.

Други дан, 6. маја 1941. ми смо Србе гонили у зграду школе у Благај гдје смо их натрпали око 400. У школи и подруму су били све док нисмо ископали јаме, гдје ћемо их стрпати, а док су једни копали јаме у долини, други су улазили у школу, мрцварили и тукли их на звјерски начин, од чега је неколицина у школи и помрла. Када су јаме биле готове, ми смо увече изводили испребијане 10 по 10. Ми смо њих тукли крамповима, ножевима и батовима тј. мацолама. Кад смо их довели до јаме, ми смо командовали да легну и они су морали полећи, па смо ишли од једног до једног и ударали га два пута у главу с батом и с њиме одмах у јаму.

Мене је запао ред на пету партију у којој је било 12 Срба, а са мном су их спроводили до јаме: Мика Штајдухар, Иван Волф Перин, Марко Грашић, Стипе Грашић и Перо Грашић. Када смо дошли до јаме први је узео бат Перо Грашић, који је убио четворицу, а ја сам осталих осам. Друге усташе су их побацале у јаму. Када смо обавили тај посао, отишли смо у школу и вадили опет 10 по 10 и давали их другим усташама који су их водили до јаме и тамо тукли. Тако смо имали посла цијелу ноћ, све док се није разданило. Убијали смо и даље.

Усташе из Слуња су довезле у неколико кола живог вапна које су посипале по напола измрцвареним људима, који су се у јами још помицали – кретали и тада су их почели затрпавати. Када смо их затрпали, ми смо јаме заравнали и још смо над њима заиграли коло. Коло су предводили Стјепан и Мија Грашић и још неке усташе из Загреба. Сељаци Благаја су долину изорали и засијали зоб.

Већ други дан смо ишли у пљачку у Црно Врело, на Вељун и друга српска села из којих је био покупљен народ. Тада смо дотјерали много блага, свиња, говеда, оваца итд. Ми смо то своје дјело вршили више пута, јер смо довозили и робу, пољопривредни алат и све до чега смо дошли. Ја сам тада отишао кући гдје сам био све до Божића. Тада сам поновно примио оружје од попа Блажа Томљеновића, који је тога пута наоружао нас опет око 50. Ми смо тада држали своју посаду у Благајској школи, а и више пута смо ишли у акције у српска села, гдје смо вршили пљачку крупне стоке, а највише свиња итд. Неко вријеме сам био код куће и радио свој посао.

Све је то тако трајало до 26. ожујка 1945. док нисам с усташама побјегао у Карловац. У организацији Милића Муића нас је око 520 отишло у Карловац. Млађи су отишли у усташе, а ми старији смо радили код цивила и тако смо се прехрањивали.

Када су партизани напали Карловац ја сам побјегао с осталим бјегунцима у Загреб, а из Загреба смо бјежали с војском према Словенији све до Дравограда. Ту су нас похватали партизани и отпремили у Марибор гдје су нас пописали, дали нам пропуснице и транспортирали нас сваког к његовој кући, сем неколико, које су партизани препознали, ухватили и затворили.Више немам ништа рећи, а све наведено је тачно и дајем свој потпис.”7

Јанко Медвед, с.р.

Марија Шајфар Мимица, Вељун

Иван Шарић је наредио мом супругу Ивану Шајфару да похапси све Србе мушкарце на Вељуну, маја 1941. године

О хапшењу, одвођењу од куће, затварању и покољу Срба у Хрватском Благају 6. маја 1941. године Марија је кратко испричала:

„Склопила сам брак с мојим супругом Иваном Шајфаром 1932. године. Био је резервни југословенски пјешадијски потпоручник и као такав био је позван на војну вјежбу априлских дана 1941. у Оточац. По занимању био је учитељ. Послије расула југославенске војске брзо се вратио у Вељун, гдје смо иначе живјели.

Оснутком Независне Државе Хрватске, 10. априла 1941. године, постављен је за опћинског усташког повјереника Вељун, котар Слуњ. Као припадник усташке организације још од раније, био је и ових дана 1941. добро обавијештен о политичкој ситуацији у то превратничко вријеме. 5. на 6. мај 1941. побијена је породица млинара Јосипа Мравунца из Хрватског Благаја. Већ сутрадан, 6. маја, на Ђурђевдан, када се народ Кордуна весели и слави празник, чуле су се запрепашћујуће вијести. Становници Вељуна и околних села вољели су и поштовали млинара Јосипа и били с њим пријатељски повезани, па нису могли ни помислити да би нетко могао такво зло учинити њему, његовој мајци, супрузи и дјеци.

Од уста до уста ишле су разне тужне вијести, а да нитко од становника Вељуна није знао шта се заправо догодило. Већ 6. маја 1941. дошао је на Вељун код мога супруга специјални изасланик, усташки натпоручник Иван Шарић, са својим емигрантима усташама из Загреба. С њима се вратио и жупник Блаж Томљеновић који је тога дана зарана отишао у Загреб. Ту се нашао и Мијо Бабић, усташки вођа, са својим усташама – емигрантима и с неколико домаћих из Слуња и Хрватског Благаја. Истога дана они су ухапсили 22 Србина, мушкараца из Полоја и затворили их у шталу и жандармеријску касарну на Вељуну.

Навечер, око 22 сата ноћу Шарић је позвао мога супруга да изађе из стана напоље, пред кућу. Ја сам све то пратила, гледала кроз прозор и слушала њихов разговор. Чула сам да га је Шарић питао како он тумачи крвопролиће породице Мравунац. Мој муж је рекао да је то грабежно уморство. Иван му је одговорио да то није истина, већ да је то српска освета хрватском народу. Наредио му је, добро сам чула, да имаде похапсити све Србе мушкарце од 16 година старости па даље. Хапсили су Србе под изговором да и сами дођу на препознавање како би преживјела дванаестогодишња дјевојчица Милка Мравунац препознала починиоца злочина.

Мој муж ми је причао да је мала Милка у жандармеријској станици на Вељуну причала да су двојица непознатих људи дошли тражити њеног оца да их превезе преко Коране, а како те вечери није био код куће, већ у селу Благају, ти су се људи задржали у соби до 11 сати ноћу, а у кући је била мајка с дјецом. Тек кад су видјели да домаћина нема, и послије дужег обичног разговора, тражили су од мајке да им даде новац. Како им она није дала новац, извели су је напоље, убили и бацили у воду, затим мајку очеву и малу јој браћу. Њу су ударили даском по глави и бацили у ријеку Корану.

Мала се освијестила и испливала. Чула је да отац долази кући (звиждукао је). Полетјела је према оцу да га обавијести, али није имала снаге да га дозове и да му каже што се догодило. Надаље, мој муж је причао да је Јосо дошао до близу своје куће, али да је из једне шумице искочило њих неколико и да су га заклали. Мала је успјела доћи до куће Мате Грашића, прве куће изнад Коране и ту испричала што се догодило. Преноћила је и сутрадан отишла са сељацима својој кући да виде што се догодило. Ту су нашли поклану породицу Мравунац.

Мој муж се договорио са Шарићем о начину хапшења Срба мушкараца, како на Вељуну тако и другим околним селима. На основу договора мој супруг је издао налог жандарима и благајским усташама за хватање људи које су доводили на Вељун, затварали у жандармеријску касарну, шталу и неке друге просторије. Ту су их тукли и одатле одвозили у Хрватски Благај оним истим камионима у којима су из Загреба дошле усташе емигранти. Муж ми је причао да су Србе мучили у благајској школи и одводили до јаме коју су си сами морали ископати и ту их мрцварили, убијали пиштољима и ножевима.

Осим у ову ископану јаму, удаљену неколико метара од школске зграде, Србе су бацали у једну природну јаму звану Попова пећина, која се налази само мало даље у правцу католичке цркве. Људе су клали углавном ноћу, али како је мој супруг причао, неке и дању. Говорио је да би требало заштитити оне који су гласали за Мачека, али му се Иван Шарић оштро успротивио рекавши да нека их он замјени.

Кад је мој муж дошао кући из Хрватског Благаја, био је узрујан тако да му је један жандар рекао да је сазрео за Стењевац (лудницу). Био је блијед и није могао јести неколико дана. У мојој трговини на Вељуну, причали су сељаци из Хрватског Благаја да је жупник Блаж Томљеновић у цркви држао говор да није гријех убити Србина.

Познато ми је да је пуштено 96 људи јер су дошли Талијани и спасили их. Након покоља Иван Шарић отишао је са својима натраг у Загреб. Мој муж је из Слуња добио налог да прво ухапси православног попа Бранка Добросављевића, његовог сина студента Небојшу, Раду Гојсовића, Милића Гојсовића, Радоша Вујчића, Ђуру Велимировића, Ману Михајловића, Тодора Дудуковића и друге, нарочито, колико се сјећам, комунисте међу првима.

Сјећам се и другог масовног покоља српског народа, 3. аугуста исте 1941. године. Тада су усташе цивили Слуњани и Благајци похватали сав живаљ: мушкарце, жене и дјецу. Тим покољем руководили су, учитељ – усташа из Слуња, Жарко Ковачевић и Иван Скукан. Мој муж у том злочину није имао удјела.

Усташе су дошле из Слуња изненада без претходног обавијештења. Срби су тада потучени код „Јелвика” недалеко од Слуња. Колико је живља бројно тога пута усмрћено, мени није познато…”8

Уз свједока Маријана Јандрашеца в.р. Шајфар Марија в.р.

————————————————————————————————————————————–

1. О покољу Срба у Хрватском Благају маја 1941. године своја свједочанства записали су: Момчило Козлина, Вељко Велимировић, Никола Дејановић, Милић Стојић, Душан Вулетић, Марија Шајфар. Многобројни документи о овом злочину налазе се у Хисторијском архиву у Карловцу – КА – Злочини, Државном архиву Хрватске, Загреб, Архивима Београда, у Зборнику 18, ХАК, стр. 140, у књизи „Округ Карловац 1941“, књизи Петра Зинајића „Геноцид на Кордуну и околици 1941 – 1945, Београд, 1996. О овом масакру писао је Славко Голдштајн у „Политици“, јуна 1969, у девет наставака, у „Вјеснику у сриједу“ 18.5.1966. пише Јово Поповић и више других.

2. Судац Никола Ласић је послије ослобођења 1945. постављен за предсједника нигдје другдје него у Војнић. Послије је премјештен за суца Окружног суда у Карловцу. Кад је умро, сахрањен је под црвеном звијездом петокраком.

3. Свједочанство Душана Никшића записао сам у Вуковару, 19. новембра 1961. године.

4 Миле Абрамовић изјаву је дао 22. новембра 1945. године Хисторијски архив Карловац, Ф. Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Записник од 22. септембра 1945.

5. Жупник Драгутин Штимац из Дрежника је већ у мају 1941. године у својим проповиједима отворено позивао католике у дрежничкој жупи да не сарађују с усташама и да помогну српском становништву. Тадашњи опћински биљежник Фрањо Рајковић из Раковице, отишао је попу Драгутину Штимцу и пожалио се што све усташе чине српском народу. Штимац му је плачним гласом рекао: „Бог види све. Немојмо на његов суд изићи окрвављени. Помозимо браћи у њиховој невољи. Драго ми је да сте у ту сврху дошли код мене …” Жупника Драгутина Штимца убили су усташе код Растока у Слуњу, 31. јануара 1942. године (оп.аутора).

6. Хисторијски архив у Карловцу, Ка – Слуњ, Изјаве о злочинима

7. Хисторијски архив у Карловцу, КА- Слуњ, Изјаве о злочинима
8. Маријино сведочанство записао сам у Копривници 10. маја 1963. године.

АУТОР: Др. сц. Ђуро Затезало

Извор:

Ђуро ЗАТЕЗАЛО „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945.

II, проширено издање
СУИЗДАВАЧИ: МАРТИРИА – издавачка установа Епархије горњокарловачке, Карловац и Удружење „Јасеновац-Доња Градина” Бања Лука
УРЕДНИК: Јанко ВЕЛИМИРОВИЋ

Увод из књиге: Ђуро Затезало – „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945.

Везане вијести:

Др Ђуро Затезало: Јадовно – Двотомно дјело са зборником докумената и пописом 10.502 жртве

Радио сам свој сељачки и ковачки посао | Јадовно 1941.

Интервју: Ђуро Затезало, аутор књиге “Радио сам свој сељачки …

Умро је др Ђуро Затезало | Јадовно 1941.