fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Хрватски бискупи бране злочинце из Јастребарског, смета им канонизација убијене српске деце

Бискупи Загребачке црквене покрајине упутили су скандалозно писмо патријарху Српске православне цркве Порфирију које преносимо у целости.
Свети новомучении Јастребарски и сисачки. Детаља са иконе; ФОТО: Јадовно 1941.

„Ваша Светости!

1. Када је на мрежама „Горњокарловачке епархије“ објављена „Молба Светом Архијерејском Синоду“ (датираног од 15. маја 2021) да се „Комисији Светога Архијерејског Сабора за канонизацију нових светих“ достави предлог „да се уврсти празник Светих новомученика – младенаца Јастребарских, који би ушли у Хеортологион и Календар светих“, прочитали смо ту „Молбу“ и посебно њој приложене материјале те остали увелико изненађени, али још мислећи да бројне ту изнесене неистине не могу бити темељ да Архијерејски сабор приступи предложеному чину.

Ипак, из саопштења „Светога архијерејског сабора Српске православне цркве“ од 23. маја 2022. године сазнали смо да су на свом редовном заседању, одржаном у Сремским Карловцима и Београду од 15. до 21. маја 2022, саборски оци прибројили свецима, међу осталим, и „свету децу мученике, јастребарске и сисачке, с датумом спомена 13. маја/26. августа“.

Због тога смо се осетили и позванима и дужнима написати ово писмо, с дубоким поштовањем према патњама људи који су у својој најранијој животној доби морали трпети последице окрутности ратних збивања.

Нико нема право превидети бол те деце која су била усамљена, било због губитка родитеља, било због напуштености, остајући приморана живети као сирочад. Једнако тако нико нема право превидети или обесценити пожртвованост људи који су се бринули за њих, борећи се за њихов живот и здравље до крајњих граница својих могућности, исказујући им људскост уз немала одрицања и прихватајући их у своје животе, домове и породице. Нико нема право ни данас повредити њихово достојанство или истину о њихову животном путу, па и страдањима. Коначно, нико нема право прекрити, својим уским интересима или покушајима, да се трагедија деце искористи као средство за неке циљеве који су далеко од било какве забринутости према деци и заузетости за праведност.

Свети новомучении Јастребарски и сисачки. ФОТО: Јадовно 1941.

С једне стране, дакле, знамо да не смемо ћутати о истини и да треба да дамо глас свима којима је глас одузет или се довољно не чује, а с друге стране нам је жао што уопште морамо иступати на овај начин. Истовремено смо сигурни да ће сваки добронамеран човек, отворен истини, препознати нашу искрену накану тежње за добром.

2. Будући да нам нису доступна образложења те одлуке, из којих бисмо могли разазнати на чему се све темељи „прибрајање свецима“ деце која су се током Другога светскога рата налазила у дечјим прихватилиштима у Јастребарском и Сиску, остаје нам закључак да се очигледно одговор на то питање може пронаћи понајпре у самој „Молби“ за канонизацију и у споменутим материјалима који су јој приложени.

Тако епископ горњокарловачки господин Герасим у својој „Молби“ пише да Епархија горњокарловачка дуже време ради на прикупљању података, али износи и тврдњу са закључком да се радило „о страшним и незапамћеним мучењима недужне деце у логору Јастребарски (сиц!) који је био формиран за време Другог светског рата“.

Осим тога, пише да је „логор био под управом часних сестара конгрегације Светог Винка Паулског“ те је тиме директно одговорност за умирање (јасно оквалификовано као усмрћивање) деце приписана и редовницама. У „Молби“ се користи синтагма „приложена сведочанства и историјске чињенице“, премда је произишло да та сведочења, с гледишта веродостојности, немају готово никакву вредност, а оно што се назива „историјским чињеницама“ с њима су заправо у дубоком нескладу.

Спомињу се архивски документи и бројне научне студије знаменитих историчара које наводно поткрепљују тврдњу да су та деца страдала „само зато што су православне вере“, премда нису наведене назнаке на које се документе, научне радове и историчаре то односи.

3. У прилозима „Молби“, у којима су садржана лако оспорива сведочанства и прикази рада прихватилишта, на четрдесетак се места спомињу часне сестре. Не улазећи у изнесене непрецизности о томе којој су редовничкој заједници одређене сестре припадале, ни у нетачности навођења њихових имена, упадно је да за њих нема лепих речи, него су клеветнички приказане као бешћутне и себичне, штавише – као особе које су деци ускраћивале храну, одећу, обућу, постељину; мучиле их испитивањима, шибале и тукле, терале да певају усташке песме, суделовале у убиствима, па чак и убијале децу те их мртву гурале у претрпане мртвачке сандуке.

Такве се клевете односе поглавито на сестру Пулхерију (Барта), управницу прихватилишта у Јастребарском, сестру Божимиру Хоић, сестру Грациозу (Иваншек), те на сестре навођене именима Бернардета и Лауренција. Споменуте су и неке друге сестре којима, како пише, „презимена нису позната“. Тако се спомиње с. Валдемара (вероватно с. Алдемара Кошчак), затим Винфрид, односно с. Винфрида Шушак, с. Викторија, презимена Кукенбергер, те сестре с наводним именима: Флоријана, Арцоса, Гауденције (сиц!).

Свакако треба да има на уму да је реч о образованим особама које су посветиле свој живот Богу и људима у потреби (што је каризма сестара милосрдница), које су дошле у радно и животно исцрпљујуће услове те су, успркос томе, с љубављу и поштовањем часно вршиле дело хришћанске љубави.

На неколико је места у попратним материјалима споменут и надбискуп Алојзије Степинац, и то с тенденциозним описима и негативним призвуцима у тумачењима, као да је и он био учесник неких злодела која су, наводно, почињена у тим прихватилиштима.

Пре четрдесет и седам година надбискуп Фрањо Кухарић (27. септембра 1975, у Цркви сестара милосрдница у Загребу) осврнуо се на тешке оптужбе и оповргнуо клевете које су се тада, очигледно интензивније, истицале у јавности против часних сестара које су деловале у прихватилиштима деце у Јастребарском. Он истиче чињеницу да након рата ниједна часна сестра није позвана на суд нити суђена због свога деловања. Штавише, тада су – кад је надбискуп о томе говорио – неке још биле живе и примале пензију за тај свој рад у служби. Да су учиниле то што им се и данас жели приписати, сигурно би се с њима друкчије поступало. Њима је дата могућност да и након рата делују у том прихватилишту, уз услов да не носе редовничку одећу, на шта оне нису пристале. Надбискуп Кухарић напомиње да су деци медицинску негу пружали лекари који су били „познати по свом уверењу, међу којима је био и Жидов и Србин“.

Сматрамо потребним, дужим наводом, изнети његове речи од пре готово педесет година: „На изречене клевете могли бисмо ћутати. Али кад се ради о неистинама које одјекују далеко и дуго, онда морамо следити Исусов пример кад је војнику који га је ударио рекао: ‘Ако сам криво рекао, докажи да је криво! Ако ли право, зашто ме удараш‘ (Ив 18, 23).“

Надбискуп Кухарић надаље каже: „У Јастребарском се кани трајно скупљати у будућности млади из свих република. Сваке године имала би им се понављати иста прича о злочинима часних сестара. […] Сваке године нове и нове генерације младих морале би бити отроване мржњом на том гробу. Питамо се: према коме? Према часним сестрама. Али не само према њима! Та мржња би се из тих младих срца нужно ширила и на Католичку цркву! […] Ми гледамо опасност да би се таквим тврдњама могла у младим душама распаљивати и национална мржња. […] Ово нисам рекао зато да било према коме пробудим било какву мржњу. Мржња је проклетство, њу треба гасити. Рекао сам то зато да се такве клевете више не би понављале и да би тако било мање мржње, више истине, више праведности и више љубави“ (Глас Концила од 12. октобра 1975, бр. 21, стр. 3).

4. Гледајући целину тадашњих догађања, посебно је болно данас видети удруживање идеолошке пропаганде из времена југословенског комунистичког тоталитаризма по којој су лекари, медицинско особље, а понајвише часне сестре, као и многи доброчинитељи и удомитељи који су улагали своје снаге и знање, који су се жртвовали у спасавању деце у прихватилиштима у Сиску и Јастребарском, приказани као најгори злочинци. Наиме, ако су та деца проглашена мученицима, морају постојати и мучитељи, а из приложенога се подразумева да су то управо наведени људи који су истински заслужни да је пуно збринуте деце у изузетно тешким околностима преживело.

Уместо да се истичу њихова дела милосрђа, понегде с ознакама истинске светости, и да им будемо захвални за њихове примере, на њихова се имена и дела поновно ставља терет монструозних оптужаба и кривице.

Познато је да су деца, која су 1942. смештена у прихватилишта, била напуштена сирочад, готово гола, изгладнела и оболела од заразних болести, те им је у таквом тешком стању пружена медицинска и свака друга помоћ која је била могућа у тим ратним неприликама.

Требало би бити само по себи разумљиво да податке о великој смртности деце треба сместити у контекст ондашње смртности генерално и у конкретне услове.

С једне стране, постоје дивна сведочанства о великој бризи и заузетости становника Хрватске, а посебно католика, који су хранили ту децу и који су усвојили на хиљаде ратне сирочади показујући тако велику хршћанску љубав према онима који су били у потреби. С друге стране – уз сва настојања усмерена да се докаже супротно – не постоје ни документи ни искази на суђењима после Другога светскога рата да је и једно то дете сироче било убијено или мучено. Заиста, није ли чудно да ниједној од часних сестара, које су наводно починиле застрашујуће злочине, није нађена никаква кривица нити је која суђена и осуђена у послератним процесима, за које знамо каквом су „објективношћу и правдом“ вођени? Занимљиво је и то да се не спомињу поступци партизана и њихова деловања, због којих су деца трпела, како пре доласка у прихватилишта, тако и током њихова боравка у прихватилишту и након рата. Истински би допринос био осветлити све видике преживљавања и живота страдалника, као и улоге установа и физичких лица током Другога светскога рата и након њега.

Католичка црква, на челу с надбискупом Алојзијем Степинцем, учинила је – посебно деловањем „Каритаса Загребачке надбискупије“ – узорна дела љубави према ближњима бринући се за ту децу, при чему су пожртвовност за децу у Јастребарском и Сиску манифестовали посебно католички свештеници и посебно часне сестре, тако да су се неке – негујући болесне – заразиле, а једна је од њих због тога и умрла.

5. Иако смо сигурни да Вам је познато пуно вредних научних  радова и прилога, у којима се – методом историјских наука – покушава допрети до што тачнијих података, те до још појединости о збрињавању тзв. „козарачке деце“ и о прихватилиштима у Сиску и Јастребарском, наводимо барем неколико доприноса помоћу којих се о томе може лако разлучити истина од неистине, што већа објективност од злонамерних памфлета.

Понајпре би требало узети у руке рукопис Нарцисе Ленгел-Кризман „Спашавање дјеце“. Вредност је у томе што је ауторка историчарка комунистичке и пројугословенске провенијенције, те њено писање може додатно помоћи при расуђивању које бежи од пристраности и узима у обзир различитост извора.

Гледајући објављене прилоге унатраг тридесет и пет година, вредно је прочитати шта пише Словенац, католички свешетник, лазарист Станко Жакељ, а шта је објављено у недељнику Гласу Концила (у бројевима 7-13) од 15. фебруара до 29. марта 1987.

Надаље, свакако се не би смело занемарити дело Ћирила Петешића Дјечји дом Јастребарско, Загреб, 1990. У њему се, између осталог, могу наћи драгоцене изјаве и сведочанства др Бранка Драгишића, лекара у прихватилишту, педијатра, професора Медицинскога факултета у Загребу, сина православнога свештеника.

Сигурно да пуно светла долази и из Дневника Диане Будисављевић, Загреб, 2003, као и из дјела Наташе Матаушић „Диана Будисављевић, прешућена хероина Другог светског рата“, Загреб, 2020.

Јурај Батеља у свом је приказу: Блажени Алојзије Степинац и град Јастребарско, Загреб, 2008. (у III делу: Блажени Алојзије Степинац у Дому ратне сирочади у Јастребарском, стр. 69-120) сажето изнео податке за увид у разна питања повезана с прихватилиштима, с нагласком на деловању надбискупа Степинца.

Посебну пажњу завређује прошле године објављен рад: Игор Вукић – Илија Кузман, Неке спознаје о збрињавању и здравственој скрби дјеце с Козаре у прихватилиштима 1942. године, у: ПИЛАР – Часопис за друштвене и хуманистичке студије, 16 (2021) бр. 31, стр. 67-102. У њему је значајно оно што о медицинском аспекту лечења и бриге у прихватилиштима у Сиску и Јастребарском те у домовима у Загребу, у облику објашњења и закључака пише проф. емерит. Илија Кузман, специјалиста инфектолог с Медицинскога факултета Свеучилишта у Загребу и Академије медицинских наука Хрватске.

Дакле, сматрамо да садржај и тих неколико назначених приноса показује да је довољно тога прикупљено, објављено и доступно, те нас позива да отворена ума и срца у нечем што је прозвано злочином и мучењем видимо изузетну бригу и посвећеност спасавању деце.

6. Због свега тога остајемо у неверици и у тузи јер имамо утисак да је „Свети архијерејски сабор СПЦ-а“ у овом питању очигледно прихватио реторику и комунистичку пропаганду која је препуна неистина и манипулација, где се недужнима покушава подметнути кривица за наводна мучења и убијања деце која су у хиљадама, управо љубављу и бригом хрватских католика, спасена од смрти и преживела тешке ратне прилике.

Уз неверицу и жалост, без икакве намере задирања у критеријуме за канонизацију других Цркава, изражавамо своју дубоку забринутост ако се одлука темељи на неистинитим чињеницама. Наиме, такав чин може озбиљно нарушавати међусобно разумевање и заједничко служење Истини између Загребачке црквене покрајине и челништва Српске православне цркве. Дубоко жалимо за умрлом децом, а та се бол повећава када се њихова страдања покушавају искористити на најгрубљи начин.

Сматрамо неизоставним, а са том намером и молимо, да се у погледу недовољно осветљених тема из прошлости односа Хрвата и Срба, католика и православних, одбаце свака суђења преузимања и продужавања неистина промовисаних у комунизму, као и њихово прилагођавање неким садашњим идеолошким и политичким циљевима који су супротни Христову јеванђељу и ширењу небескога краљевства.

Ако се вишесложним питањима збрињавања деце у прихватилиштима у Јастребарском и Сиску приступа некритички, без утемељења на историјским чињеницама и истини, посредно се вређа достојанство понајпре жртава, али и оних који су понижени, због тога што су – што је посве апсурдно – чинили добра дела. Изнесене клевете дају расти стаблу које може уродити само злим плодовима све већега удаљавања између католичких и православних верника, уместо прочишћавања и приближавања снагом Божјега Духа, Духа истине којега је небески Отац, по нашем Спаситељу, даровао својој Цркви.

Молећи Господина да нас чува у љубави, пуни наде да пишемо срцу отвореному Истини, у Господину Вас поздрављамо.

Бискупи Загребачке црквене покрајине:

Кардинал Јосип Бозанић, надбискуп метрополит загребачки, в. р.

Владо Кошић, бискуп сисачки, в. р.

Вјекослав Хузјак, бискуп бјеловарско-крижевачки, в. р.

Боже Радош, бискуп вараждински, в. р.

Милан Стипић, владика крижевачки, в. р.

Иван Шашко, помоћни бискуп загребачки, в. р. и

Мијо Горски, помоћни бискуп загребачки, в. р.

Загреб, 25. јула 2022, на благдан Св. Јакова, апостола‘“

Извор: НОВОСТИ


Наслов, обрада и фотографије – Јадовно 1941. Бања Лука


Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: