Hrvatske heterotopije na balkanskom vezu

Politički momentum u Hrvatskoj obeležen je difuznom strukturom moći. Hrvatska stoji u napetom odnosu sa vlastitom geografijom, što je osnovni razlog njene nedosledne politike u regionu, smatra Milorad Pupovac, vodeći srpski političar u Hrvatskoj. Jedna od posledica takvog stanja je rađanje atmosfere straha, kaže Porfirije, mitropolit zagrebačko-ljubljanski.

Najbolji primer iz prakse, u kome se slikovito prelamaju i difuzna politika moći na nacionalnom nivou, i bezimena atmosfera nelagode, jeste afera oko spomen-ploče sa ustaškim pozdravom „Za dom spremni“, postavljena u Jasenovcu kao memorijal za poginule pripadnike HOS-a.

HOS (Hrvatske odbrambene snage), paramilitarna organizacija stvorena početkom 1991. i integrisana u hrvatsku vojsku u decembru iste godine, u čitavoj svojoj simbolici, nastupu i delovanju eksplicitno neguje tradiciju ustaškog pokreta Ante Pavelića.

„Hosovci“ sami kažu da su ustaše. Zašto se onda ljute i vređaju kad im drugi kažu da su ustaše? I zašto vlada tu situaciju pretvara u nerešivi pravni konundrum, kao da je potrebno promeniti čitav pozitivni pravni sistem ne bi li se jedna tabla s ustaškim pozdravom skinula s javnog mesta, još k tome dvostruko opterećnog (ugao srpske kuće u blizini ustaškog logora). Ta logički vrlo jednostavna računica dosledno je izvedena u tekstu Zdenka Duke „Nisu se svi borili za demokratsku Hrvatsku“ (Novi list, 30.8.2017.).

Ali Plenkovićeva vlada ne može čak ni to, već saziva komisiju trusta mozgova, ne bi li tako smogla snage da donese zakon o dobrom ukusu i eventualno na toj osnovi izbriše kompromitovani pozdrav i heraldiku, te Hosovcima ostavi samo langobardski krst-pleter za utehu.

Kako se Plenković spotaknuo na (memorijalnoj) pločici u tuđem kupatilu

Porodica Pupovac nas prima u goste kasne avgustovske večeri, u pergoli od vinove loze u vrtu nevelike kuće iznad Ksavera. Toplo je, ali se sprema oluja. Ovako, ili onako, oluja ispada srpska sudbina u Hrvatskoj, čak i kad samo prekine meni od grilovane tune, a ne istorijsku egzistenciju od sedam vekova!

Domaćin kasni, jer se vraća sa intervjua o daljoj sudbini HOS-ovske ploče u Jasenovcu. Milorad Pupovac, parlamentarac Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) i predsednik Srpskog narodnog veća, prominentno ime tanušne grupe koja održava na životu Plenkovićevu vladu (77 prema 74 u parlementarnom sazivu od 151) sa tom je temom ovih dana prisutan u svakom domu i na svakom ekranu.

Ako tri SDSS-ova zastupnika uskrate podršku vladi, ili bilo ko drugi u saborskom bloku od 16 manjinskih i nezavisnih, egzekutiva pada i Hrvatska ulazi u nove prevremene izbore posle prošlih prevremenih izbora.

Hrvatska je na putu da postane hronično prevremena država, koju drži samo istorijska volja „pospremljenog doma“, a ne moderna demokratska svest. Kako da se u toj situaciji postavi politički lider Srba u Hrvatskoj?

Pragmatično i praktično, Pupovčeva je implicitna deviza poslednjih godinu i nešto. Prvi put je to izveo pod Sanaderom, kada se u nekim osetljivim pitanjima svrstao uz HDZ-ovu vladu, a ne uz svoju duhovnu domovinu, opoziciju. Sada to sistematski ponavlja pod Plenkovićem. Hrvatske građanske snage, liberalno orijentisani pojedinci, doživljavaju stoga Pupovca kao „kolaboratera“ s desno-nacionalističkim sektorom, onim koji još od Tuđmana guši i davi takozvanu „drugu Hrvatsku“ (termin iz druge polovine devedesetih), onu snagu koja bi po refleksu, da joj se dopusti, gradila evropsku i otvorenu državu.

„Pupovac izdajnik“ je omiljena tema hrvatske građanske opozicije, koja zanemaruje činjenicu da su oni izdali njega pre nego što je on izdao njih. Sve intervencije Pupovca-političara još se samo vrte oko toga kako poboljšati ekonomski i pravni status srpske manjine, a ne kako Hrvatsku iz nominalne demokratije prevesti u pravu.

U tom smislu, pretpostavljam, Pupovac jeste „izdajnik“. Tačnije bi međutim bilo reći da Pupovčevi politički prioriteti užasavaju hrvatske liberalne građanske snage, jer nema boljeg dokaza njihovog istorijskog poraza, nego kad ti glavni Srbin paktira s ruralnim rođačkim HDZ-om. Kad Srbi podupiru HDZ-ovsku vladu, to znači da su digli ruke od predstave o realnom postojanju neke bitno drugačije hrvatske države od ove, te da bi nju još jedino mogao prizvati u život dragi bog ili srećan splet okolnosti, ali ne energija hrvatskog političkog bića.

To je teorija. U praksi, slučaj sa HOS-ovom tablom u Jasenovcu mogao bi u trenutku srušiti pragmatičnu podršaku srpskih ili italijanskih zastupnika Plenkoviću.

Hrvatska na Balkanu, Balkan u Srbiji

Da li se Plenković boji vlastite desnice, da li su Srbi iz Hrvatske, izbegli ili ostali, glavni faktor koji stoji na putu političkog približavanja Beograda i Zagreba? Oba pitanja Pupovac doživljava kao drugorazredna, izvedena, i samo ga učtivost sprečava da mi kaže, mislio sam da si pametnija!

Oba izlaze iz šireg, po efektima dalekosežnijeg kompleksa – iz hrvatske fatalne neodlučnosti da odgovori na pitanje gde je, u kojoj meri koristi geografiju kao izgovor za istoriju i zamenu za budućnost.

Iz toga je moguć zaključak kako se Hrvatska loše oseća u svojoj balkanskoj koži. Ona se stidi što je na Balkanu, a istovremeno ponosi neopisivom lepotom svojih predela. Hrvatskoj je nelagodna njena geografija, ali se divi svojoj topografiji. Ona ne bi da bude tu gde jeste, ali nema gde da ode i ponese jadransku obalu. Hrvatska veruje da posebno odvratan tip ratova dolazi od toga što te sudbina bacila na Balkan, a ne zbog toga što ljudi vode lošu politiku. Neki psiholog velikih grupa bi se možda usudio da razvije teoriju kako su ustaše ubijajući Srbe u stvari ubijale Balkan u njima i u sebi.

Hrvatska ne bi da bude tu gde je i Srbija. Ako sklopi (mentalni) mir sa Srbijom, Hrvatska ulazi u rat s geografijom. Ako se (mentalno) pomiri sa geografijom, ulazi u rat sa Srbijom. Zagreb bi se dogovorio sa Beogradom lako i o nizu pitanja, kad bi mislio da mora; a mislio bi da mora, kad bi prihvatio činjenicu da ga geografija primorava na koncilijantnost.

Politički mementum u Hrvatskoj je neprozirno tkivo – centri moći su razmrvljeni i difuzni; prostor političkih odluka prepušten pojedincima koji se usude da ga uzurpiraju; katolička crkva u Hrvatskoj se u puzajućoj klerikalnoj revoluciji proglasila vrhovnim arbitrom društvenog razvoja; HDZ je razbijen u klubove a vodi ga „čovek koji nije HDZ“; rat je prošao, ali se svaki dan pet puta za redom u svakom selu i zaseoku polažu venci i slave „obljetnice domovinskog rata“ u realnom vremenu i to onda do detalja emituje u centralnim informativnim emisijama.

Bilo bi lakše kad bi Srbija imala gde da ode da Hrvatsku učini srećnijom zemljom, ali ni ona nema gde, i ona kao i hrvatski brod leži na balkanskom vezu. Osim u Evropu, a i tamo je već Hrvatska, spremna na novu identifikacijsku instant-krizu, istog trenutka kad u Uniju uđe i Srbija.

Ukratko: Hrvatska je sa Srbijom sklopila neoprostivi mir. Sebi ne može da ga oprosti.

Kako se Hrvatska s godišnjeg odmora vratila u interegnum

Kad se od zapadnog kraja Ilice skrene desno u brdo ka Svetom Duhu, pa prođe bolnica Kajfeš, dolazi se do novog i velikog kompleksa Srpskog duhovnog centra, zajedno sa gimnazijom (80 dece godišnje) i mitropolitovim stanom.

Kao što se iz imena vidi, sve je u tom delu grada „duhovno“, od adrese do adrese tu se leči telo i neguje duh, čak i vrtovi privatnih kuća više liče na biblijske alegorije nego na okućnice otmenog predgrađa.

Mitropolit Porfirije nas prima u prostranom radnom kabinetu, nameštenom klasičnim bidermajerom, sa namernim stilskim nedoslednostima koje mešaju staro i novo, tradicionalno i hiper moderno, skučeno i prostrano, barokno i apstraktno, sve dok se posetilac ne navikne na estetski efekat pozlaćenih ikona u belim arhitektonskim kubusima.

Kada je napravljen, Centar je trebalo da bude snažan podsticaj Srbima da ostanu u Hrvatskoj.

U obrnutom efektu, on kao da je olakšao iseljavanje. „Polovina dece koja završava Srpsku gimnaziju će otići u inostranstvo, njihovi roditelji su već tamo. Od preostalih, polovina će se iseliti za Srbiju“, kaže mitropolit. Ironično gledano, time što finansiraju školu, Srbija, SPC i Hrvatska olakšavaju tihi egzodus.

Da li to Srbi prelako odlaze iz Hrvatske?

Odgovor mitropolita Porfirija na to pitanje je implicitno potvrdan, uz brojna prateća „ali“ ograničenja.

Mitropolit: „U Hrvatskoj je na delu atmosfera za koju ne mogu da odgonetnem ko je kreira i kako je kreira, a zbog koje naši ljudi stiču utisak da nisu dobrodošli. Teško je reći koliko je to subjektivni osećaj, a koliko realna situacija. Ta je atmosfera nekad intenzivnija, nekad se povlači, ali onda kad deluje, proizvodi kod Srba doživljaj stranog elementa.“

Neverovatno je do koje mere i Pupovac i Porfirije, nezavisno jedan od drugog, postavljaju istu društvenu dijagnozu: Političar govori o „difuznoj strukturi moći u kojoj je teško reći ko donosi strateške političke odluke“; mitropolit o difuznoj atmosferi straha „za koju je teško reći ko je kreira i kako“. I jedan i drugi, bez da je direktno spomenu, opisuju situaciju interegnuma, haosa međuvlasti.

Da li je to Hrvatska u interegnumu? Zemlja nesigurne geografije i slabe politike, u kojoj se još samo katolički klerikalizam oseća dobro?

Mitropolit Porfirije: Čekajući „pukotinu“ s potencijalom

Neko će reći, Milorad Pupovac i Porfirije Perić su namerno neodređeni, dva političara kao iz definicije, razlikuju se samo u tome što jedan ima dokazani osećaj za žensku lepotu, a drugi nosi monašku mantiju.

Stvar je u tome da oni uopšte nisu neodređeni. Jasno je da sinhrono rade za ostanak Srba u Hrvatskoj i da ih danas, decenijama nakon „Bljeska“ i „Oluje“ obojicu frustriraju, čak i iritiraju dalja iseljavanja. Da, ovde je teško, pa šta? Koliko je lakše negde drugde, u Srbiji, Bosni, Austriji ili Nemačkoj?

Nije li vreme da i Srbi odluče da li je ovo njihova zemlja, jednako kao što Hrvati moraju da odluče da li je Balkan njihov kutak na zemlji?

Kao čovek vere, mitropolit to kaže još konkretnije: „Gospod je rekao, blaženi ste kad vas gone“. Političar u njemu bi rekao, stisni zube i bori se da ostaneš, a ne da odeš.

„Šta treba da učini društvo, to ne mogu da odgonetnem“, izjavljuje mitropolit, ali onda daje niz kvalifikacija koje dokazuju da je itekako blizu toga da prema politici i društvu formuliše niz zahteva i predloga.

Najpre, treba naći meru podrške matične države Srbije, koja bi trebalo da ima viziju srpskog nacionalnog bića u krilu hrvatske nacije, viziju koja bi se ostvarivala mimo odnosa Beograda i Zagreba, njihovih uzlaznih i silaznih putanja, svađa i mirenja.

Dalje, potrebno je naći minimum zajedništva kod ovdašnje srpske zajednice i spojiti ga sa minimumom volje sa strane Hrvatske i minimumom brige sa strane Srbije; nešto kao operativni minimum.

Treće, ključna je uloga „eminentnih manjina“, kako kaže Porfirije, misleći pri tome na istaknute pojedince iz kulturnih elita Srbije i Hrvatske. One u Hrvatskoj bi trebalo da daju znak da prepoznaju i odbacuju mehanizam „negovane netrpeljivosti“ prema srpskom elementu. One u Srbiji bi morale da prepoznaju i izbegnu zamku nervozne reakcije da se „zna ko su Hrvati, oni su uvek bili takvi!“ Srbima u Hrvatskoj treba pomoć da ostanu, a ne da odu.

I četvrto, prioritet Srbije bi trebala da bude što jača ekonomija; sve drugo bi se onda rešavalo samo po sebi.

„Hteo bih da čujem šta može, a ne više kako ništa ne može“, kaže mitropolit Porfirije, opisujući situaciju u vizuelnoj metafori „pukotina“ s potencijalom dobra, koje povremeno bljesnu u depresivnom monolitu srpsko-hrvatskih odnosa.

Sve je kod prvog čoveka SPC u Hrvatskoj odmereno i izbalansirano, reči, sobe i kuće. Na odlasku pogled pada na stilizovani „kampanil“, toranj-zvonik u kompleksu Centra. On je tipičan primerak postmoderne Aldo-Rosi arhitekture, osim što na strani okrenutoj gradu stoji hristogram χρ, isti onaj pod kojim je Konstantin Veliki prema legendi pobedio u bici na Milvinskom mostu 312. godine.

Staro i novo, tradicionalno i moderno. Srpska pravoslavna crkva je konačno našla put u moderno doba.

Autor: VESNA KNEŽEVIĆ, DOPISNICA RTS-A IZ BEČA

Izvor: RTS

Vezane vijesti:

Pet ključnih pitanja za Srbe u Hrvatskoj danas

„Samo jedan poziv iz Zagreba uklonio bi ustašku ploču iz Jasenovca“

U HRVATSKOJ VRI zbog „Za dom spremni“, pokrenuta lavina

„U čemu je razlika između ‘Zig Hajl’ i ‘Za dom spremni’?“

Potvrđeno: Ploča sa ustaškim pozdravom ostaje u Jasenovcu