Hristos daje smisao životu

Bilo bi dobro da hrišćani na pravi način razumeju i prihvate dublji smisao reči kojima se pozdravljaju za Božić: Hristos se rodi – Vaistinu se rodi

Bilo bi dobro da hrišćani na pravi način razumeju i prihvate dublji smisao reči kojima se pozdravljaju za Božić: Hristos se rodi – Vaistinu se rodi!

To bi podstaklo smislenije življenje i ophođenje prema svima. Bog nam daje primer za to, On se ne ponaša kao diktator koji preti i uslovljava, već kao Spasitelj koji bezuslovno daje sebe nikoga ne omalovažavajući i imajući razumevanje za svakog pojedinca.

Ostaje pitanje da li mi hrišćani prilikom pozdravljanja za Božić mislimo na ovo, ili reči pozdrava izgovaramo po inerciji porekla i pripadnosti, bez stvarnog traženja njihove suštine i smisla.

Mir i dobra volja među ljudima su vrednosti hrišćanskog života koje se podrazumevaju i bez kojih je hrišćanski život nemoguć. Sve je velika tajna, ali ne i nerešiva misterija. Odgonetka te tajne je: Bog je postao čovek, ne prestajući biti Bog, da bi čovek postao Bog po blagodati ne prestajući biti čovek.

Ovo znanje u veri se prihvata ili ne prihvata, tu nema mesta iznudi i nasilju, svako je slobodan da veruje ili ne veruje u ovu stvarnost Božijeg sebedavanja. Mi koji verujemo moramo biti svesni velike odgovornosti i sigurni u svoju veru da ne moramo nikoga da prisiljavamo da misli i veruje kao mi.

Radost Božića nije istovetna sa veseljem čije je trajanje ograničeno vremenom i mestom, to je događaj koji neprestano traje osmišljavajući sve naše odnose. To bi svaki iskreni vernik trebao da razume i promoviše u životu, jer samo na takav način se legitimiše kao ostvareni hrišćanin. Lepi su Božićni običaji, ali ako su svedeni samo na tradiciju bez smislenog razumevanja poruke koju nosi u sebi prazniku preti opasnost pojednostavljenja i uopštavanja.

Potrebno je da uvek prema svima budemo dobronamerni, ne pitajući se ko je ili šta je neko već čime možemo da njegov život učinimo boljim. To isključuje nasilje i iznudu i podrazumeva bezuslovnu dobronamernost. Primenjeno na praznovanje Božića znači spremnost da se svakome pomogne bez traženja zahvalnosti i bez očekivanja uzvraćanja.

Postoji lepa praksa za Božić, koja se oslovljava kao mirboženje – ne samo pomirenje posvađanih, nego i unapređivanje međuljudskih odnosa u svim segmentima. To nije moguće sve dok je svako zatvoren u sebe i svoj interes, pristajući na podele koje dovode do nesagledivih sukoba. Mi smo sami opteretili svoj život odlukama da smatramo za neprijatelje čitave narode, vernike drugih religijskih zajednica ili pristalice drugačijih ideologija. U takvom stanju radost Božića ne može da nas oblagorodi i preporodi.

Svako od nas treba da izbaci iz sebe gnev, mržnju i zlobu, a pre toga strahove od drugih i drugačijih. Tek kad se to ostvari počinje uzrastanje u ljubavi Božijoj, koju lično doživljavamo i zajedničenjem žive vere delimo jedni sa drugima, umnožavamo je u sebi i jedni sa drugima i tako se usavršavamo. Ovo nije nimalo teško onda kad pobedimo sve svoje nesigurnosti, ali je nemoguće sve dok nas obuzima nepoverenje prema drugima.

Protojerej Ljubivoje Stojanović

Takvim ponašanjem pokazujemo da nismo razumeli poruku Božića, i da smo sami sebe opteretili Irodovim strahom. Znamo dobro šta je Irod uradio sa vitlejemskom decom samo da bi sačuvao svoj presto, i to osuđujemo, ali u svojoj svakodnevici činimo isto sve u strahu od drugog i drugačijeg, umišljajući da tako “Bogu službu činimo”. To nije dobro i zbog toga je važno i potrebno da baš na Božić sve svoje mržnje i strahove prevaziđemo i zauvek odbacimo kao nehrišćanska i neljudska stanja.
Položajnik treba da nam bude sam Hristos, čime se uvećava i osmišljava uloga onih koje imamo kao položajnike sa kojima razmenjujemo lepe reči i poklone. Potrebno je reći da u nekim slučajevima postoje primeri dogovorenih položajnika sve u cilju da se spreči neko iznenađenje. Čak se u takvim slučajevima i ne uočava stepen samoobezvređivanja nepromišljenim strahovima za sutra. Bog se na taj način doživljava kao neko ko kažnjava, a ne kao Ljubav u pravom smislu te reči. To nije dobro, na jednom mestu mnogo uplašenih od sutrašnjeg i svih potonjih dana, što podstiče nadjačavanje u želji da se ta neka surova i bezlična sila umilostivi.

Moramo Božićnu radost doživljavati drugačije i biti otvoreniji, odgovorniji i iskreniji jedni prema drugima, posebno prema onima koje vidimo prvi put i onima sa kojima ne delimo isti vrednosni sistem i versko ili neko drugo ubeđenje.

Pokušajmo bar na Božić da sednemo prekoputa sebe i da razgovaramo. Sve dok izbegavamo razgovor sa sobom i znanje o sebi, mi smo lak plen različitim zavojevačima, osvajačima ali i samoproglašenim spasiteljima. Za nas hrišćane jedan je Spasitelj – Hristos, Koji se rodio u Vitlejemu kao stvarni čovek, ne prestajući biti Bog. Ne osuđujmo sebe ako ovo ne možemo da odmah i do kraja razumemo, ne budimo ni nasilni prema sebi tako što bismo se samoprisiljavali, niti prema drugima da bi od njih bilo šta iznudili.

Za početak odlučimo da se ne pokoravamo nikome od ljudi, jer davno je rečeno, na početku hrišćanske istorije: “Bogu se treba većma pokoravati negoli ljudima!” Kako naši preci, tako i mi danas, često biramo ljude kojima se divimo do obožavanja i koji nas zavode svojom slatkorečivošću predstavljajući nam se kao jedini spasitelji kojima treba da poverimo do kraja svoje života. To nikako ne smemo da činimo. Prvi hrišćani su poštovali svaku vlast, ali nikoga nisu obožavali i jedini njihov “greh” prema društvu bio je nepristajanje da prinose žrtve i obožavaju onovremene vlastodršce. Njihov prigovor je glasio: “Car nije Bog!”. Pobedili su ih i njihova imena su u crkvenom kalendaru, oni su sveci, a njihovi dželati bezimeni pojedinci koji se pamte samo po zlu. Zbog toga savremeni hrišćani, baš na Božić, moraju da budu oslučni i prevaziđu svako idolopoklonstvo. Svejedno da li je to neki politički lider, ili bilo koji čovek, neumesno je da bilo ko bude drugome idol.

Naša trpeza biće blagoslovena samo ako na njoj ima ponuda za sve potrebite, a ne samo za odabrane. Zbog toga, nemojmo se zatvarati u svoje domove smatrajući da ćemo “prekršiti” nešto ako primimo u svoj dom nemoćne i potrebite. Ne izgovarajmo se nemaštinom, nego podelimo ono što imamo jedni sa drugima. Na taj način ćemo sami sebe učiniti pristupačnijim za promišljanje i razumevanje onoga što je Bog učinio za nas, uložio sebe za svakoga čoveka. To je smisao Božića.

Ako ne razumemo na taj dan uzvišenost svakog ljudskog života, mi ćemo “obeležavati” blagdan svake godine, ali nećemo razumeti zašto se Hristos rodio u skromnoj atmosferi vitlejemske štale, niti će nam biti jasno šta to znači večni život. Ubedimo sami sebe i jedni druge da život promišljamo sa više radosti i odgovornosti i da vidimo jedni druge u punoći odgovornosti i optimizma.

Tada će naše praznovanje Božića biti višestruko uspešno, jer neće biti svedeno samo na formalne radnje po sistemu “valja se”, nego ćemo razumeti smisao onoga što verom proslavljamo. Videćemo da Bog, rođen kao mala beba, sve ljude podjednako voli. To ne treba stavljati u kontekst mitološke prošlosti, već u kontekst večnosti koja je pred nama. Jer, Bog ulazi u istoriju – rađa se kao čovek da bi nas uverio u to da nas voli i da nam je darovao večnost, a ne da bi nas zaplašio i omalovažio pokazivanjem svoje nadmoći.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Božićni paketići za decu i ugrožena staračka domaćinstva …

Božićna poslanica Srpske Pravoslavne Crkve

U Zagrebu ću proslaviti Božić kao svoj na svome