Христос даје смисао животу

Било би добро да хришћани на прави начин разумеjу и прихвате дубљи смисао речи коjима се поздрављаjу за Божић: Христос се роди – Ваистину се роди

Било би добро да хришћани на прави начин разумеjу и прихвате дубљи смисао речи коjима се поздрављаjу за Божић: Христос се роди – Ваистину се роди!

То би подстакло смислениjе живљење и опхођење према свима. Бог нам даjе пример за то, Он се не понаша као диктатор коjи прети и условљава, већ као Спаситељ коjи безусловно даjе себе никога не омаловажаваjући и имаjући разумевање за сваког поjединца.

Остаjе питање да ли ми хришћани приликом поздрављања за Божић мислимо на ово, или речи поздрава изговарамо по инерциjи порекла и припадности, без стварног тражења њихове суштине и смисла.

Мир и добра воља међу људима су вредности хришћанског живота коjе се подразумеваjу и без коjих jе хришћански живот немогућ. Све jе велика таjна, али не и нерешива мистериjа. Одгонетка те таjне jе: Бог jе постао човек, не престаjући бити Бог, да би човек постао Бог по благодати не престаjући бити човек.

Ово знање у вери се прихвата или не прихвата, ту нема места изнуди и насиљу, свако jе слободан да веруjе или не веруjе у ову стварност Божиjег себедавања. Ми коjи веруjемо морамо бити свесни велике одговорности и сигурни у своjу веру да не морамо никога да присиљавамо да мисли и веруjе као ми.

Радост Божића ниjе истоветна са весељем чиjе jе траjање ограничено временом и местом, то jе догађаj коjи непрестано траjе осмишљаваjући све наше односе. То би сваки искрени верник требао да разуме и промовише у животу, jер само на такав начин се легитимише као остварени хришћанин. Лепи су Божићни обичаjи, али ако су сведени само на традициjу без смисленог разумевања поруке коjу носи у себи празнику прети опасност поjедностављења и уопштавања.

Потребно jе да увек према свима будемо добронамерни, не питаjући се ко jе или шта jе неко већ чиме можемо да његов живот учинимо бољим. То искључуjе насиље и изнуду и подразумева безусловну добронамерност. Примењено на празновање Божића значи спремност да се свакоме помогне без тражења захвалности и без очекивања узвраћања.

Постоjи лепа пракса за Божић, коjа се ословљава као мирбожење – не само помирење посвађаних, него и унапређивање међуљудских односа у свим сегментима. То ниjе могуће све док jе свако затворен у себе и своj интерес, пристаjући на поделе коjе доводе до несагледивих сукоба. Ми смо сами оптеретили своj живот одлукама да сматрамо за неприjатеље читаве народе, вернике других религиjских заjедница или присталице другачиjих идеологиjа. У таквом стању радост Божића не може да нас облагороди и препороди.

Свако од нас треба да избаци из себе гнев, мржњу и злобу, а пре тога страхове од других и другачиjих. Тек кад се то оствари почиње узрастање у љубави Божиjоj, коjу лично доживљавамо и заjедничењем живе вере делимо jедни са другима, умножавамо jе у себи и jедни са другима и тако се усавршавамо. Ово ниjе нимало тешко онда кад победимо све своjе несигурности, али jе немогуће све док нас обузима неповерење према другима.

Протоjереj Љубивоjе Стоjановић

Таквим понашањем показуjемо да нисмо разумели поруку Божића, и да смо сами себе оптеретили Иродовим страхом. Знамо добро шта jе Ирод урадио са витлеjемском децом само да би сачувао своj престо, и то осуђуjемо, али у своjоj свакодневици чинимо исто све у страху од другог и другачиjег, умишљаjући да тако “Богу службу чинимо”. То ниjе добро и због тога jе важно и потребно да баш на Божић све своjе мржње и страхове превазиђемо и заувек одбацимо као нехришћанска и нељудска стања.
Положаjник треба да нам буде сам Христос, чиме се увећава и осмишљава улога оних коjе имамо као положаjнике са коjима размењуjемо лепе речи и поклоне. Потребно jе рећи да у неким случаjевима постоjе примери договорених положаjника све у циљу да се спречи неко изненађење. Чак се у таквим случаjевима и не уочава степен самообезвређивања непромишљеним страховима за сутра. Бог се на таj начин доживљава као неко ко кажњава, а не као Љубав у правом смислу те речи. То ниjе добро, на jедном месту много уплашених од сутрашњег и свих потоњих дана, што подстиче надjачавање у жељи да се та нека сурова и безлична сила умилостиви.

Морамо Божићну радост доживљавати другачиjе и бити отворениjи, одговорниjи и искрениjи jедни према другима, посебно према онима коjе видимо први пут и онима са коjима не делимо исти вредносни систем и верско или неко друго убеђење.

Покушаjмо бар на Божић да седнемо прекопута себе и да разговарамо. Све док избегавамо разговор са собом и знање о себи, ми смо лак плен различитим завоjевачима, осваjачима али и самопроглашеним спаситељима. За нас хришћане jедан jе Спаситељ – Христос, Коjи се родио у Витлеjему као стварни човек, не престаjући бити Бог. Не осуђуjмо себе ако ово не можемо да одмах и до краjа разумемо, не будимо ни насилни према себи тако што бисмо се самоприсиљавали, нити према другима да би од њих било шта изнудили.

За почетак одлучимо да се не покоравамо никоме од људи, jер давно jе речено, на почетку хришћанске историjе: “Богу се треба већма покоравати неголи људима!” Како наши преци, тако и ми данас, често бирамо људе коjима се дивимо до обожавања и коjи нас заводе своjом слаткоречивошћу представљаjући нам се као jедини спаситељи коjима треба да поверимо до краjа своjе живота. То никако не смемо да чинимо. Први хришћани су поштовали сваку власт, али никога нису обожавали и jедини њихов “грех” према друштву био jе непристаjање да приносе жртве и обожаваjу оновремене властодршце. Њихов приговор jе гласио: “Цар ниjе Бог!”. Победили су их и њихова имена су у црквеном календару, они су свеци, а њихови џелати безимени поjединци коjи се памте само по злу. Због тога савремени хришћани, баш на Божић, мораjу да буду ослучни и превазиђу свако идолопоклонство. Свеjедно да ли jе то неки политички лидер, или било коjи човек, неумесно jе да било ко буде другоме идол.

Наша трпеза биће благословена само ако на њоj има понуда за све потребите, а не само за одабране. Због тога, немоjмо се затварати у своjе домове сматраjући да ћемо “прекршити” нешто ако примимо у своj дом немоћне и потребите. Не изговараjмо се немаштином, него поделимо оно што имамо jедни са другима. На таj начин ћемо сами себе учинити приступачниjим за промишљање и разумевање онога што jе Бог учинио за нас, уложио себе за свакога човека. То jе смисао Божића.

Ако не разумемо на таj дан узвишеност сваког људског живота, ми ћемо “обележавати” благдан сваке године, али нећемо разумети зашто се Христос родио у скромноj атмосфери витлеjемске штале, нити ће нам бити jасно шта то значи вечни живот. Убедимо сами себе и jедни друге да живот промишљамо са више радости и одговорности и да видимо jедни друге у пуноћи одговорности и оптимизма.

Тада ће наше празновање Божића бити вишеструко успешно, jер неће бити сведено само на формалне радње по систему “ваља се”, него ћемо разумети смисао онога што вером прослављамо. Видећемо да Бог, рођен као мала беба, све људе подjеднако воли. То не треба стављати у контекст митолошке прошлости, већ у контекст вечности коjа jе пред нама. Јер, Бог улази у историjу – рађа се као човек да би нас уверио у то да нас воли и да нам jе даровао вечност, а не да би нас заплашио и омаловажио показивањем своjе надмоћи.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Божићни пакетићи за децу и угрожена старачка домаћинства …

Божићна посланица Српске Православне Цркве

У Загребу ћу прославити Божић као своj на своме