Xipokrizija jednog dela savremenog čovečanstva

“Laž. Dvoličnost. Cinizam. Ništa kao ova tri zla, u kombinaciji sa neukusom i patetikom, ne mogu od velike tragedije napraviti ono što su oni napravili. Šaradu nedostojnu ljudskog stradanja.”

Ubistvo 12 i ranjavanje 11 novinara francuskog lista “Charlie Hebdo” u Parizu 7. januara 2015. godine nikog nisu ostavili ravnodušnim. Francuska je bila u šoku, svi svetski mediji su brujali o ovom terorističkom aktu, razni državnici su Francuskoj upućivali telegrame saučešća i izjave o svom zgražavanju nad svirepim zločinom. Prema navodima francuske policije njegovi počinioci su braća Said i Šerif Kuači, inače rođeni Parižani. Sudeći po medijskim navodima, motiv njihovog zločina bila je uvredljiva karikatura proroka Muhameda objavljena u listu “Charlie Hebdo”.

Istog dana, u terorističkom napadu u glavnom gradu Jemena, Sani, poginulo je 30, dok je više od 50 ljudi ranjeno. Među žrtvama su najbrojniji studenti Policijske akademije i ljudi koji su čekali u redu za upis.

Sutradan smo sa svih strana zapljusnuti, slobodno možemo reći, morem patetike, licemerja i neukusa. Svi mediji i društvene mreže su prenosili da se manifestacije solidarnosti sa žrtvama terorističkog napada održavaju maltene u celom svetu. Sa postradalima u Jemenu? Ma ne, oni jedva da su spomenuti. Otvoreno je zvanično svetsko prvenstvo u ronjenju krokodilskih suza za ubijenim francuskim novinarima. Ceo svet kaže “Ja sam Šarli“ – tako glasi naslov članka sa internet portala jedne beogradske radio-televizije sa nacionalnom frekvencijom. Iz istog članka možemo saznati da je „napad u Parizu izazvao poruke solidarnosti širom sveta“, da se demonstracije održavaju „od Moskve do Vašingtona“ i da je haštag #JeSuisCharlie  tvitovan “više miliona puta”.

“Stotine ljudi izašle su sinoć na ulice Vašingtona, Njujorka i Kanade po velikoj hladnoći uzvikujući slogan „Ja sam Šarli“ u znak solidarnosti s ubijenim francuskim novinarima. Karikaturisti i pisci iz celog sveta reaguju na najbolji način koji znaju – pišući i crtajući. Poruke saučešća i gneva zbog napada šire se brzo svetom, a hiljade ljudi su izašle na ulice da protestuju zbog zločina. Mnogi od onih koji su izašli na Trg Republike u istočnom Parizu, blizu mesta jučerašnjeg napada, nosili su papire, olovke i penkala. Novinari su predvodili protest na kome su ljudi izražavali solidarnost i podršku slobodi govora. Slična okupljanja, uključujući nekoliko bdenja na Trafalgar skveru u Londonu, ispred Brandenburške kapije u Berlinu, u Madridu, Briselu, Nici, održana su i u drugim delovima sveta.”

Isti portal nas obaveštava da se i u Beogradu ispred zgrade Ambasade Francuske “spontano okupilo” pedesetak ljudi “koji su palili sveće odajući počast ubijenim novinarima magazina ‘Šarli ebdo’ ”. O masakru u Sani – ni slova. Niko nije protestovao, “tvitovao”, palio sveće ili lio suze za tim nevinim žrtvama.

Iako znamo da u današnjem svetu ljudski život, nažalost, ne vredi svuda isto, čini se da nas uvek nanovo iznenadi neka nova količina licemerja, patetike i laži koja se pažljivo priprema i dozira u kuhinjama velikih medija. Zloupotreba jedne velike tragedije, pravljenje šarade i cirkusa od ljudske nesreće, uz neprekidno izazivanje još većih širom sveta, unosan je biznis ljudi koji se bave ovom nečasnom delatnošću. Dvojak odnos prema žrtvama čini da mnogi od nas, nakon prvobitne empatije, osećaju nešto drugo. Nešto što je najbliže ozlojeđenosti. Posebno kada takav odnos imaju ljudi koji ovakve nesreće koriste kako bi sebe prikazali kao neke navodno velike humaniste, koje boli svako nevino prolivanje krvi. Pitamo se, šta je to u njima što ih tera da ispoljavaju providno lažnu empatiju, lažnu ucveljenost, najposle, lažnu humanost…? Otkud ta, gotovo patološka potreba dela jednog savremenog čovečanstva da svojim “aktivizmom” pokaže da kod njih još uvek postoji savest…? Navodno su svi u žalosti, armija profesionalnih tviteraša neprekidno izbacuje postove u stilu “Jako sam tužan, svi smo mi Šarli”, a nijedan od njih realno nema pojma ni ko je ni šta je taj “Šarli”. Za pet dana će se naravno sve zaboraviti, do nekog novog “Šarlija”. A ko je od njih izbacio neki haštag povodom stradanja velikog broja dece u Iraku…? Da ne govorim o Ukrajini, Avganistanu, Libiji, Siriji… Jasno je da su za njih neke žrtve – žrtve, a neke samo puka statistika. Toliko o njihovoj humanosti.

Da se sada vratimo na medije. Magazin “Charlie Hebdo” je poznat po tome što je vrlo često pravio karikature koje su kod mnogih izazivale uzburkana osećanja. Na njihovoj meti nalazili su se Bog, Crkva, hrišćanstvo i naročito, islam. Izrugivanje sa nečim što je mnogim ljudima svetinja za njih ne predstavlja nikakav problem. Sve se naravno pravda, “slobodom medija”, koja podrazumeva da su mediji maltene “svete krave” – posebna društvena kasta, oni koji imaju ekskluzivno pravo na pljuvanje, vređanje i ismevanje svega i svakog. Postavićemo pitanje koje će mnogima u ovom trenutku zvučati jeretički: “Da li iko od onih koji kontrolišu medije nekada pomisli da snosi deo odgovornosti za mnoge nesreće u svetu, uključujući i ovu u Parizu…?” Šta su oni učinili da se ovakve tragedije spreče? Koliko su puta svojim radom dolivali “ulje na vatru” u mnogim sukobima? Kako je moguće da je laž postala osnova njihovog zanimanja? Šta je sa njihovom savešću? Kako je moguće da je proizvodnja nesreće postala tako unosan posao, ako svi hrlimo u neku “srećnu budućnost”?.

 Civili na istoku Ukrajine ginu svakodnevno. I nikom ništa.

Svi znamo da je tokom NATO bombardovanja u jednom napadu ubijeno 16 novinara RTS-a.  Ne sećamo se da je zbog toga neko mnogo tugovao. Broj ubijenih novinara u ratnom sukobu u Ukrajini je nepoznat, ali se on svakako meri desetinama izgubljenih života. U Odesi je 2. maja 2014. godine spaljeno skoro 40 ljudi. Živi su goreli. Naočigled celog sveta. Zašto se niko nije setio da za njih upali barem jednu sveću? Gde su haštagovi, plakati podrške porodicama žrtava, suze (makar bile i one krokodilske)…? Dok ne dobijemo odgovore na ova pitanja, nećemo biti “Šarli”. Je suis student iz Jemena, trudnica iz Libije, novinar iz RTS-a, devojka iz Sirije, dečak iz Goraždevca, devojčica iz Iraka, starica iz Avganistana, beba iz Banja Luke… Bićemo samo ljudi. I to je nešto… Iako nemamo ni poster, ni kameru ni tviter da to i dokažemo.

Izvor: SRPSKI AKADEMSKI KRUG

Vezane vijesti:

„Šarli Ebdo“ širio antisrpsku propagandu tokom NATO bombardovanja 1999.

PREŽIVELI IZ DRUGOG SVETSKOG RATA: Ukrajinci su okrutniji od Nemaca