Хатиџa Бериша: Са Косова сам избегла у српској колони

Од ње треба учити шта су патриотизам, част и поштење. Како се воли и брани своја земља, породица, како се уче младе генерације. Зато, благо студентима којима она предаје.

Овако су нам познаници и пријатељи представили докторку политичких наука Хатиџу Беришу, родом из Клине, сада Београђанку, професорку на Војној академији, на Катедри стратегије и националне безбедности. Ова одважна и паметна, али, пре свега скромна жена, каже да не жели медијску пажњу. На интервјуу, за „Новости“, наговарали смо је више месеци, а „Косовка девојка“, како је зову у Удружењу породица киднапованих и убијених на КиМ, у исповести, за наш лист, каже да упркос тешкој животној судбини никада није доводила у питање опредељење да припада држави Србији:

– Србију сматрам својом домовином, а љубав према својој земљи, мојој браћи, сестрама и мени усадио је отац Халил. Мој отац, мој идол у сваком смислу, који је имао велико срце и још већу душу, био је војник Краљевине Југославије и четири године је провео по немачким логорима. Он и мајка, која му је била љубав из младости, васпитавали су нас тако да се не обазиремо на предрасуде, било верске или националне. Учили су нас поштењу и достојанству и да гледамо себе и свој пут. Јер, како је говорио покојни отац, „само са правим животним вредостима човек може постати оно што треба да буде – човек у правом смислу те речи“. Зато сам, као млада девојка, неоптерећена верским разликама, одлазила радо у манастир Грачаницу, где сам од тадашње игуманије научила много тога о животу и љубави.

* У једном периоду живота било вам је тешко, током ратова у бившој СФРЈ изгубили сте два брата и тадашњег момка?

– Најмлађи брат Изет, припадник специјалне полицијске јединице, погинуо је последњег дана борби у Вуковару, 18. новембра 1991, а вест о његовој погибији затекла ме је на радном задатку потпоручника у Ђаковици. Мој покојни брат јако је волео девојку Јелену из Панчева која је тада била у осмом месецу трудноће, а која је после његове погибије родила сина и дала му име Изет. Мој отац је сина, који је погинуо као официр ЈНА, одлучио да сахрани уз војне почасти, а сахрани није присуствовао ниједан Албанац. Иако су оцу дали „бесу“, односно реч да му неће скрнавити гроб, пуштали су гласну музику док је поворка са његовим сандуком пролазила ка гробљу. Само две године после погибије најмлађег брата, на задатку, погинуо је мој момак, који је био пилот и љубав мог живота. Исте године умро ми је и отац Халил, а Адем, мој средњи брат, погинуо је 7. априла 1999, током НАТО бомбардовања зграде поште у Приштини.

* Како је ваша породица преживљавала ратна дешавања на КиМ будући да је опредељење било усмерено ка Србији?

– Био је то тежак период за нас, посебно зато што су нас родитељи васпитавали да постоје само добри и лоши људи, али нажалост у мешовитим срединама нас нико није у потпуности прихватао. Било је пуно примера када смо се нашли на мети и једних и других. Сећам се напада на кућу моје породице од стране Албанаца током 1998, али и 1999. године од стране Срба. Ипак, на крају је кућа страдала од Албанаца.

КОСМЕТ ЈЕ СРПСКИ

 Сви ми волимо завичај, где смо рођени и одрасли, то је део нас. Међутим, све што сам доживела у мени изазива јаке емоције и због свега тренутно немам жељу да одем на Косово – каже нам Хатиџа и, на питање коме припада Косово, одговара да је Косово српско.

* Упркос свему, муци, па избегличким данима, никада нисте били у дилеми – Србију сматрате својом земљом?

– Да, често када о томе говорим кажем да сам Србији дала све што сам имала, али је изгледа моја судбина да се доказујем, што и сада чиним својим научним радовима и предавањима која држим студентима. Учим их да буду поштени људи, да гледају свој пут али и да воле своју домовину. А што се тиче избеглиштва, када сам у колони са Србима бежала са Косова и Метохије један полицајац ме, када је у мојој личној карти прочитао име и презиме, ударио кундаком по леђима, због чега сам завршила у болници. Међутим, донекле сам га и разумела и опростила му јер је касније дошао да ми се извини и упркос свему постали смо добри пријатељи.

* После готово двадесет година од вашег и избеглиштва око 250.000 Срба, ситуација на КиМ није стабилна…?

– Обичног човека нигде нема, јер када би се направила искрена, реална анкета, мислим да би прича била много другачија. А што се тиче присуства међународне заједнице, преплитање великих сила, САД, питање Турске, Руске Федерације, па Немачке… свако тражи свој интерес на Балкану и свако би да буде део Балкана. Не треба занемарити ни природне ресурсе, споменућу само да се у Глоговцу налази један од ретких рудника који производи уранијум, а да не спомињем да се база „Бондстил“ налази на руди и да поседује подземни аеродром.

* Многи су у Србији очекивали да ће Трампова политика променити став САД по питању Косова?

– САД имају устаљену политику, а када остваре циљ, њих више нема. А на Косову још нису заокружили своју целину, зато што се полако враћа руски интерес на Балкану. Ипак, мислим да би САД требало да се се одреде да ли су за стварање нове исламске државе на Балкану.

* Недавно су албански медији предочили наводни план међународне заједнице по којем би „Трепча“ и Газиводе припали странцима на 99 година?

– Сви ти објекти су власништво надашње велике Југославије, а пошто је правни следбеник Србија, која и враћа огроман дуг Косова, мислим да то не би било баш тако једноставно оствариво. Реално речено, сви могући правни документи и тапије припадају Србији.

УРАНИЈУМ НЕ БИРА ЖРТВЕ

* Верујете ли да је могуће поднети колективну тужбу против земаља које су учествовале у НАТО бомбардовању?

– Чињеница је да осиромашени уранијум не бира жртве и да болесних има много на Косову, само што се подаци и информације не саопштавају. Нажалост, тај проценат рапидно расте и то је оно што ће народ кад-тад да схвати: да су бомбе биле и за једне и за друге. А што се тиче тужбе, да би се то десило, морају да постоје јединство и политичка воља.

Аутор: ДРАГАНА ЗЕЧЕВИЋ

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ