Halid Čomić, slavni hercegovački revolucionar – Bio sam ustaški tabornik po partijskom zadatku

“Ti ćeš, Halide, postati predsjednik ustaške opštine. To ti je partijski zadatak.” Halid je skočio sa stolice. Zar on, stari komunista, da bude ustaški glavešina! Onda mu je Miro objasnio da od toga – hoće li on da postane ustaški predsjednik – zavise životi mnogih ljudi, žena i djece…

Izvor: YUGOPAPIR ; Zabelježili: Dragoš Simović i Ismet Kreso (Sport i svijet, 1960.) Obrada: Jugopapir

NAPOMENA: Svi navodi izneseni u ovom tekstu su lični stav autora i ne moraju odražavati stavove redakcije portala. U cilju sveobuhvatnijeg informisanja javnosti, objavljujemo i priloge od značaja za misiju udruženja Jadovno 1941. čak i kada su oni potpuno suprotni njegovim stavovima.

Ustaše su sve više sužavale liniju pokolja. Ljeto 1941, bilo je posljednje za hiljade hercegovačkih stanovnika…

Na sastanku komunista u selu Divinama, Miro Popara (kasnije narodni heroj) predložio je da se prikupi oružje i počne borba protiv tek proglašene Pavelićeve “države”.

– Ustaše pripremaju pokolj u Bileći i okolnim selima – rekao je Miro.

– Moramo da ih spriječimo.

Pogledao je u Halida Čomića.

– Ti ćeš, Halide, postati predsjednik ustaške opštine. To ti je partijski zadatak.

Halid je skočio sa stolice. Zar on, stari komunista, da bude ustaški glavešina!

Onda mu je Miro objasnio da od toga – hoće li on da postane ustaški predsjednik – zavise životi mnogih ljudi, žena i đece.

Nešto kasnije Miro Popara je otputovao u Zagreb. Nekoliko dana posle
njegovog odlaska u Bileće je stigao dekret lično od Pavelića!

Halid Čomić postavlja se za tabornika Divinske ustaške opštine… Dekret je Halidu predao ustaški načelnik iz Bileće.

– I danas mi nije jasno ko je i kako izdejstvovao da lično Pavelić potpiše dekret o mom “unapređenju” – priča Halid. – Našao sam se u nezavidnom položaju: ustaše nisu imale povjerenja u mene, a prijatelji su vjerovali da sam postao ustaša. Morao sam da budem oprezan na svakom koraku.

Halid se odmah povezao sa komunistima iz okolnih sela. Savjetovao im je da čuvaju oružje i da ga ne predaju ustašama.

Nekolicini “ustaša”, inače članova Partije povjerio je zadatak da obavljaju najpovjerljivije akcije.

Srbi su, međutim, primili s rezervom Halidovu ponudu da se oružjem odupru ustašama. Sumnjali su u iskrenost ustaškog tabornika.

– Zbog toga sam postavio moje ljude da stražare na granici naše opštine. Ni jedan ustaša iz susjednog sreza nije smeo da pređe u naš kraj. Zaprijetio sam, takođe, da ću najstrože kazniti one koji pod vidom osvete izvrše zločin.

“Ustaše” prate Radovana Papića

Jedne večeri Halid je dobio poruku od Radovana Papića da dođe na sastanak u selo Trojicu, u kome je bilo mnogo ustaša. Otišao je, a Radovanu Papiću je poslao svoje “ustaše” da ga zaštite od pravih ustaša.

– Radovan mi je tada rekao da ne obilazim više srpske zbijegove, jer to može da me kompromituje u očima ustaša… Poslije sastanka naredio sam mojim “ustašama” da izvedu Radovana iz sela. Prave ustaše radovale su se što vide “uhapšenog” Papića; niko nije znao pravu istinu… Kasnije sam nekoliko puta na ovaj isti način obezbjedio pratnju Miri Popari i još nekim drugovima.

Česti sastanci sa komunistima i Srbima postali su sve riskantniji za Halida. Ustaše su počele da sumnjaju da je on u dosluhu sa “crvenima”.

On se, međutim, nije na to obazirao. I dalje je “savjesno” obavljao svoju
dužnost.

“Halid je protiv Antine države”

– Ljudi su mi jedne večeri javili da su ustaše iz Stoca dovele u Divine dvije đevojke. Odmah sam otišao u školu gde su bile zatvorene. Zatekao sam ih uplakane i užasnute. Zatražile su da ih ubijem, jer su se plašile da će ih ustaše silovati…

Otišao sam u obližnju kafanu i tamo našao ustaše iz Stoca. Naredio sam mojim ljudima da ih razoružaju i sprovedu do granice našeg sreza.

Poslije ovog slučaja, ustaše su često govorkale: “Halid je protiv Antine države”.

Ali, niko se nije usuđivao da nešto prigovori snažnom taborniku. Ti glasovi su doprli do ustaškog potpukovnika Muhameda Aganovića, koji je dobio zadatak da ispita Čomićev slučaj.

Upitao je tabornika zašto je razoružao stolačke ustaše. Odgovor je glasio:

– Zato što su pljačkaši.

Aganović mu je zapretio da će ga uhapsiti.

– Samo pokušaj – odgovorio mu je smelo Halid. – Mene je postavio poglavnik Ante i samo on može da me smijeni.

I pored podozrenja i sumnji, Halid se i dalje sastajao sa Mirom Poparom, Radovanom Papićem, Danilom Šarencem i drugim komunistima. Preko svojih “ustaša” on je rasturao letke i propagandni materijal koji je često dolazio i do najuglednijih ustaša u Bileći.

Početkom avgusta 1941. stiglo je naređenje komandiru divinske oružničke stanice Hasanu Habulu da uhapsi Halida Čomića.

Pred ustaškim sudijama

– Obećao sam Habulu da ću u Bileće otići sam bez ustaške pratnje. Pretpostavljao sam da me u Bileći očekuje najgore. Nisam smio pobjeći jer sam morao da izvršavam zadatke Partije. Za svaki slučaj, napisao sam pismo Miri Popari i zamolio ga da napravi zasjedu na Bijeloj Rudini, kuda je trebalo da prođem; ako me ustaše budu vodile vezanog da me otme, a ako budem išao sam ili sa jednim stražarom – da me propusti.

Pošto sam u Bileću otišao sa jednim sprovodnikom, akcija nije izvedena.

U Bileći su Halida dugo saslušavali. Tražili su od njega da kaže da li poznaje Poparu, Papića i Šarenca.

Pokušavali su na sve načine da doznaju nešto o partizanskom pokretu koji je sve više jačao u tom dijelu Hercegovine.

Posijle saslušavanja Halida su sproveli u bilećki logor, gde je trebalo da mu se održi suđenje.

Već sutradan stari komunista našao se pred ustaškim sudijama. Kad su mu postavili prva pitanja u gradu se začula pucnjava. U sudnicu je ušao jedan ustaša i usplahireno rekao:

– Partizani su napali i zarobili voz kod sela Miruša!

Istog trenutka pred sudnicom se zaustavio pun kamion ustaša.

U stvari, to su bile “ustaše” sa Divina, koji su došli da traže oslobođenje svog “tabornika”.

Ustaški komandant morao je da pusti Halida.

Krajem avgusta Halida su zarobili četnici – uleteo je u klopku koju su mu pripremili.

Izveli su ga pred četnički sud, pod optužbom da je kriv za pokolje Srba. Dok su većali kako da ga ubiju, došlo je nekoliko skojevaca i uspjelo da ga preotme od četnika.

Poslije toga Halid je otišao u partizane.

Zajedno sa svojim Divincima učestvovao je u oslobođenju Bileće, Gacka i Nevesinja. Kasnije se borio u Bosni; tek poslije Pete ofanzive vratio se u Bileću. Ovog puta – kao poznati partizan, u koga niko više nije sumnjao da je ustaški tabornik.

Zabelježili: Dragoš Simović i Ismet Kreso (Sport i svijet, 1960.)
Obrada: Jugopapir