Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Гутембергово „чудо” на Ободу

Риjека Црноjевића

Риjека Црноjевића



У штампариjи Црноjевића jе 1494, само 38 година пошто jе Гутемберг пронашао ово чудо цивилизациjе, штампан Октоих, прва ћирилична књига на словенском jугу.

 Го­ди­не 1485. сjе­ди­ште Зет­ске ми­тро­по­ли­jе jе из­мjе­ште­но из ма­на­сти­ра Све­ти Ни­ко­ла са Риjечког гра­да, од­но­сно са Обо­да из­над Ри­jе­ке Цр­но­jе­ви­ћа, у но­ви Це­тињ­ски ма­на­стир. Та­ко се, од 1485. го­ди­не сjе­ди­ште Зет­ске, а од 1500. Цр­но­гор­ске ми­тро­по­ли­jе траj­но и не­пре­кид­но налази у Це­тињ­ском ма­на­сти­ру, ис­ти­че исто­ри­чар Пре­драг Ву­кић.

– За­ни­мљи­во jе да jе Иван Цр­но­jе­вић осни­вач­ком по­ве­љом Це­тињ­ском ма­на­сти­ру на­ми­jе­нио и од­ре­ђе­не по­сjе­де: око дви­jе тре­ћи­не Це­тињ­ског по­ља, со­ла­не у Гр­бљу, мли­но­ве на Ри­jе­ци Црно­jе­ви­ћа, као и не­ка има­ња у До­бр­ском Се­лу и Це­кли­ну. Уз то, Це­тињ­ски ма­на­стир jе до­био и Лов­ћен, од­но­сно ка­ту­не и па­шња­ке на овоj пла­ни­ни.

Иван Цр­но­jе­вић jе умро 3. jу­ла 1490. го­ди­не и са­хра­њен jе у пр­во­бит­ном Це­тињ­ском ма­на­сти­ру на Ћи­пу­ру (на­зив jе грч­ког по­ри­jе­кла, а има зна­че­ње: врт, ба­шта, па се за­то jед­на ли­ва­да, некада­шња њи­ва ис­пред Це­тињ­ског ма­на­сти­ра и да­нас зо­ве Вла­ди­чи­на ба­шта). По не­ким подаци­ма, и сам Иван Цр­но­jе­вић се пред смрт за­мо­на­шио и упо­ко­jио се као мо­нах Јов, ма­да то ни­jе са­свим си­гур­но и до­ка­за­но – ка­же Ву­кић.

Ива­на Цр­но­jе­ви­ћа jе на пре­сто­лу на­сли­jе­дио наj­ста­ри­jи син Ђу­рађ, ко­jи jе упра­вљао Гор­њом Зе­том шест го­ди­на, до 1496. Про­чуо се и наj­за­слу­жни­jи jе по то­ме што jе 1493. го­ди­не из Венеци­jе до­ба­вио штам­па­ри­jу, у ко­jоj ће го­ди­ну да­на ка­сни­jе, од­но­сно са­мо 38 го­ди­на по­што jе Гу­тем­берг про­на­шао ово чу­до ци­ви­ли­за­ци­jе, би­ти штам­пан Ок­то­их, пр­ва ћи­ри­лич­на књи­га на сло­вен­ском jу­гу.

Пр­во jе смjе­стио на Обод, од­но­сно на Ри­jеч­ки град, а ка­сни­jе ће jе пре­мjе­сти­ти на Це­ти­ње. Око то­га, ина­че, тра­jу не­до­у­ми­це: jед­ни сма­тра­jу да jе штам­па­ри­jа пре­мjе­ште­на на Це­ти­ње 1494, али има и оних ко­jи до­ка­зу­jу да jе она од пр­вог да­на ра­ди­ла на Це­ти­њу, упр­кос чи­ње­ни­ци да су се на Ри­jе­ци Цр­но­jе­ви­ћа, у зи­ди­ни на па­ди­ни по­ред ма­на­сти­ра Све­тог Ни­ко­ле на Обо­ду, све до Дру­гог свjет­ског ра­та мо­гла на­ћи олов­на сло­ва ове штам­па­ри­jе, ко­jа су по­jе­ди­ни мjе­шта­ни чували као ве­ли­ку ре­ли­кви­jу. Би­ло ка­ко би­ло, тек у тоj штам­па­ри­jи ко­jом jе ру­ко­во­дио jе­ро­мо­нах Ма­ка­ри­jе – имао jе и се­дам по­моћ­ни­ка – штам­па­но jе пет бо­го­слу­жбе­них књи­га: Ок­то­их првогласник, Ок­то­их пе­то­гла­сник, Мо­ли­тве­ник или Треб­ник, Псал­тир и Че­тво­ро­jе­ван­ђе­ље (са­мо jе на Псал­ти­ру на­гла­ше­но да jе штам­пан на Це­ти­њу 1495. го­ди­не, а на дру­гим књи­га­ма не­ма тог по­да­тка).

– Го­ди­не 1496. тур­ски сул­тан jе по­ста­вио ул­ти­ма­тум кне­зу Ђу­ра­ђу да му се пре­да и по­ко­ри или да у ро­ку од три да­на на­пу­сти зе­мљу – при­ча да­ље исто­ри­чар Ву­кић. – Он jе иза­брао ово дру­го, из­бjе­гао jе и оти­шао у Ве­не­ци­jу. По­ку­ша­вао jе та­мо без­у­спjе­шно да на­го­во­ри Ве­не­ци­jан­це да по­ве­ду све­ти рат про­ти­ву Ту­ра­ка; у Ми­ла­ну се, ко­ли­ко се зна, срео и са та­да­шњим фран­цу­ским кра­љем Кар­лом Осмим, по­ку­шао jе и ње­га на­го­во­ри­ти да за­пад­но­е­вроп­ске си­ле по­ве­ду рат проти­в тур­ских осва­jа­ча ко­jи су за­по­сjе­ли Бал­кан, кон­так­ти­рао jе и на­пуљ­ског кра­ља са истим ци­љем, али jе све би­ло уза­луд­но – за­пад­ним су­ве­ре­ни­ма се ни­jе ра­то­ва­ло и ишло у пот­пу­но неиз­вjе­сне су­ко­бе са моћ­ним Ото­ман­ским цар­ством.

Очи­глед­но раз­о­ча­ран та­квим од­но­сом за­пад­но­е­вроп­ских кру­ни­са­них гла­ва, Ђу­рађ се спа­ко­вао и оти­шао пра­во на но­ге тур­ском сул­та­ну. Он га jе ли­jе­по до­че­као, дао му и jе­дан по­сjед, ти­мар, не­гдjе у Ана­до­ли­jи, од­но­сно у азиj­ском ди­jе­лу Тур­ске, гдjе се он по­сљед­њи пут спо­ми­ње 1503. го­ди­не – не зна се ни кад jе умро ни гдjе jе са­хра­њен…

Ма­ка­ри­jе

Што се ти­че штам­па­ра, jе­ро­мо­на­ха Ма­ка­ри­jа, он jе, ка­ко ка­же Пре­драг Ву­кић, по­у­зда­но се зна, на­пу­стио Це­ти­ње 1496. го­ди­не и ста­нио се у кне­же­ви­ни Вла­шкоj у за­пад­ном ди­jе­лу да­на­шње Ру­му­ни­jе. Ту jе у ма­на­сти­ру Де­а­ло бли­зу Тр­го­ви­шта, та­да­шње вла­шке пре­сто­ни­це, фор­ми­рао но­ву штам­па­ри­jу. Би­ла jе то пр­ва ру­мун­ска штам­па­ри­jа ко­jа jе на ћи­ри­лич­ном пи­сму штам­па­ла пр­ве бо­го­слу­жбе­не књи­ге, опет Ок­то­их и jош не­ке. Ра­ди­ла jе пет го­ди­на, од 1507–1512. Макариjе ода­тле од­ла­зи на Све­ту Го­ру, у ма­на­стир Хи­лан­дар, и он ће вре­ме­ном по­ста­ти и игуман тог ма­на­сти­ра. По­след­њи пут он се, као игу­ман Хи­лан­да­ра, спо­ми­ње 1526. го­ди­не.

Сjутра: ПО­ВЕО ВОЈ­СКУ НА БРА­ТА

 

Извор: Дан

 

Везане виjести:

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу I

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу II

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу III

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу V

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу VI

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу VII

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу VIII

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу IX

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу X

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу XI

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу XII

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу XIII

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу IV

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: