Грех великог Иве

Проблем великог дела сарајевске културне и политичке елите са Ивом Андрићем је у чињеници да многи од њих као да су побегли из неке Андрићеве приче

На промоцији књиге „Андрићевство“ босанског академика Русмира Махмутћехајића, одржаној ових дана у Мостару, бошњачки интелектуалци упоредили су Иву Андрића с Хитлером. Зашто? Због тога што је Андрић, тврде професори и академици, у свим својим делима муслимане Босне и Херцеговине представио на ружан, готово понижавајући начин. Кажу, створио је стереотип који се користи у Босни, њој суседним земљама, целој Европи, а тај стереотип, наглашено је у Мостару, изузетно је штетан по Бошњаке, муслимане.

Није ово први пут да муслимани Босне и Херцеговине, њихови најумнији људи, бар их тако представља сарајевска јавност, имају проблем са Ивом Андрићем, да ту муку јавно испољавају.

Давно је Мухамед Туњо Филиповић, највеће име савремене бошњачке културне и интелектуалне елите, написао да је докторска дисертација Иве Андрића („Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“) одбрањена 1924. године на Универзитету у Грацу, нанела више зла Босни него све освајачке војске које су кроз њу пролазиле. Та дисертација, наравно, споменута је и у Мостару.

Откуд неспоразум босанских муслимана с Андрићем? Какав је то грех велики писац починио па да му некада Муслимани, данас Бошњаци не могу халалити?

Андрић је густим, савршеним приповедањем попунио ону празнину која је дуго зјапила након што су у њој избледела гусларска предања, митови и непосредна сведочења босанско-херцеговачких Срба о зулуму који је хришћански свет, у огромној већини православни, трпео од турске власти по варошима и касабама, селима и свугде где беше оних који се нису поклонили Алаху. Андрићево дело не дозвољава ни заборав нити релативизацију онога што се вековима одигравало у Босни, након што је средином 15. века копито коња турског војника први пут додирнуло тло Босне.

И још нешто, двадесет и више година у политичком и културном животу Бошњака, у сарајевској елити, увек је било и данас има, ликова који као да су побегли из неког Андрићевог романа или приповетке. У томе се, уз остало, и огледа генијалност великог писца. Андрић је давно видео оно што ми у Босни гледамо од времена „Дејтона“: бахатост, беговску надменост и својатање Босне и Херцеговине од стране муслимана. Тај осећај супериорности, изграђен на праву јачег и наметнутој доминацији једног начина исповедања вере, време и догађаји нису искоренили, напротив, појачали су га.

Кад год читају Андрића, ови што га данас нападају и осуђују пронађу у његовим делима себе. Отуда њихова мука.

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести: Ратко Дмитровић