Горан Шарић: Да сам 1998. био на мјесту Милошевића…

Док год Срби не буду имали свој наратив, дотле ће бити персона нон грата и врећа за ударање. Зато, да сам био на мјесту Слободана Милошевића 1998., а још боље 1988., осмислио бих српски наратив.

“Да сам била на мјесту Слободана Милошевића 1998. етнички бих очистила Косово.” – изјавила је једна српска министрица. Иако је објаснила да мисли само на оне Албанце који су одбијали српску државу, њене ријечи су уз салве лицемјерног згражања, пренесене у регионалним медијима.

Јул је мјесец балканског лицемјера. Као дијете сам гледао Еуропске игре без граница. Судионици су се натјецали у испуњавању бизарних и шаљивих задатака. Сад кад сам одрастао, гледам балканске игре лицемјерја без граница, у којима се судионици натјечу у лицемјерним и бизарним нападима на Србију.

Тако се медији у Хрватској ишчуђавају томе како је уопће могуће помислити, макар и у шали, да неког етнички очистите? У истој оној Хрватској из које су етнички очишћени не само Срби, него и Жидови, Талијани…

На аустријском попису данашње Хрватске из 1910. Хрвата је било око 65%, Срба око 20%, Талијана 5.5 %, Нијемаца ок 3%, Мађара око 3%. Жидова је било преко 20 000. Данас их је око 400. Талијани су пали на 0.3%, Нијемци и Мађари на ниво статистичке грешке.

Срби су од конститутивног народа постали мањина. Од готово 20% до једва 3% (2021., сад је Срба и мање). Од 1991. до данас, број Срба се смањио за пола милијуна!

Док српска министрица протјерана с Косова не смије ни помислити о етничком чишћењу терориста, трговаца органима и наркодилера (на обичан албански народ није мислила), Хрватска се већ добрано спрема за прославу “Олује” у којој је, да се послужим Туђмановим ријечима, “Србима задат такав ударац да заувијек нестану”. Сјетимо се Колиндине провокације да је “Олуја етички чиста”.

То хрватско згражање добро се уклопило у цијели мјесец лицемјера. Централни је догађај био у Поточарима. Тамо се у лицемјеру натјечу балкански политичари које није брига ни за живе, али се наводно јако потресају за мртве.

Није спорно да је српска страна 90-их у чинила злочине, као и бошњачка и хрватска, али поставља се питање зашто се од стрељања неколико тисућа бошњачких мушкараца (доминантно војника) у Сребреници прави геноцид, а покољ неколико тисућа Срба, доминантно цивила око Сребренице не заслужује ни спомен?

Зашто се једини народ који је заиста доживио геноциде на Балкану проглашава геноцидним (пустите причице да се то не односи на народ, геноцид не могу извршити приватна лица или група грађана)?

Успоредите пет стољећа турских зулума (уз помоћ предака данашњих Бошњака), покољ стотина тисућа Срба, силовања, одвођење стотина тисућа српске д‌јеце у јањичаре, сакаћења, прављења Ћеле кула, са стрељањем неколико тисућа војника у пар дана, на подручју 3 мјесне заједнице. Човјек одмах помисли на изјаву хрватског предсједника Милановића: “Ако је Сребреница геноцид, онда за геноцид морамо пронаћи јачу ријеч.”

Успоредите 4 године усташког геноцида над Србима, Жидовима и Ромима са стрељањем у Сребреници. Стотине тисућа Срба убијено је на најстрашније могуће начине, усташе су их клале и масакрирале на сваком метру тог пакла на земљи званог НДХ.

За геноцид је оптужен народ који је доживио геноцид. За етничко чишћење је оптужен народ који је у посљедњих 100 година у Хрватској пао с 20% на 3%, у БиХ са 44% на 30%, у Црној Гори са 94% на 33%, на Косову са преко 50% на мање од 5%.

Математика је неумољива. Она не води рачуна о хрватским, бошњачким или албанским наративима. Али ти наративи, без обзира што нису утемељени на стварним чињеницама, и те како утјечу на стварност свих нас.

Управо су хрватски и бошњачки наративи (а у новије вријеме и албански), генератори мржње на Балкану и лако могу запалити нове сукобе. Тих се наратива треба плашити, а не изјаве политичарке из земље која ваљда једина на свијету нема свој наратив.

Наратив је ваша страна медаље. Онако како ви као народ или појединац видите одређене догађаје. Кад сам прије више од 10 година слушао, а затим и читао, тада код нас још слабо познатог Харарија, нашао сам концепт наратива којег је он јако добро разрадио (на страну што иначе мислим о њему).

Тада сам први на овим просторима почео користити појам наратив. Јер, годинама раније, проводио сам експеримент. Поставио сам исто питање тисућама Срба, Хрвата и Бошњака. Тко је крив за рат у Југославији?

99% Хрвата је одговорило: “Милошевић, ЈНА, Срби из Србије и Хрватске извршили су агресију на Хрватску. Хрватска се обранила и побиједила у величанственој операцији Олуја!” 80% Бошњака је одговорило: “Милошевић и Туђман су покушали подијелити Босну, Срби су извршили геноцид, али ипак Босна није шаптом пала, отпор Босне чуо се до неба.”

Српски одговори су били различити. Једни су говорили: “Запад је крив.” Други: “Политичари су криви.” Трећи: “Ко нас завади?”. Неки су се чак слагали са хрватским или бошњачким наративима. Али ни један није рекао: “Словенци, Хрвати и Албанци (а касније и Бошњаци) су уз помоћ Запада растурили Југославију и направили своје државе без Срба у границама које је српски војник у 1. и 2. свјетском рату исцртао својом крвљу.” То би био српски наратив (којег сам саставио прије 20 година).

Наратив је разлог зашто се у Загребу или Сарајеву упале лампице кад Срби изјаве и пуно блаже од ове изјаве о етничком чишћењу оних Албанаца који су нападали Србе и српску државу 90-их на Косову. Непостојање наратива јер разлог зашто Срби ни данас не знају шта се догађало 90-их.

Наративи су невјеројатно моћни друштвени алати. Људи не памте податке, већ приче. Онај тко успије наметнути свој наратив, тај контролира начин на које се друштво сјећа прошлости и реагира на садашње политичке догађаје.

Срби нису имали свој наратив, па су били лак плијен хрватске, бошњачке и албанске пропаганде које су своје коријење пустиле понајвише на српским универзитетима, медијима, међу глумцима, политичарима, тзв. интелектуалцима…

Да ли вам је сада јасно зашто, ако нека јавна личност у Хрватској доведе у питање макар да ли се у “Олуји” догодио неки злочин, не спорећи легитимност саме “Олује”, одмах пролази кроз медијског топлог зеца (што сам и сам доживио)? Зато што дира у хрватски наратив.

И да ли вам је сад јасно зашто многе јавне личности у Србији прихваћају бошњачки наратив о геноциду и хрватски о искључивој кривњи “Милошевића и српске политике 90-их која се никад није промијенила”?

Таква јавна личност ће добити аплаузе и ангажмане у Загребу, Сарајеву и Приштини, а ништа неће изгубити у Београду. А ако се неки Србин усуди изјавити нешто што личи на српску страну приче, одмах ће бити нападнут и у Загребу и у Сарајеву, што је српска министрица ових дана искусила. Приштина ју је чак прогласила персоном нон грата на Косову гд‌је се родила, јер како уопће смије помислити на етничко чишћење оних који су Србе етнички очистили?!

Док год Срби не буду имали свој наратив, дотле ће бити персона нон грата и врећа за ударање. Зато, да сам био на мјесту Слободана Милошевића 1998., а још боље 1988., осмислио бих српски наратив.

П. С. Намјерно не спомињем име министрице јер је варала на путним трошковима. Такве особе немају легитимитет да иком држе лекције, али читав проблем анализирам феноменолошки, а на на особној разини.

Извор: Горан Шарић – Фејсбук страница

---