Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Горан Латиновић: Твртков грб је требао бити на српској тробојци

Датум објаве: четвртак, 10 марта, 2011
Величина слова: A- A+

Goran Latinović - istoričar

Оваj регион jе толико закопан у прошлост, да jе она заправо његова болест. А кад сте болесни, зовете доктора.

Тако jе Фронтал.РС позвао магистра историjских наука, Горана Латиновић, вишег асистента на Студиjском програму историjе Универзитета у Бањоj Луци и докторанта Високе школе историjских наука Универзитета у Сан Марину, да нам покуша дати одговоре на нека питања из области своjе експертизе.

Колико jе историjа коjа се данас учи у уџбеницима чињенична, а колико ретуширани митови за потребе дневне или мало дугорочниjе политике у региону?

То првенствено зависи од аутора уџбеника и од надлежних органа, коjи даjу дозволу да уџбеници буду у употреби у образовном систему ентитета или државе. Уџбеници историjе коjи су у употреби у Републици Српскоj и Србиjи, углавном одражаваjу чињеничну историjу, коjа jе резултат озбиљних научних истраживања.

Наjвећа неслагања су везана за Други свjетски рат и питање да ли смо имали jедан или два ослободилачка покрета, као и за период од 1945. до 1991. године. Постоjе људи, чак и у самом врху наше историjске науке, коjи се тешко мире са ставовима већине историчара, посебно млађих нараштаjа, да jе комунистички режим био негативна поjава у нашоj историjи и да jе управо у том периоду постављен темељ за страдање коjе смо доживjели у посљедњоj децениjи 20. виjека.

С друге стране, анализираjући уџбенике историjе коjи су у употреби у Хрватскоj и Федерациjи Босне и Херцеговине, jасно се уочава политичка позадина њиховог настанка. Игнорисањем броjних историjских извора и научних чињеница, њихови аутори представили су прошлост на начин коjи ни издалека не одговара историjскоj реалности.

Од броjних примjера, навешћу само jедан: по ауторима загребачких уџбеника Срби западно од Дрине воде пориjекло од ”Влаха” и оних Хрвата коjи су морали да пређу на православље, а по ауторима сараjевских уџбеника то су, уствари, ”православни Бошњаци” код коjих jе тек у 19. виjеку одгоjена свиjест да су Срби.

Колико структуре власти Републике Српске, при обиљежавању значаjних догађаjа, или уопште било каквих проjеката коjи имаjу историjску димензиjу, консултуjу људе из струке?

Опште прихваћено мишљење у западним државама подразумиjева да држава коjа тежи напретку стално мора гледати у назад, да на основу историjског искуства лакше одрећуjе смjер и динамику садашњег и будућег развоjа споственог народа.

У тим срединама положаj историjске науке у друштву све више добиjа на значаjу, а код нас, по захтjевима и препорукама коjе долазе управо из тих средина, историjа се своди на маргиналан предмет у образовном систему. Наравно, и овдjе jе видљива политичка позадина таквих настоjања. Нажалост, томе понекад доприносе и људи из струке, коjи немарним односом према очигледним проблемима доводе до њиховог продубљивања.

Goran Latinović - istoričar

У Републици Српскоj приjе десетак година регистровано jе Друштво историчара, али његова дjелатност jе таjна за велику већину историчара. Умjесто да има потпуно jаван рад, да организуjе редовне годишње скупове и да интересе историчара заступа пред органима власти, о овом удружењу данас се не зна готово ништа, ни ко му jе предсjедник, ни гдjе му jе сjедиште, ни чиме се бави.

У таквим условима и не треба да чуди што су структуре власти у Републици Српскоj, без обзира о коjоj се политичкоj опциjи ради, риjетко тражиле савjет и мишљење историчара.

Увиjек jе између српских и хрватских историчара средњовjековна Босна имала различиту интерпретациjу. Сада имамо и трећу историjу. Колико се то може, у оваквим околностима, гледати научно и без страсти?

Историjски извори jасно и недвосмислено свjедоче да jе средњовjековна Босна била област у саставу Србиjе, коjа jе касниjе наставила своjу историjу као самостална држава, ни тада не губећи српски идентитет. Владари Босне су своjе поданике звали Србима, говорили су српским jезиком и писали ћирилицом.

Њен наjзначаjниjи средњовjековни владар крунисан jе за краља Срба, Босне, Приморjа и Западних Страна. Дакле, веома jе индикативно да jе човjек у своjоj титули поменуо само jедно етничко име, а онда оне области коjима влада и у коjима живи таj народ. Тек кад jе проширио своjу државу на запад, у она подручjа на коjима jе постоjала хрватска држава све док jе 1102. године Мађари нису уништили, Хрвата готово да ниjе било у његовоj држави. Од 14. виjека поjављуjе се и израз ”Бошњани”, али он има државно и политичко, а не етничко или народносно значење.

Ниjе, дакле, риjеч о неком новом народу, него о изразу коjи означава поданике владара Босне, тj. људе коjи живе у његовоj држави, било да jе риjеч о Србима или припадницима неког другог народа. И данас кад се каже ”Воjвођани” не мисли се о неком посебном народу, него о Србима, Мађарима и осталим народима коjи живе у тоj области.

Ратна власт у Српскоj олако jе пренебрегла чињеницу да се Стефан Твртко I Котромањић крунисао 1377. године на гробу Светог Саве као краљ Срба, Босне, Приморjа и Западних Страна, што jе резултирало на краjу чак и избацивањем љиљана са грба Републике Српске. Имате ли коментар?

Мислим да jе учињена грешка. Грб краља Твртка I требало jе ставити на српску тробоjку, приjе него што су га муслимани ставили на своjу биjелу заставу. Уз њега, требало jе ставити и грб Немањића, а оба грба наткрити круном Карађорђевића.

Уосталом, краљ Твртко I био jе изданак Немањића по женскоj линиjи и претендовао jе на престо Србиjе. Имали смо, заиста, jаке историjске аргументе у рукама, али питање jе колико би то уопште могло бити остварено, у условима незапамћене медиjске сатанизациjе Срба.

Слична историjска игноранциjа учињена jе и са промjеном имена града Фоча. Умjесто у ”Србиње”, требало jе овом граду вратити његово старо српско име ”Хоча”, или просто оставити Фоча. Та промjена у Ф, долази из губитка гласа „Х“ у српском jезику, што jе процес коjи се завршио у већини српских диjалеката до 17. Виjекa,, па и на оном на подручjу данашње Фоче. „Х“ се у српски jезик вратило тек реформом Вука Ст. Караџића. На Косову и Метохиjи, у близини Ораховца, примjера ради, постоjи српска енклава по имену „Велика Хоча“.

Радите докторску дисертациjу о Југословенско-италиjанским економским односима у периоду између два свjетска рата, те сте провели непуну годину у Риму и Сан Марину. Може ли се, генерално, дати нека оцjена историjских односа Срба и Италиjана?

Односи Срба и Италиjана миjењали су се током 19. и 20. виjека. Италиjани су наjприjе гледали са симпатиjама на покрет националног уjедињења Срба, што их jе подсjећало на њихов Ризорђименто. Међутим, због тежње Србиjе да ослободи и Хрвате и Словенце, српско-италиjански односи постали су заоштрени, готово неприjатељски, иако су ове двиjе државе формално биле савезнице у Првом свjетском рату.

Goran Latinović - istoričar

У периоду између два свjетска рата, Италиjа jе била наjозбиљниjи неприjатељ jугословенске државе, не само због отворених териториjалних претензиjа на Далмациjу, него и због чињенице да jе Југославиjа била главна препрека њеним империjалистичким амбициjама на Балкану и у Подунављу.

Италиjа jе своjе стратешке циљеве остварила током Другог свjетског рата, али само привремено. Италиjански губитак Истре, Риjеке и Задра, као и Тршћанска криза, додатно су загорчали jугословенско-италиjанске односе, коjи су у мирне воде коначно упловили тек 1975. године, Споразумом у Озиму.

Иако jе медиjска сатанизациjа Срба у посљедњоj децениjи 20. виjека била присутна и у Италиjи, не треба заборавити да се тамо поjавило неколико веома интересантних књига и документарних филмова, коjи су оба рата (1991–1995. и 1999) приказали обjективниjе и непристраниjе.

Недавно jе на АТВ емитован сасвим нетипичан документарац под називом „Мит о богумилима“. Колико заиста има историjске основе да се повлачи аналогна паралела између стећака, средњовиjековне Босне и нациjе коjа jе проглашена у току Отаџбинског рата (тзв. „Бошњаци“)?

Када jе Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину 1878, она jе приступила jедном веома важном стратешком циљу – стварању jедног новог народа, новог идентита, нове свиjести – ”Бошњака”. По том проjекту, све становнике у БиХ, без обзира на њихову вjерску припадност, требало jе убиjедити да су ”Бошњаци”.

Та политика посебно jе дошла до изражаjа за вриjеме тадашњег ”високог представника” Бењамина Калаjа (1882–1903), коjи jе раниjе у своjоj ”Историjи српског народа” написао да су Босна и Херцеговина српске земље, а кад jе именован за управника Земаљске владе, забранио jе сопствену књигу.

Управо у том периоду пласирана jе етнополитичка теориjа о богумилима као аутохтоном становништву Босне, коjе jе у одређеном историjском времену прешло на ислам, а стећци требало jе да буду jедно од главних обиљежjа материjалне културе тог ”народа”. Треба нагласити да jе термин „стећак“ уведен из научних кругова, док те споменике становништво коjе jе ту живjело, ниjе звало другачиjе него „мрамори“ или „мраморови“.

Таква политика доживjела jе крах, jер ниjе била утемељена на историjским чињеницама, као и због снажног отпора српског народа, а иако давно сахрањена, поново jе са сметљишта историjе стављена на сто муслиманског руководства почетком деведесетих година прошлог виjека. Међутим, у ”необошњаштву” иза 1992. постоjе двиjе струjе.

Прва jе ”Интегрално бошњаштво” по коjем су ”Бошњаци” сви становници БиХ, без обзира на вjерску припадност, и друга – ”Муслиманско бошњаштво”, по коjем су ”Бошњаци” само муслимани.

Да ли постоjе неки проjекти научног типа, да се сагледаjу историjске чињенице од настанка Републике Српске до данас?

Углавном се ради о текстовима коjи се баве историjским и стратешким основама настанка Републике Српске. Ту у први план излазе два кориjена:

1. Српски идентитет, коjи jе дубоко укориjењен у биће и свиjест српског народа, посебно уз чињеницу да у неким краjевима Републике Српске Срби постоjе много дуже, него у неким краjевима Србиjе, коjа се погрешно назива матицом српског народа, иако jе она само стариjа сестра Републике Српске, и

2. Страх од ”1941”, тj. од понављања геноцида над српским народом, коjи му се догодио у Другом свjетском рату.

Међутим, постоjи jедан веома озбиљан проjекат, чиjи сам сарадник, а коjи се одвиjа под окриљем Академиjе наука и умjетности Републике Српске. Ради се о ”Енциклопедиjи Републике Српске”, коjа jе до сада, ван сваке сумње, наjзначаjниjи научни проjекат у историjи Републике Српске.

Може ли се рећи да jе интерпретациjа историjе (давна прошлост) из Сараjева и Загреба, а ево и сада Подгорице, много више у служби изградње националног идентитета, него што jе то случаj са српске стране?

Један од главних показатеља стања историографиjе jедног народа су уџбеници историjе. Анализом загребачких, сараjевских и подгоричких уџбеника; лако се уочава снажно идеолошко присуство, док у београдским и бањолучким (источносараjевским) уџбеницима тога нема, из простог разлога што Срби одавно имаjу изграђен национални идентитет и своjа сазнања црпе из провjерених и поузданих извора.

Селективан приступ историjским изворима jедно jе од главних обиљежjа оних аутора коjи настоjе да ”историjски оправдаjу” садашње стање ствари.

У припреми jе Прва међународна конференциjа о системима усташких логора смрти Јадовно 1941. Осим општенационалне срамоте да се дешава први пут након 70 година, како Ви гледате на таj проjекат?

Лично учествуjем у проjекту и могу рећи да jе сваке похвале вриjедан труд коjи др Душан Басташић улаже у настоjању да истина о Србима страдалим у систему усташких логора Јадовно, чиjе кости до Неба вапиjу, угледа свjетло дана и да наша и свjетска jавност дознаjу више о мучилиштима у коjима jе убиjено преко 40.000 људи.

Посебно jе значаjно што су челни људи Српске православне цркве благословили оваj племенити подухват.

Чини ли Вам се да у српскоj историjскоj науци фали jедна од битних спона са заjедницом у цjелини, коjа се обично назива „популаризациjа“?

Приjе неколико година jедна од организациjа тзв. ”друге Србиjе”, а у суштини друголигашке Србиjе, штампала jе памфлет под наслов ”Србиjа нема снагу да се бори са национализмом и популизмом” у коjем су оштро нападнуте све истинске вриjедности српског народа.

Наши неприjатељи и њихове слуге у нашем народу, желе да Србима одузму имунитет, како би лакше подлегли ”вриjедностима” коjе доминираjу у западном свиjету и постали безлична маса полуљуди. Томе ћемо се одуприjети, приjе свега, кроз Цркву и оно чему нас она учи. Такође, треба читати, и то оне књиге коjе су писали, не за хонорар, него за душу, људи ”мудри као змиjе, а безазлени као голубови”.

Разговарао: Дани(j)ел Симић

Извор: ФРОНТАЛ 

 

Горан Латиновић везане виjести:

Фондови и збирке Српске православне цркве у хрватским архивима и музеjима

О хрватским уџбеницима историjе

Једно свjедочанство о покољу Срба у Биjелом Потоку код Бањалуке на Васкрс 1942. године

Два изостављена поглавља из књиге Magnum crimen Виктора Новака

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top