Gojko Đogo: Srbi su žrtve svojih iluzija

Pesnik Gojko Đogo: Više od jednog veka, svaka naša pobeda završava se kao poraz. Kad god neko od malih pokuša da se uspravi, sledi mlatac po glavi. Ima u našem nacionalnom biću nešto što nas gura da srljamo u bespuće

Poezija Gojka Đoga decenijama je u vrhu savremenog srpskog pesništva. Posle Dučićeve, nagrada „Milan Rakić“, „Branko Miljković“, „Laza Kostić“ i mnogih drugih, pesnik je nedavno ovenčan i prestižnom nagradom „Pečat vremena“, koju je dobio za zbirku „Klupko“ („Pravoslavna reč“).

– Šta god sejao, čovek očekuje da seme donese i neki plod – kaže Đogo u razgovoru za „Novosti“. – Sejanje slova nije baš kao sejanje soli, ali jeste prilično neizvesna rabota. Nagrade su, ipak, neka potvrda da niste uzalud protraćili život. Priznajem da i mojoj sujeti godi da se pridružim uglednom timu „pečatovaca“, dobitnika ove nagrade.

* Najnovija zbirka „Klupko“ nastavlja se na „Vunena vremena“ i „Crno runo“…

– Jovan Delić, u pogovoru za „Klupko“, ovo troknjižje vidi kao pesničku trilogiju, a Jovan Popov, predsednik „Pečatovog“ žirija, pominje triptih. Svejedno. Kažu da se knjige drže jedna za drugu kao beočuzi i da svaka ponešto dobija ako se čitaju kao celina. Raduje me ako je tako. Pa i naslovi sugerišu da su uvezane „vunenom“ pređom.

* Smatrate li da su, ipak, prošla vunena i vremena crnog runa i da je došlo doba za razmotavanje klupka?

– Ne bih rekao da su minula „vunena“ vremena. Naprotiv, straha, strepnje, opasnosti, kako god čitali ovu simboličnu oznaku, ni kod nas ni u svetu nije manje nego pre pola veka. U ondašnjoj bipolarnoj podeli sveta, uravnotežena moć unekoliko je obuzdavala i Zapad i Istok da olako i samovoljno ne potežu za primenom sile nad nedužnim i nejakim, kad god im se nađu na putu. I onda je bilo ratova i velikih zločina, vazda će ih i biti, ali ravnoteža straha je doprinosila njegovom umanjenju.

Znatno je drukčije kad jedna sila postane gospodar globusa i kad, bezmalo, može činiti šta joj je volja. A to se zbiva u poslednje tri decenije. Mi smo jedna od najvećih žrtava oholih gospodara sveta. Koliko ćemo ostati na tom žrtveniku i kako se sa njega skotrljati, malo zavisi od nas, a znatno više od globalnih namera onih što su nas tamo i postavili. Slična je sudbina i nekih drugih naroda. Kad god neko od malih pokuša da se uspravi, sledi mlatac po glavi.

* Kuda ćemo i kako ćemo?

– Ove „vunene“ bičeve mogli bismo pročešljati i na drugi način, zadržavajući se samo u domaćoj vunovlačari, ali to bi već bilo ponavljanje naše svakodnevne jadikovke. Pomenuo sam, dakle, samo taj globalni razlog, kao jedan od najbitnijih – a ima dosta i domaćih jada – zašto Srbi neće uskoro skinuti korotno „crno runo“ koje smo, pre jednog veka, sami obukli, pre nego što su veliki krojači sveta uvideli da korotu rado nosimo, pa su počeli da nam šiju nova odela, sve crnja od crnjih.

No, „patnjama se mudrost stiče“, kaže Sofokle. Možda je, ipak, došlo vreme da se i mi počnemo polako presabirati i razmotavati „klupko“ naše nacionalne sudbine. Pa i svako svoj lični smotuljak. Da vidimo kud ćemo i kako ćemo. Da mislimo na svoju vunu (cogitare de lana sua), rekli bi Latini.

* Da li je stradanje, o kome pišete i u najnovijoj knjizi, naša sudbina?

– Ni lični ni kolektivni mazohizam nije prirodan, nema čoveka ni naroda koji, po slobodnoj volji i zdravoj pameti, bira raspeće, osim ako to nije izgledni put izbavljenja, ili moćna iluzija. Srpski narod jeste velika žrtva svojih iluzija. Otuda bi se moglo reći da je stradanje naš izbor. Mi nismo nedužni, ima u našem nacionalnom biću nešto što nas gura da neoprezno srljamo u bespuće i izazivamo sudbinu, ali je i usud istorije utirao naš stradalni put. Više od jednog veka, svaka naša pobeda završava kao poraz.

POEZIJA MORA IMATI PORUKU
– Poezija ima neku neobjašnjivu, magičnu, pa i subverzivnu moć, i mora imati poruku – uveren je Đogo. – U protivnom, ne bi trajala od iskona, i ne bi silnici toliko kidisali na pesnike. Pretrajaće ona i ovo „oskudno vreme“. Moderne književne teorije, istina, odriču se pesničke poruke. Nekad sam i sam bio sklon da poverujem da je učitavanje poruke u pesnički tekst čitaočev posao, pesnik ne mora da mu bilo šta sugeriše. Kao da je to nepotrebno sužavanje značenja. Danas sam sve bliži tradicionalnim poetikama.

* Koliko su događaji oko zbirke „Vunena vremena“, zbog koje ste čak bili na robiji, uticali na vašu poetiku?

– Ovo je pitanje za kritičare. Meni se čini da se u mojoj poetici ništa bitno nije promenilo od „Tuge pingvina“, prve moje knjige. Može biti da sam u „Vunenim vremenima“ ostavio nešto više uputa čitaocu nego u prethodnim knjigama. Ali, put nisam menjao. Ti događaji verovatno su uticali na moje zdravlje i „obogatili“ iskustvo, prskao mi je čir u zatvoru, ali me ta kiselina nije otrovala, ni dodirnula moja životna i stvaralačka uverenja.

* Možete li, za čitaoce koji ne pamte to doba, reći šta se u stvari dogodilo?

– To je poduža priča. U jesen 1980. predao sam „Prosveti“ rukopis „Vunenih vremena“, kao i ostali pisci, takva je onda bila izdavačka praksa. Knjiga se pojavila krajem aprila, spaljena je 25. maja, a ja sam uhapšen 29. maja 1981. Suđenje pred Okružnim sudom u Beogradu trajalo je pet dana, 2, 3. i 8. jula i nastavljeno 16. i 17. septembra 1981. Osuđen sam na dve godine zatvora zbog krivičnog dela „neprijateljske propagande“, izvršenog „celom knjigom“, a posebno sa šest pesama.

Vrhovni sud Srbije preinačio je presudu i, za krivično delo „povrede ugleda SFRJ“, izvršeno sa četiri pesme: „Ovidije u Tomima“, „Balada o ćesarevoj glavi“, „Svetilište oca Crnboga“ i „Zver nad zverovima“, 16. februara 1982, osudio me na godinu dana. „Službeni glasnik“ je pre osam godina, u dva velika toma, na 1.700 strana, objavio sva dokumenta, izveštaje i komentare ovog „slučaja“, do kojih sam ja mogao doći, pa onaj koga ova krimi povest zanima, može tamo zaviriti.

* Sa ove vremenske distance možete li nam reći ko je bio u pravu, oni koji su vas napadali ili oni koji su vas branili?

– Istorija nas uči da nikad nisu bili u pravu oni što su zarad književnog dela nasrtali na pisce. Ako ste mislili na to da li su moji „kritičari“, tužioci i sudije, imali pravo da te stihove čitaju kao ruženje režima i skrnavljenje kulta vođe, naravno da su imali, jednako kao i oni koji su me drukčije razumeli i branili. Svaki čitalac stihove može „tumačiti“ kako hoće. Samo se sud ne sme mešati, optužba i presuda ne smeju se zasnivati na „tumačenju“.

* Da li su i sada pesnici opasni po društvo, ili danas nema opasnih knjiga, jer vas niko više ne čita i ne sluša?

– Pitanje sugeriše i odgovor. Slažem se, nema više opasnih knjiga ni opasnih pesnika. Tirana ima, ali nema ko da ih tera. Počesto izgleda da tirani i despoti nisu gori od današnjih demokrata. Istrošeni su mnogi društveni modeli, zatamnjeni vidici, zacarila malodušnost. Čovek ne zna na koju stranu da se okrene. Poezija izražava tu neizvesnost, ali pesnici odavno nisu putovođe.

Stihove mnogi pišu, ali ih malo ko čita. Paraliteratura je okupirala knjižarske izloge i TV ekrane. I ono malo čitalaca uhvaćeno je u paukovu mrežu „kuhinjskih“ romana, TV serija, rijalitija i reklama. I škole sve manje pažnje posvećuju lektiri. Neće valjda ovo danas potrajati do sutra i preksutra?

* O čemu se danas ćuti?

– Tolika ozbiljna pitanja od opšteg interesa danas se neosporno prećutkuju. Da ih ne nabrajamo. Neki ćute da izjašnjavanjem ne bi naudili svojoj društvenoj poziciji, a neki zato što ne veruju u mogućnost valjanih rešenja. Brižna manjina se uzdržava od oglašavanja stoga što misli da oportunizam i ćutanje ponekad mogu imati i dublji smisao. Jer, bilo kakav temeljniji kritički stav, u ovom istorijskom trenutku, ne bi doprinosio rešavanju prioritetnih problema. Ozbiljna društvena nesaglasnost ili kriza, oslabila bi poziciju naših zastupnika na međunarodnoj političkoj sceni. Pogotovu kad su na stolu najteža državna i nacionalna pitanja.

* Da li ste zaista, kao što ste na kraju „Klupka“ spevali, „zaključali radnju i bacili ključ“?

– Zaključio sam i zaključao, verujem, jednu opsesivnu lirsku temu kojom sam se dugo bavio, a olovku ću, ako me ruka i glava ne izdaju, baciti kad „bacim kašiku“.

IZGUBLjENI NA RASKRŠĆU

Otkako su ateisti „ubili boga“ i raj s neba svukli na zemlju, a verski, ideološki i rasni fanatici obznanili da je dozvoljeno ubiti i svakog čoveka, ako se ne ponaša u skladu sa njihovim dogmama, sve ljudske i hrišćanske vrline pale su na najniže grane. Uzvišeni humanistički principi i etičke norme skrajnuti su kao zapreke na putu prema „svetloj budućnosti“ – kaže Đogo.

– Kad su, juče ili onomadne, upokojene sve velike ideje, ideologije i utopije, čovek je ostao u praznini, sam i zbunjen, bez vere i nade. Sve je postalo upitno. Danas stoji izgubljen na raskršću i sumnja u svaki putokaz, u svaku ispruženu ruku. Tako se bar meni u izmaglici priviđa svet. Ali, kad nešto ne mogu da raspetljam u glavi, ja slušam srce. I to je ono spasavajuće.

Autor: DRGANA MATOVIĆ

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI