Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Glas Krajine u Vojvodini: Svedočanstvo o golgoti Krajišnika

Datum objave: subota, 10 oktobra, 2015
Objavljeno u Oluja
Veličina slova: A- A+
Krajišnici u Vojvodini
Krajišnici u Vojvodini

 

Milan Livada, rođen pre sedamdeset godina u Krajini, u selu Gornje Primišlje na Kordunu, u januaru 1945. godine, kako kaže u ondašnjoj „Endehaziji“ (NDH). Posle završene osnovne škole u rodnom mestu, kao petnaestogodišnjak je došao u Banat, u Zrenjanin i tu je završio srednju ekonomsku školu. Diplomirao je u leto 1968. na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu. Novinarstvom je počeo da se bavi 1969. u međuopštinskom listu NAŠ GLAS u Smederevu, da bi 1972., povratkom u Zrenjanin, postao dopisnik novosadskog DNEVNIKA, a kasnije glavni i odgovorni urednik lista „Zrenjanin“. U redakciju dokumentarnog programa Radio-televizije Novi Sad došao je 1990., odakle je 2010. otišao u penziju. Tokom 40-godišnjeg novinarskog stvaranja ostvarenog gotovo u celosti u dva vodeća vojvođanska informativna medija – DNEVNIKU i RTV – napisao je i objavio tomove novinarskih tekstova i snimio i emitovao na stotine dokumentarnih televizijskih emisija svih žanrova.

„Zavičaj je mesto gde nam je Bog podario život, došao sam u Banat, a veliki Crnjanski je rekao `zavičaj je ono što odaberete`, tako da ja sebe smatram Banaćaninom, Vojvođaninom mnogo duže“, kaže novinar i urednik „Glasa Krajine u Vojvodini“. Novinarstvom se kako kaže „bavi već punih 45 godina, u DNEVNIK-u i Televiziji Vojvodine u Novom Sadu“, a posle odlaska u penziju posvetio se istraživačkom novinarstvu i osnivanju glasila Udruženja građana „Zavičajna grupa Krajina – Vojvodina“ – GLAS KRAJINE U VOJVODINI.

Projekat na kome radi već deset godina, nazvao je DVOVEKOVNE VEZE KRAJINE I VOJVODINE, formirao je „Zavičajnu grupu Krajina – Vojvodina“, i pokrenuo dvomesečnik GLAS KRAJINE U VOJVODINI, gde, novinarskim stilom, ukratko, Livada i njegove kolege, beleže najznačajnije događaje, važne za život Krajišnika na ovim prostorima. U kratkom razgovoru za SRBski FBreporter Milan Livada je rekao i da prikuplja materijal da objavi knjigu „Hronika dvovekovnih veza Krajine i Vojvodine“, o tome kako je Krajina „nestala“…
Zamolili smo ga da kao novinar i rođeni Krajišnik kaže koliko ga „boli“ odnos novinarstva prema Krajišnicima, Krajini uopšte, prema tome što se Krajini i ljudima iz Krajine opet dogodilo…
„To je neprebol, to se ne može preboleti“ – kaže Milan Livada i podseća se na lični doživljaj iz 1995, pre dvadeset godina, kada je bio novinar dokumentarista u televiziji. „Bilo je pedeset godina od one kolonizacije posle Drugog svetskog rata. Radio sam dve dokumentarne emisije `Voz bez voznog reda`, i tada Slobodan Novaković zove direktora televizije i pita `šta to Livada radi, da ne radi ovo`, čak se nije smelo pričati o tome… Tu me je zatekla i vest o izdaji Sarajeva i Karadžića… Tako je ćutanjem i izdajom nestala Krajina, a mi smo društvo koje se može pohvaliti da je dalo najviše velikana od Milankovića, Tesle…“

Na pitanje koliko je tačno proterano Srba sa svojih ognjišta, kao novinar dokumentarista Milan Livada kaže: „Milion, milion Srba… Najstrašnije od svega je to zatiranje, spaljivanje arhiva, preoravanje grobalja… da se uništi svaki trag o postojanju i trajanju Srba u njihovom vekovnom zavičaju gde su najstrašnije ubijani, sa koga su proterani… Malo je arhiva spašeno, nešto knjiga, ali je neshvatljivo da svet nije uopšte reagovao na takvo jedno grubo brisanje srpstva… I ovo glasilo Krajišnika, sada već 25.broj, je jedan od načina da se zabeleže događaji, kao dokumentarista ponavljam da `ono što nije zapisano kao da se nije ni dogodilo`. Podsetiću Vas na onaj stih Milana Nenadića – `Biće nas samo u knjigama`… Pa te nevladine organizacije finansirane iz inostranstva zlurado su govorile – bićete manjina u sopstvenoj državi`, i to se evo događa…“.

Zaključili smo da se mnogi, kao i Milan Livada sa svojim kolegama, bore da se čuva i širi istina, ali i doprinese očuvanju pamćenja naroda i tako produži njegovo trajanje kroz pisanu reč…

Prisutnima se prvi obratio Mladen Bulut, domaćin, predsednik Društva novinara Vojvodine. On je sve podsetio da se nalaze u prostorijama Društva novinara Vojvodine, ovdašnjoj najstarijoj strukovnoj organizaciji poslenika pisane reči, a potom i medijskih stvaralaca.

„Mi se smatramo naslednicima Društva srpskih književnika, umetnika i novinara, kasnije nazvanog MAJ, koji je 1904. godine na osnovu zalaganja Jovana Jovanovića Zmaja osnovano u Sremskim Karlovcima. Društvo je trajalo uporedo sa novoosnovanom novosadskom sekcijom jugoslovenskog novinarskog udruženja nakon oslobođenja u Prvom ratu 1921. godine, sve do trenutka kada mađarska okupaciona vlast nije zabranila rad ovoga društva. Nakon rata, 23. maja 1945. godine Društvo novinara je ponovo obnovilo svoj rad, i da ne bi bili kao svi oni `od kojih počinje istorija`, mi, evo ponosno priznajemo da smo sledbenici svih ovih društava i udruženja koja su postojala. Njihova nekadašnja izreka, da ne kažem parola – `istina, poštenje, tradicija`, i dan-danas stoji u našem grbu i smatramo da su to tri najteže reči koje na poseban način obeležavaju ovo zanimanje, koje je, nadam se da ćemo deliti isto mišljenje, u poslednje vreme krenulo sunovratom naniže. Utoliko je današnji povod, 25. broj lista `Glas Krajine u Vojvodini`, koji uređuje naš vrli kolega Milan Livada, uz pomoć svojih vrednih saradnika, važno jer je napravio nešto što je po meni – hvale vredno. Ovaj list nije namenjen samo tome da sačuva priču o ljudima koji su ponovo po ko zna koji put proterani sa svojih ognjišta u ove krajeve. Zahvaljujući uređivačkoj politici i dobrom izboru, list uspeva da pronađe stvarne korene koji vezuju Krajinu sa Vojvodinom, koji su dugi preko dva i po veka. Neverovatno je to, da je nedavno kako to kažu naša dojučerašnja braća – bila `obljetnica Oluje`, a pre toga `Bljeska`, da su Srbi iz onog kraja ponovo `pogoreli` i našli se u ovim krajevima, gde za divno čudo nisu prihvaćeni oberučke… To je vrlo interesantno, gledamo danas izbeglice iz arapskih zemalja, gde se država utrkuje da im pokaže neku blagonaklonost, da im olakša… Ovde su Krajišnici bili dočekani kao neželjeni gosti u Vojvodini, kao `dođoši` ponovo, i dvadeset godina traje pokušaj da oni reše svoje osnovne životne, egzistencijalne probleme. Ništa nije bolje ni u Hrvatskoj, odnosno u starim krajevima, gde su uprkos tlapnjama u zemlji EU i zalaganjima za visoke evropske standarde, Srbi prvo bili lišeni prava na život, potom, i dan-danas su razdvojeni od svoje imovine, što je isto tako evropska tekovina, takođe i upotrebe svog jezika i pisma, zaštite verskih objekata, grobalja, i svega ostalog, a da ne pričamo o pravu na rad. To je sve što provejava u ovoj situaciji i ja bih bio daleko srećniji da smo mi ovom prilikom pokazali srpske manastire od Krke, Zrmanje do Cetine, ili nedirnut krajolik pod Velebitom, lepotu Plitvičkih jezera, i srećne ljude koji na svome rade i zarađuju. Ali, nije se dalo, ova tema nas je nekako ophrvala, s obzirom na to koliko je aktuelna nismo mogli da je zaobiđemo“.

Krajišnici u Vojvodini
Krajišnici u Vojvodini

Petar Tomić, dugogodišnji novinar agencije Tanjug, podsetio je na nematerijalnu vrednost Glasa Krajine u Vojvodini u očuvanju tradicije, pesama i igara Krajine, pre sedam decenija prognanih porodica i familija iz Krajine. Krajišnici u Vojvodini neguju pesme i igre zavičaja da ih sačuvaju za potomstvo.

„Kolega Milan Livada i Milorad Savić, koji je nedavno u svom rodnom Česteregu, priredio izložbu fotografija, a pre toga zajedno sa Društvom novinara Vojvodine u Matici Srpskoj  izložbu `Tragom srpskih manastira u Banatu`, u ovom glasilu rade jedan posao koji za njih nije zadatak, već potreba, nekakva misija da se sačuvaju svedočanstva o postojanju…“ –  kazao je Tomić.

„`Ima seoba, nema smrti`, kaže Crnjanski, to je metafora koja kao da je juče napisana, kao da je napisala samo za Krajinu, a ona važi“, rekao je Milorad Savić, ratni izveštač, novinar agencije Tajnug u penziji.
Savić je pre tri nedelje priredio izložbu u Česteregu, o sedamdeset godina prvih doseljenika u Čestereg, kada je stigla prva grupa doseljenika u koloni od 250 hiljada ljudi ispod Kozare i Grmeča, koji su najviše stradali, za koje je Dimitrije Bajalica, predsednik komisije rekao da su morali odmah da krenu jer nisu smeli dozvoliti da još jednu zimu dočekaju pod vedrim nebom. Na toj izložbi počasni gost bio je Milan Livada, sa kojim sarađuje kao kolega novinar i prijatelj već četiri decenije. „Milan je tada rekao, da prema njegovim saznanjima, oko dve trećine stanovnika Vojvodine čine doseljenici iz Krajine…“
„2. oktobra, na današnji dan, pre 71 godinu, oslobođen je Petrograd, i redakcija Slobodne Vojvodine je sa Šušnjarevog salaša premeštena u Petrograd, tu su štampali nekoliko brojeva i kad su selili odneli su i štampariju, otišli su i novinari iz Slobodne Vojvodine, slovoslagači, a ostali su dvojica koje je Milan našao kasnije i sa njima razgovarao kako su oni štampali. To je Slobodna Vojvodina, preteča Dnevnika u kome je radio i Milan, i kolega Gulan, i kolega Tomić, Čubranović i Božin…“
„Pored Svetozara, Raše i Đure, i Milan Livada je zaslužio da se nađe na spisku znamenitih ličnosti, ako kažemo da su ovo naučnici, književnici, sportisti, onda Milan kao novinar, odličan novinar, pre svega dobar i dobar čovek…“ – rekao je Tomić na kraju svog obraćanja prisutnima.

Krajišnici u Vojvodini
Krajišnici u Vojvodini

Ilija Petrović, istoričar je napisao o zbivanjima u Krajini šest knjiga, „oko dve hiljade dvesta, trista strana, i moguće još za knjigu ili dve u raznim drugim knjigama“. On je govorio o tome kako je „ideja Krajine“, odnosno „vest o formiranju SNV na Božić 1991., prihvaćena u Srbiji, vijest o tome objavile su samo Politika i Večernje novosti“, ali samo zbog toga što je on „bio u dobrim odnosima sa Vladom Mićunovićem i Mirkovićem, iz predstavništava novosadskih“.

„Do jula sam napisao sedamdesetak saopštenja SNV, slao sam ih svaki put na jedno desetak, petnaest adresa, što će reći negde oko hiljadu puta sam to poslao. Prvi put televizija je prihvatila 30.januara, televizija Novi Sad, pokojni Marko Keković je bio urednik. Radio Novi Sad prihvatio je tu vijest, sticajem okolnosti, naredni dan po objavljivanju vijesti da je Vijeće osnovano. Ja sam pozvao Buda Markovića, koji je onda bio pomoćnik glavnog urednika, on je (posle mi je to rekao), jednostavno sa zaprepašćenjem slušao ono što ja govorim, i u tom trenutku je prolazio stari novinar Nikola Bulatović. Vidio je zbunjenog Buda i pitao šta je, ovaj kaže – neki Ilija Petrović, a on će – primaj to… Nikola i ja smo se znali iz vremena novosadske Samouprave. Ono što je najinteresantnije, TV Beograd je ćutala cijela četiri mjeseca….“
„Ali, posle pucnjave u Borovom selu više se stvar nije mogla ignorisati i na Đurđevdan te godine, TV Beograd pozvala me je na jedan razgovor. Emisija je trajala negde od tri i po do četiri sata, bila su tri voditelja, Miodrag Popov, Krste Bijelić pokojni i Nino Brajović, a pozvali su osam gostiju. Cilj je bio da se tema razvodni. Uvodnu priču dao sam ja, jer sam onda bio portparol SNV, i kako sam ja rekao nekoliko riječi o ovome kako je TV Beograd to ignorisala, oni su mene jednostavno isključili. Da nije poslije jedno dva i po sata, intervenisao Antonije Isaković, koji je bio jedan od učesnika u emisiji, nije bilo druge, dali su mi riječ. Ja sam onda izgovorio, vratio se na jedno staro pitanje `otkud mržnja između Srba i Hrvata`. Nema mržnje između Srba i Hrvata, postoji samo mržnja Hrvata prema Srbima, bivših Srba koji još nisu postali ni dobri katolici ni Hrvati, i oni u trudu da prevaziđu to vrijeme tako djeluju… I druga stvar koju sam izgovorio tada je `ima li izlaska iz krize` – da predsedništvo preda vlast vojsci, da vojska zavede demokratiju na jedno pola godine, da se zaustavi rad političkih stranaka i da se posle toga krene dalje“.
Petrović je ovo ispričao kao primer o tome kako najveći broj novinara ne shvata na pravi način svoju profesiju… ne kao poslove zbog kojih primaju svoju platu, već se novinarstvo mora smatrati moralnom obavezom i moralnim dugom i prema savremenicima, a naročito prema potomcima…
Petrović je završio jednom zanimljivom dokumentarnom istinom: „Hrvatska ima četiri oca domovine, Pavao Riter Vitezović, Ante Starčević, Ante Pavelić i Franjo Tuđman – nijedan nije Hrvat. Pavao Riter je Nijemac, Starčević i Pavelić su Srbi iz Staroga Vlaha, a Franjo Tuđman najvjerovatnije Mađar…“

Branislav Gulan, dugogodišnji novinar, u Borbi, Komori Jugoslavije, Komori Srbije, ratni izveštač, svedok nestajanja Krajine iskoristio je vreme pričajući o tome što se do sada nije znalo…
„Sve što se dešavalo na ovim prostorima i sad što se dešava nije slučajno. Ja sam uradio pre dvadesetak godina knjigu Koreni, a „koreni“ je američka tajna šifra za ekonomsko rušenje Jugoslavije. Prema tome, to je isplanirano 1977. godine, otprilike kad sam počinjao da radim ja sam došao do tih saznanja, tih papira. Cilj je bio ekonomski srušiti Jugoslaviju, Srbiju odvojiti od mora. Kada je to urađeno 1991. godine, pre nego što je sve završeno, kada je Srbija odvojena od mora,  Amerikanci su dali saopštenje posle moje knjige – `SAD napustila tajnu operaciju KORENI`…

Pre raspada Jugoslavije, radio je u Borbi, bio dopisnik sa svih teritorija bivše Jugoslavije, bavio se agropolitikom, pa je govorio o svom iskustvu na terenu, u vreme „događaja u Borovom selu“, „prolazu“ koji je imao i „na stranu Hrvata i na stranu Srba kao član jugoslovenske redakcije, mlađi novinar kome je stariji kolega bio pokojni Slavko Ćuruvija“…

Krajišnici u Vojvodini
Krajišnici u Vojvodini

Gulan je ispričao priču kako je poginuo prvi novinar na ratištu – „pokojni Milan Žegarac kada je počeo rat, to je prvi novinar koji je nastradao“.

„Radili smo u istoj kući, u “Borbi”, ja sam imao rentakar, on je bio dopisnik iz Odžaka, ja sam svaki dan dolazio iz Beograda, družili smo se, izveštavali se, dogovarali se i radili zajedno. Pred pad Vukovara, 7.oktobra je to bilo sad će godišnjica, ja sam zakasnio malo, na par minuta da dođem do Odžaka, i kad sam došao u Vukovar, do kafane gde smo se nalazili sa vojskom i sa svima drugima, ja sam taj dan vozio pokojnog Jocu Dulovića, danas je (2.oktobra) sahrana, ispričaću vam i oko toga… Žegarca nije bilo, vojska je došla, porodica Karas preko puta te kafane pozvala me da popijem kafu, ja kažem – `kolega mi nije došao`, oni kažu – `čekao te i otišao`… Ja sam počeo da pijem kafu, nije prošlo ni tri minuta dolazi Radoslav Kostić, crvena beretka pre rata, šef obaveštajnih službi tamo, koga smo svi mi poznavali i pre rata, i kaže (da izvinu dame) – `J… vas Bog i vas novinare, ovi tvoji mi se nisu javili, onaj tvoj Žegarac i onaj naš iz Sombora jedan, otkud znam ko mi pretrčava preko… bili su u uniformama i pretrčavali su ulicu, tvoj nije živ, a naš – neće ni on preživeti…`

Eto, svi su do sad pisali o hrabroj pogibiji novinara od ustaškog metka, što nažalost nije istina. Taj Radoslav Kostić je poginuo u Bosni, na ratištu… Svi su išli da pričaju o hrabroj pogibiji mog kolege, samo mene niko nije nikad zvao, ovo je prvi skup gde sam ja to rekao, pokušavao sam da objavim, objavljivao sam i feljtone sa ratišta, samo to nikad nije objavljeno… Druga, još jedna stvar je veoma bitna, o pokojnima sve najbolje i o dobrom drugaru… ja sam išao u košulji i majici, nažalost pokojnik je uvek imao ratničku uniformu na sebi, možda je to odlučilo, ovaj kaže ` u uniformi mi pretrčavaju, nisu mi se javili…`možda da sam i ja tako došao možda bi i ja tako prošao.“
„Tad je samnom bio i pokojni Joca Dulović koji je danas sahranjen (2.oktobar), uglavnom je samnom išao, radio je u Ekspresu, izveštavao, i sad kad je sve to došlo i Hag i suđenja i sve to, mi smo kod Enesa Tase, kod istih ljudi išli na razgovore, sve iste su bile informacije… Kad je došao Hag, on je otišao u Hag i sve obrnuto ispričao… Otišao je, sahranjen je, ali moram da kažem – ništa nije ispričao ono kako su nama ispričali naši izvori informisanja: Enes Taso, Boriša Doknić i oni ostali koji su bili tamo.“

Krajišnici u Vojvodini
Krajišnici u Vojvodini

Ilija Obradović je iz sela koga više nema – Novosela, njegovi su kao srpski dobrovoljci doselili u Bačku, predsednik je Skupštine Udruženja građana Krajina Vojvodina. Obradović je naglasio da je veoma važno postojanje Glasa Krajine u Vojvodini, jer „problemi koje imaju Krajišnici ima retko koji narod, zato je ovo došlo u pravi čas“, zahvalio se na zalaganju za postojanje i trajanje ovog glasila Milanu Livadi i predložio da se o njemu napravi „jedan dokumentarac, da o njemu i tome što je radio ostane i neki takav trag“.

Izložbu o postojanju zavičajnog lista Glas Krajine u Vojvodini je otvorila akademski slikar Milica Škrbić Škipina, koja je posle prestavljanja Milana Livade kao glavnog urednika lista kazala da joj je izuzetna čast da je od 2014. godine najmlađi saradnik u listu koji uređuje Milan Livada.  „Na kraju svega treba reći da je Milan Livada posebna, upečatljiva ličnost, koja u svakom broju časopisa ostavi svoj rukopis, a posebno svoje mišljenje o dešavanju u društvu. Hvala mu na tome“.

Izvor: Biljana Diković FB Reporter 7.10.2015.

 

Vezane vijesti:

Ispovest Marte Drpe iz Knina

Supermarket uspomena: u Kninu, 20 godina posle

Gdje su i kako žive srpske izbjeglice?

Oluja – Jadovno 1941.

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top