Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Глас Крајине у Војводини: Сведочанство о голготи Крајишника

Датум објаве: субота, 10 октобра, 2015
Објављено у Олуја
Величина слова: A- A+
Краjишници у Воjводини
Краjишници у Воjводини

 

Милан Ливада, рођен пре седамдесет година у Краjини, у селу Горње Примишље на Кордуну, у jануару 1945. године, како каже у ондашњоj „Ендехазиjи“ (НДХ). После завршене основне школе у родном месту, као петнаестогодишњак jе дошао у Банат, у Зрењанин и ту jе завршио средњу економску школу. Дипломирао jе у лето 1968. на Факултету политичких наука у Загребу. Новинарством jе почео да се бави 1969. у међуопштинском листу НАШ ГЛАС у Смедереву, да би 1972., повратком у Зрењанин, постао дописник новосадског ДНЕВНИКА, а касниjе главни и одговорни уредник листа „Зрењанин“. У редакциjу документарног програма Радио-телевизиjе Нови Сад дошао jе 1990., одакле jе 2010. отишао у пензиjу. Током 40-годишњег новинарског стварања оствареног готово у целости у два водећа воjвођанска информативна медиjа – ДНЕВНИКУ и РТВ – написао jе и обjавио томове новинарских текстова и снимио и емитовао на стотине документарних телевизиjских емисиjа свих жанрова.

„Завичаj jе место где нам jе Бог подарио живот, дошао сам у Банат, а велики Црњански jе рекао `завичаj jе оно што одаберете`, тако да jа себе сматрам Банаћанином, Воjвођанином много дуже“, каже новинар и уредник „Гласа Краjине у Воjводини“. Новинарством се како каже „бави већ пуних 45 година, у ДНЕВНИК-у и Телевизиjи Воjводине у Новом Саду“, а после одласка у пензиjу посветио се истраживачком новинарству и оснивању гласила Удружења грађана „Завичаjна група Краjина – Воjводина“ – ГЛАС КРАЈИНЕ У ВОЈВОДИНИ.

Проjекат на коме ради већ десет година, назвао jе ДВОВЕКОВНЕ ВЕЗЕ КРАЈИНЕ И ВОЈВОДИНЕ, формирао jе „Завичаjну групу Краjина – Воjводина“, и покренуо двомесечник ГЛАС КРАЈИНЕ У ВОЈВОДИНИ, где, новинарским стилом, укратко, Ливада и његове колеге, бележе наjзначаjниjе догађаjе, важне за живот Краjишника на овим просторима. У кратком разговору за СРБски ФБрепортер Милан Ливада jе рекао и да прикупља материjал да обjави књигу „Хроника двовековних веза Краjине и Воjводине“, о томе како jе Краjина „нестала“…
Замолили смо га да као новинар и рођени Краjишник каже колико га „боли“ однос новинарства према Краjишницима, Краjини уопште, према томе што се Краjини и људима из Краjине опет догодило…
„То jе непребол, то се не може преболети“ – каже Милан Ливада и подсећа се на лични доживљаj из 1995, пре двадесет година, када jе био новинар документариста у телевизиjи. „Било jе педесет година од оне колонизациjе после Другог светског рата. Радио сам две документарне емисиjе `Воз без возног реда`, и тада Слободан Новаковић зове директора телевизиjе и пита `шта то Ливада ради, да не ради ово`, чак се ниjе смело причати о томе… Ту ме jе затекла и вест о издаjи Сараjева и Караџића… Тако jе ћутањем и издаjом нестала Краjина, а ми смо друштво коjе се може похвалити да jе дало наjвише великана од Миланковића, Тесле…“

На питање колико jе тачно протерано Срба са своjих огњишта, као новинар документариста Милан Ливада каже: „Милион, милион Срба… Наjстрашниjе од свега jе то затирање, спаљивање архива, преоравање гробаља… да се уништи сваки траг о постоjању и траjању Срба у њиховом вековном завичаjу где су наjстрашниjе убиjани, са кога су протерани… Мало jе архива спашено, нешто књига, али jе несхватљиво да свет ниjе уопште реаговао на такво jедно грубо брисање српства… И ово гласило Краjишника, сада већ 25.броj, jе jедан од начина да се забележе догађаjи, као документариста понављам да `оно што ниjе записано као да се ниjе ни догодило`. Подсетићу Вас на онаj стих Милана Ненадића – `Биће нас само у књигама`… Па те невладине организациjе финансиране из иностранства злурадо су говориле – бићете мањина у сопственоj држави`, и то се ево догађа…“.

Закључили смо да се многи, као и Милан Ливада са своjим колегама, боре да се чува и шири истина, али и допринесе очувању памћења народа и тако продужи његово траjање кроз писану реч…

Присутнима се први обратио Младен Булут, домаћин, председник Друштва новинара Воjводине. Он jе све подсетио да се налазе у просториjама Друштва новинара Воjводине, овдашњоj наjстариjоj струковноj организациjи посленика писане речи, а потом и медиjских стваралаца.

„Ми се сматрамо наследницима Друштва српских књижевника, уметника и новинара, касниjе названог МАЈ, коjи jе 1904. године на основу залагања Јована Јовановића Змаjа основано у Сремским Карловцима. Друштво jе траjало упоредо са новооснованом новосадском секциjом jугословенског новинарског удружења након ослобођења у Првом рату 1921. године, све до тренутка када мађарска окупациона власт ниjе забранила рад овога друштва. Након рата, 23. маjа 1945. године Друштво новинара jе поново обновило своj рад, и да не би били као сви они `од коjих почиње историjа`, ми, ево поносно признаjемо да смо следбеници свих ових друштава и удружења коjа су постоjала. Њихова некадашња изрека, да не кажем парола – `истина, поштење, традициjа`, и дан-данас стоjи у нашем грбу и сматрамо да су то три наjтеже речи коjе на посебан начин обележаваjу ово занимање, коjе jе, надам се да ћемо делити исто мишљење, у последње време кренуло суновратом наниже. Утолико jе данашњи повод, 25. броj листа `Глас Краjине у Воjводини`, коjи уређуjе наш врли колега Милан Ливада, уз помоћ своjих вредних сарадника, важно jер jе направио нешто што jе по мени – хвале вредно. Оваj лист ниjе намењен само томе да сачува причу о људима коjи су поново по ко зна коjи пут протерани са своjих огњишта у ове краjеве. Захваљуjући уређивачкоj политици и добром избору, лист успева да пронађе стварне корене коjи везуjу Краjину са Воjводином, коjи су дуги преко два и по века. Невероватно jе то, да jе недавно како то кажу наша доjучерашња браћа – била `обљетница Олуjе`, а пре тога `Бљеска`, да су Срби из оног краjа поново `погорели` и нашли се у овим краjевима, где за дивно чудо нису прихваћени оберучке… То jе врло интересантно, гледамо данас избеглице из арапских земаља, где се држава утркуjе да им покаже неку благонаклоност, да им олакша… Овде су Краjишници били дочекани као нежељени гости у Воjводини, као `дођоши` поново, и двадесет година траjе покушаj да они реше своjе основне животне, егзистенциjалне проблеме. Ништа ниjе боље ни у Хрватскоj, односно у старим краjевима, где су упркос тлапњама у земљи ЕУ и залагањима за високе европске стандарде, Срби прво били лишени права на живот, потом, и дан-данас су раздвоjени од своjе имовине, што jе исто тако европска тековина, такође и употребе свог jезика и писма, заштите верских обjеката, гробаља, и свега осталог, а да не причамо о праву на рад. То jе све што провеjава у овоj ситуациjи и jа бих био далеко срећниjи да смо ми овом приликом показали српске манастире од Крке, Зрмање до Цетине, или недирнут краjолик под Велебитом, лепоту Плитвичких jезера, и срећне људе коjи на своме раде и зарађуjу. Али, ниjе се дало, ова тема нас jе некако опхрвала, с обзиром на то колико jе актуелна нисмо могли да jе заобиђемо“.

Краjишници у Воjводини
Краjишници у Воjводини

Петар Томић, дугогодишњи новинар агенциjе Танjуг, подсетио jе на нематериjалну вредност Гласа Краjине у Воjводини у очувању традициjе, песама и игара Краjине, пре седам децениjа прогнаних породица и фамилиjа из Краjине. Краjишници у Воjводини негуjу песме и игре завичаjа да их сачуваjу за потомство.

„Колега Милан Ливада и Милорад Савић, коjи jе недавно у свом родном Честерегу, приредио изложбу фотографиjа, а пре тога заjедно са Друштвом новинара Воjводине у Матици Српскоj  изложбу `Трагом српских манастира у Банату`, у овом гласилу раде jедан посао коjи за њих ниjе задатак, већ потреба, некаква мисиjа да се сачуваjу сведочанства о постоjању…“ –  казао jе Томић.

„`Има сеоба, нема смрти`, каже Црњански, то jе метафора коjа као да jе jуче написана, као да jе написала само за Краjину, а она важи“, рекао jе Милорад Савић, ратни извештач, новинар агенциjе Таjнуг у пензиjи.
Савић jе пре три недеље приредио изложбу у Честерегу, о седамдесет година првих досељеника у Честерег, када jе стигла прва група досељеника у колони од 250 хиљада људи испод Козаре и Грмеча, коjи су наjвише страдали, за коjе jе Димитриjе Баjалица, председник комисиjе рекао да су морали одмах да крену jер нису смели дозволити да jош jедну зиму дочекаjу под ведрим небом. На тоj изложби почасни гост био jе Милан Ливада, са коjим сарађуjе као колега новинар и приjатељ већ четири децениjе. „Милан jе тада рекао, да према његовим сазнањима, око две трећине становника Воjводине чине досељеници из Краjине…“
„2. октобра, на данашњи дан, пре 71 годину, ослобођен jе Петроград, и редакциjа Слободне Воjводине jе са Шушњаревог салаша премештена у Петроград, ту су штампали неколико броjева и кад су селили однели су и штампариjу, отишли су и новинари из Слободне Воjводине, словослагачи, а остали су двоjица коjе jе Милан нашао касниjе и са њима разговарао како су они штампали. То jе Слободна Воjводина, претеча Дневника у коме jе радио и Милан, и колега Гулан, и колега Томић, Чубрановић и Божин…“
„Поред Светозара, Раше и Ђуре, и Милан Ливада jе заслужио да се нађе на списку знаменитих личности, ако кажемо да су ово научници, књижевници, спортисти, онда Милан као новинар, одличан новинар, пре свега добар и добар човек…“ – рекао jе Томић на краjу свог обраћања присутнима.

Краjишници у Воjводини
Краjишници у Воjводини

Илиjа Петровић, историчар jе написао о збивањима у Краjини шест књига, „око две хиљаде двеста, триста страна, и могуће jош за књигу или две у разним другим књигама“. Он jе говорио о томе како jе „идеjа Краjине“, односно „вест о формирању СНВ на Божић 1991., прихваћена у Србиjи, виjест о томе обjавиле су само Политика и Вечерње новости“, али само због тога што jе он „био у добрим односима са Владом Мићуновићем и Мирковићем, из представништава новосадских“.

„До jула сам написао седамдесетак саопштења СНВ, слао сам их сваки пут на jедно десетак, петнаест адреса, што ће рећи негде око хиљаду пута сам то послао. Први пут телевизиjа jе прихватила 30.jануара, телевизиjа Нови Сад, покоjни Марко Кековић jе био уредник. Радио Нови Сад прихватио jе ту виjест, стицаjем околности, наредни дан по обjављивању виjести да jе Виjеће основано. Ја сам позвао Буда Марковића, коjи jе онда био помоћник главног уредника, он jе (после ми jе то рекао), jедноставно са запрепашћењем слушао оно што jа говорим, и у том тренутку jе пролазио стари новинар Никола Булатовић. Видио jе збуњеног Буда и питао шта jе, оваj каже – неки Илиjа Петровић, а он ће – примаj то… Никола и jа смо се знали из времена новосадске Самоуправе. Оно што jе наjинтересантниjе, ТВ Београд jе ћутала циjела четири мjесеца….“
„Али, после пуцњаве у Боровом селу више се ствар ниjе могла игнорисати и на Ђурђевдан те године, ТВ Београд позвала ме jе на jедан разговор. Емисиjа jе траjала негде од три и по до четири сата, била су три водитеља, Миодраг Попов, Крсте Биjелић покоjни и Нино Браjовић, а позвали су осам гостиjу. Циљ jе био да се тема разводни. Уводну причу дао сам jа, jер сам онда био портпарол СНВ, и како сам jа рекао неколико риjечи о овоме како jе ТВ Београд то игнорисала, они су мене jедноставно искључили. Да ниjе послиjе jедно два и по сата, интервенисао Антониjе Исаковић, коjи jе био jедан од учесника у емисиjи, ниjе било друге, дали су ми риjеч. Ја сам онда изговорио, вратио се на jедно старо питање `откуд мржња између Срба и Хрвата`. Нема мржње између Срба и Хрвата, постоjи само мржња Хрвата према Србима, бивших Срба коjи jош нису постали ни добри католици ни Хрвати, и они у труду да превазиђу то вриjеме тако дjелуjу… И друга ствар коjу сам изговорио тада jе `има ли изласка из кризе` – да председништво преда власт воjсци, да воjска заведе демократиjу на jедно пола године, да се заустави рад политичких странака и да се после тога крене даље“.
Петровић jе ово испричао као пример о томе како наjвећи броj новинара не схвата на прави начин своjу професиjу… не као послове због коjих примаjу своjу плату, већ се новинарство мора сматрати моралном обавезом и моралним дугом и према савременицима, а нарочито према потомцима…
Петровић jе завршио jедном занимљивом документарном истином: „Хрватска има четири оца домовине, Павао Ритер Витезовић, Анте Старчевић, Анте Павелић и Фрањо Туђман – ниjедан ниjе Хрват. Павао Ритер jе Ниjемац, Старчевић и Павелић су Срби из Старога Влаха, а Фрањо Туђман наjвjероватниjе Мађар…“

Бранислав Гулан, дугогодишњи новинар, у Борби, Комори Југославиjе, Комори Србиjе, ратни извештач, сведок нестаjања Краjине искористио jе време причаjући о томе што се до сада ниjе знало…
„Све што се дешавало на овим просторима и сад што се дешава ниjе случаjно. Ја сам урадио пре двадесетак година књигу Корени, а „корени“ jе америчка таjна шифра за економско рушење Југославиjе. Према томе, то jе испланирано 1977. године, отприлике кад сам почињао да радим jа сам дошао до тих сазнања, тих папира. Циљ jе био економски срушити Југославиjу, Србиjу одвоjити од мора. Када jе то урађено 1991. године, пре него што jе све завршено, када jе Србиjа одвоjена од мора,  Американци су дали саопштење после моjе књиге – `САД напустила таjну операциjу КОРЕНИ`…

Пре распада Југославиjе, радио jе у Борби, био дописник са свих териториjа бивше Југославиjе, бавио се агрополитиком, па jе говорио о свом искуству на терену, у време „догађаjа у Боровом селу“, „пролазу“ коjи jе имао и „на страну Хрвата и на страну Срба као члан jугословенске редакциjе, млађи новинар коме jе стариjи колега био покоjни Славко Ћурувиjа“…

Краjишници у Воjводини
Краjишници у Воjводини

Гулан jе испричао причу како jе погинуо први новинар на ратишту – „покоjни Милан Жегарац када jе почео рат, то jе први новинар коjи jе настрадао“.

„Радили смо у истоj кући, у “Борби”, jа сам имао рентакар, он jе био дописник из Оџака, jа сам сваки дан долазио из Београда, дружили смо се, извештавали се, договарали се и радили заjедно. Пред пад Вуковара, 7.октобра jе то било сад ће годишњица, jа сам закаснио мало, на пар минута да дођем до Оџака, и кад сам дошао у Вуковар, до кафане где смо се налазили са воjском и са свима другима, jа сам таj дан возио покоjног Јоцу Дуловића, данас jе (2.октобра) сахрана, испричаћу вам и око тога… Жегарца ниjе било, воjска jе дошла, породица Карас преко пута те кафане позвала ме да попиjем кафу, jа кажем – `колега ми ниjе дошао`, они кажу – `чекао те и отишао`… Ја сам почео да пиjем кафу, ниjе прошло ни три минута долази Радослав Костић, црвена беретка пре рата, шеф обавештаjних служби тамо, кога смо сви ми познавали и пре рата, и каже (да извину даме) – `Ј… вас Бог и вас новинаре, ови твоjи ми се нису jавили, онаj твоj Жегарац и онаj наш из Сомбора jедан, откуд знам ко ми претрчава преко… били су у униформама и претрчавали су улицу, твоj ниjе жив, а наш – неће ни он преживети…`

Ето, сви су до сад писали о храброj погибиjи новинара од усташког метка, што нажалост ниjе истина. Таj Радослав Костић jе погинуо у Босни, на ратишту… Сви су ишли да причаjу о храброj погибиjи мог колеге, само мене нико ниjе никад звао, ово jе први скуп где сам jа то рекао, покушавао сам да обjавим, обjављивао сам и фељтоне са ратишта, само то никад ниjе обjављено… Друга, jош jедна ствар jе веома битна, о покоjнима све наjбоље и о добром другару… jа сам ишао у кошуљи и маjици, нажалост покоjник jе увек имао ратничку униформу на себи, можда jе то одлучило, оваj каже ` у униформи ми претрчаваjу, нису ми се jавили…`можда да сам и jа тако дошао можда би и jа тако прошао.“
„Тад jе самном био и покоjни Јоца Дуловић коjи jе данас сахрањен (2.октобар), углавном jе самном ишао, радио jе у Експресу, извештавао, и сад кад jе све то дошло и Хаг и суђења и све то, ми смо код Енеса Тасе, код истих људи ишли на разговоре, све исте су биле информациjе… Кад jе дошао Хаг, он jе отишао у Хаг и све обрнуто испричао… Отишао jе, сахрањен jе, али морам да кажем – ништа ниjе испричао оно како су нама испричали наши извори информисања: Енес Тасо, Бориша Докнић и они остали коjи су били тамо.“

Краjишници у Воjводини
Краjишници у Воjводини

Илиjа Обрадовић jе из села кога више нема – Новосела, његови су као српски добровољци доселили у Бачку, председник jе Скупштине Удружења грађана Краjина Воjводина. Обрадовић jе нагласио да jе веома важно постоjање Гласа Краjине у Воjводини, jер „проблеми коjе имаjу Краjишници има ретко коjи народ, зато jе ово дошло у прави час“, захвалио се на залагању за постоjање и траjање овог гласила Милану Ливади и предложио да се о њему направи „jедан документарац, да о њему и томе што jе радио остане и неки такав траг“.

Изложбу о постоjању завичаjног листа Глас Краjине у Воjводини jе отворила академски сликар Милица Шкрбић Шкипина, коjа jе после престављања Милана Ливаде као главног уредника листа казала да jоj jе изузетна част да jе од 2014. године наjмлађи сарадник у листу коjи уређуjе Милан Ливада.  „На краjу свега треба рећи да jе Милан Ливада посебна, упечатљива личност, коjа у сваком броjу часописа остави своj рукопис, а посебно своjе мишљење о дешавању у друштву. Хвала му на томе“.

Извор: Биљана Диковић ФБ Репортер 7.10.2015.

 

Везане виjести:

Исповест Марте Дрпе из Книна

Супермаркет успомена: у Книну, 20 година после

Гдjе су и како живе српске избjеглице?

Олуjа – Jadovno 1941.

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top