Геноцид Хрвата над Србима јесте највећа српска национална трагедија

Пише: Јово Вукелић

Непосредни сведоци, странци, у овом случају немачки комаданти, генерали кажу: генерал Александар Лер, командант за југоисток, 1943. обавештава Берлин да је до фебрауара 1943. уморено 400.000 Срба, затим, СС генерал Ернст Фик 15. марта 1944. извештава надређеног Хајнриха Химлера да је у логорима у НДХ поклано до 700.000 људи… Крајем 1944. немачки опуномоћени генерал у Хрватској Едмунд Глез фон Хорстнау пише о 750.000 побијених Срба. Он говори и „о страшним последицама „усташког касапљења српског становништва у Босни“ и додаје: „Један професор Бечког универзитета и предсједник Католичке акције који је у то време, као командант пука на Дрини, наредио да се отвори ватра са српске обале на усташе, кад се видјело како ови и домобрани хоће да бацају српске жене и дјецу у хладну Дрину. Ја сам видјео ту изгладњелу дјецу коју је спасла наша војска и подијелио сам им и свој посљедњи комад хљеба… То су чињенице које се не могу сакрити“.

Још један неспорни историјски факат: истраживач злочина усташа Драгоје Лукић је утврдио да је у самом логору Јасеновац страдало око 20.000 српске деце, именом и презименом и сва имена објавио у књизи “Били су само деца”.

Али то није коначан потпун број, то је овај вредни, савесни човек сам утврдио, истиче др Живановић и додаје: „Међународна комисија за истину о Јасеновцу, у којој није било ни Срба ни Хрвата, нити било кога са територије бивше Југослоавије је утврдила да су Хрвати, само у Јасеновачком систему логора смрти убили нешто преко 110. 000 деце од одојчета до 14 година старости. У тај број нису урачуната нерођена деца извађена из трбуха гравидних мајки. Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу је био тада амерички професор др Бернард Клајн“.

За пример треба навести и документовано истраживање Хрвата Антуна Милетића, који је пописао поименице са свим подацима 17.960 Рома убијених од усташа у време НДХ! О чему ту има даље да се расправља и шта да се утврђује? Шта је ту спорно? Да ли су те Роме убили Јапанци, или Немци?

„Кад џелати постану судије, правда мора завршити на вешалима!”, рекла је својевремено Ромкиња Мелани Шпита, (чију су целу фамилију побили нацисти, да би касније на основу њеног сценарија био снимљен потресни филм о холокаусту Рома).

На пример, постоје и прецизни подаци са именима и презименима о више од 40.000 зверски убијених ненаоружаних Срба у комплексу усташких логора смрти Госпић-Јадовно-Паг.

Фратри учесници покоља Срба

У својој књизи „Усташе и НДХ 1941-1945“ (1977, Загреб) пок. историчарка Фикрета Јелић Бутић пише: „И поједини свећеници активно су се укључили у спровођење усташког терора над Србима и Жидовима, а неки од њих, и изравно су судјеловали у покољима, као фратар Мирослав Филиповић-Мајсторовић, један од заповједника логора у Јасеновцу (и Старој Градишци) , затим фратри Срећко Перић, Иван Хрстић, Јосип Матијевић,Станко Милановић, Јосип Бекман, Петар Павић, Звонимир Брекало, Цвитан Чулина, Јосип Вукелић, Јосип Бујановић (поп Јоле)“.

Истичемо: Римокатоличка црква у Хрватској се никада до сада није одрекла нити осудила злочине ових својих фратара. Шта је радио надбискуп Степинац? Римокатоличка црква их никада није екскомуницирала прогласила злочинцима. Да ли је то урадила Света столица?

Истичемо и то да их је Анте Павелић, председник нацистичке НДХ, чак одликовао високим ореденима за почињена зверства.

Ово су само неки примери директног учешћа дела припадника римокатоличке цркве у Хрватској у злоделима усташке НДХ. Како се онда могу негирати злодела римокатоличке цркве у Хрватској у злочинима фашиста усташа према Србима?

Иначе, познато је да су се сви хрватски бискупи индентификовали са усташтвом у спровођењу геноцида над Србима. Најагилнији су били: надбискуп Иван Шарић у Сарајеву, далматински бискуп Квирин Бонефачић, бискуп са Крка Јосип Сребрнић, сењски бискуп Виктор Бурић, фра др Срећко Перић из самостана Горица код Ливна, дубровачки бискуп Антун Акшамовић и бањалучки жупник др Никола Билогривић, иначе зачасни каноник његове светости папе.

Ако су Римски Папа Франциско и Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил 2015. године, у првом сусрету после хиљаду година од римокатоличког раскола закључили „да се злочиначки поступци оправдавају верским паролама, да се не могу вршити у Божије име, да католици и православни нису супарници, већ браћа недопустиво је користити неприлична средства како би верници били принуђени да из једне Цркве пређу у другу, чиме се пренебрегава њихова верска слобода и њихове сопствене традиције… да престану или утихну где год постоје трвења између гркокатолика и православних…јер је православнима и гркокатолицима преко потребно помирење и проналажење обострано прихватљивих облика коегзистенције“ онда је још више необјашњиво зашто чека Римокатоличка црква у Хрватској да пружи руку помирења Србима и СПЦ.

По досадашњем понашању не пада им на памет да било шта учине, чак се не буне што се тражи укидање српске ћирилице у Хрватској!

Путоказ за помирење

Треба подсетити на важну изјаву надбискупа Орланда Антонинија, апостолског нунција из септембра 2015. године: „У пастирском писму из 1995. године хрватски бискупи изразили су жаљење због злочина који је део њихових чланова починио над Србима, Јеврејима и Ромима. Потребно нам је пречишћавање сећања. Не смемо да се тога плашимо, чак и ако је болно“.

Ако је ово искрено што наводи надбискуп Антонини онда тим више чуди што до данас, 23 године касније, римокатоличка црква у Хрватској (ако је потребно и уз сарадњу и помоћ самог Ватикана) није упутила извињење Србима и СПЦ?

Зашто то не учине, ако су већ признали да су злочини учињени? Шта их у томе спречава? Да ли јерес почињена пре 1.000 година и стална опсесија ширења вере на исток? Или су сва признања злочина дата само формално.

Ето прилике актуелном римском понтифексу Франциску да направи толико очекивани преокрет и покрене помирење римокатолика и православних, Срба и Хрвата.

Степинац камен раздора између Срба и Хрвата

Да ли је Хрватској држави и друштеној елити данас уопште стало до побољшања односа? То је право питање!

Зашто Ватикан тврдоглаво не одустаје од намере да усташког кардинала Степинца прогласе свецем? Већ га је 1998, Папа Јован 2. (Војтила) прогласио блаженим. Због чега? Да провоцирају, понижавају Србе? Баш њега су нашли да канонизују, за кога има највише доказа о томе да је одговоран за ужасна усташка злодела!

Треба знати да је Степинац усташки викар! Изабран је на ту функцију 1942. И он је за време НДХ био апостолски војни викар и као викар је делио благослове усташкој војсци. А његови фратри су били распоређени по усташким кољачким региментама да аминују злочине над Србима!

Степинац је заиста одржавао сталне и блиске односе с усташким властима. Као загребачки надбискуп Степинац је с одушевљењем дочекао проглашење НДХ 10. априла 1941, па је у својим прогласима славио усташке вође. А потом је прогоне Срба подржавао, посебно организујући масовна покатоличавања. До последњег дана рата био је уз НДХ, зато је и добио одликовање чак крајем 1944.

Колико још доказа, сем оних које је југословенски суд непобитно утврдио, треба да се подастре под ноге Светој столици о злоделима Степинца да би Римска курија обуставила просец канонизације ове у сваком погледу врло спорне и контроверзне личности? Најбесмисленије делују изјаве из Римске курије „како се не може се зауставити канонозација Степинца?“

Познато је свима да је тешко спречити природне појаве и зауставити земљотресе, поплаве река, ерупције вулкана, ерозија тла, брда, али свака одлука коју донесе група људи може се променити. Па тако и ова о канонизацији Степинца. И зато је то оправдање Ватикана плитко и неталентовано. Ниједан смртник није постао светац учествујући или подржавајући масовна погубљења, а што је Степинац чинио.

Степинац је здушно подржавао усташки режим НДХ и величао улогу поглавника Павелића. Одликован је, понављамо, од НДХ и Павелића крајем 1944. године високим усташким орденом за заслуге у току Другог светског рата ”Ред за заслуге – Велеред са звијездом“.

Никад се ни Степинац, ни Римокатоличка црква, ни Ватикан нису одрекли овог ордена усташа.

Сви покушаји релативизације усташких злочина од чланова хрватске владе, политичара и разних квази-стручњака су стога бесмислени.

Ко год од Срба помене страшна масовна страдања, зверства, морбидна убијања невиних жена и деце, ненаоружаних Срба од стране усташа за време НДХ он се одмах и дан данас у хрватској јавности проглашава“ ратним хушчакем, „ћетником“, агресором“… Плаћеници језуита и Ватикана у Хрватској податке научника и истраживача из Србије називају „ћетнићком пропагандом“, а остале публицисте, историчаре, новинаре зову „некрофилни српски националисти“. Диже се од стране већине политичара на власти, Римокатоличке цркве и разних римокатоличких организација и „Гласа Концила“ хајка на Србе како то Хрвати већ чине деценијама. И последице су очигледне.

Вековни сан римокатоличанства је остварен: Хрватска без Срба!

И последњи егзодус српског становништва збио се августа 1995. када је је више од 250.000 Срба протерано из својих кућа и морало је да побегне да би спасли животе. Тако да је циљ постављен од усташа почетком 1941. остварен. Срба има данас једва око 4 одсто од укупног становништва у Хрватској. Било их је више од 12 одсто 1991. године. Дакле, две трећине је очишћено! И тај процес тоталног нестанка Срба се наставља. Римокатоличка црква то гледа, ћути и у себи ликује: то јој и јесте био циљ!

Истраживач института за савремену историју Милан Кољанин констатује: „То говори о планском систематском уништењу српског народа који је прокламован као циљ 1941. Такав циљ је постављен и 1991. године у новој Хрватској држави. Да ли је Туђман обновио позив на нови геноцид над Србима? Није никаква тајна да је Туђман прогласио да у Хрватској не сме да буде толики број Срба, и да се он мора спустити испод 3 %. То јесте био нови позив на геноцид! Србе је требало уклонити са хрватског државног простора. Циљ хрватске политике је коначно остварен“.

Испуњава се вековни сан „Хрватска без Срба“! Срба више у Хрватској скоро и да нема. Биће сведени на статистичку грешку. Успели су држава Хрватска и Римокатолочка црква уз подршку Ватикана да чак једну трећину Срба, држављана и становника Хрватске избришу са лица земље! Такво етничко чишћење још ником није успело, чак ни Хитлеру! Ту тезу одлучно заступа аргументима др Милан Кољанин.

Овде треба подсетити на речи усташког министра и опуномоћеника Анте Павелића за унутрашње послове у Новој Градишки др Милована Жарка. Он је 1. јуна 1941. претећим речима говорио о политици усташке НДХ: „Ово има бити земља Хрвата и никога другог. И нема те методе, коју ми нећемо као усташе употријебити да начинимо ову земљу хрватском и да је очистимо од Срба. Ми то не тајимо”.

”Црква у Хрвата” се није никад оградила од усташтва

Драго Пилсел, хрватско-аргентински новинар, познавалац односа Ватикана, римокатоличке цркве у Хрватској и Српске православне цркве износи своја запажања, оцене и анализе: „О свему би се дало разборито разговарати да иза тога не стоји овако ултимативно хрватска Католичка црква, која је по много чему гора, усташоиднија и кукавичкија од самога Степинца.Ту је, наиме, проблем. Папа мора на неки начин доскочити нагомиланим проблемима тзв. ”Цркве у Хрвата”, Цркве која се није оградила од усташтва како су то чинили њемачки бискупи од нацизма, Цркве која и даље прихваћа одликовање који је Степинац добио од усташких власти и то концем 1944. (!), дакле, ”Ред за заслуге – Велеред са звијездом“ и то: ”Што је као надбискуп разкринкавао у земљи и изван земље одметнике с подручја НДХ”, како у службеном гласилу НДХ „Народне новине“ 1944. гласи одредба о одликовању на приједлог усташког Министарства правосуђа и богоштовља“.

Пилсел даље закључује: „Наравно, тог одликовања се Римокатоличка црква у Хрватској никад није одрекла или од њега оградила. То је тврда и жалосна чињеница“.

И наставља: „Говоримо о Цркви која би уводила поздрав ”За дом – спремни”.

Он закључује: „Папа има проблем с Црквом која функционира као бастион острашћеног псеудокршћанског фундаментализма, којем је ”случај Степинац” нова прилика за откопавање ровова према номиналној браћи у Кристу – православним Србима“.

Пилсел још оцењује: „Хрватско друштво мора смоћи снаге и рећи до краја истину о тој горкој чињеници своје повијести, али и о другим злочинима који су учињени у име других идеологија. Тада ће и хрватски народ залијечити љагу што су јој нанијели неки из његових редова.

Они (хрватски бискупи) су сами 1. маја 1995. у писму у поводу 50. годишњице завршетка Другог свјетског рата рекли да је најважније тражити опрост, окајати гријехе у властитим редовима и жалити жртве туђе заједнице, а не обратно. Но, куда смо стигли? Да Црква подржава укидање ћирилице у Вуковару! Да дио бискупа заговара увођење усташког поздрава „За дом спремни!“ у оружаним снагама Хрватске! Ипак, будимо поштени, до помирења није стало ни већини чланова Светог синода СПЦ.“

С друге стране, уз ове разумне оцене и закључке треба цитирати оцену покојног проф. Драгољуба Живојиновића. Он каже: „Овај кардиналски колегијум од 120 кардинала, који је папа Франциско наследио је један од најконзервативнијих колегијума који су постојали у историји 20. века у папству, односно, у Ватикану, Ствари су сложене и зато што су повезани истовремено и уско црквени интереси државни интереси“.

Тако да онај ко говори о раздвојеним интересима цркве и државе озбиљно греши и не разуме проблем.

У сваком случају Други светски рат био је најтрагичнији период у односима римокатолика Хрвата и православних Срба, али свакако најтрагичнија епопеја за Србе у Хрватској.

Злочине над православцима, или како вековима називају Србе – „шизматицима” одобравао је Ватикан. Све је то благословила Римокатоличка црква, поручивши усташама и њиховим бискупима и фратрима да им је сваки такав злочин унапред опроштен?!?

Из свега изложеног лако се закључује да је хрватски нацистички геноцид над Србима био и остаје највећа српска национална трагедија. Хоће ли остати некажњен?

Треба се до тада стално подсећати речи српске логорашице Марије Вејновић која потресно сведочи „да су у логору Стара Градишка римокатоличке опатице тровале српску децу, дајући им отров кашикицом“.

Усташку Управу женског дела концентрационог логора Стара Градишка, сачињавале су усташице: логорница Маја Буџон из Бакра и „дужноснице“: Милка Прибанић из Загреба, Божена Обрадовић са Кордуна и Нада Танић – Лубурић из Ливна.

А о посети Римског папе Србији распредаће се, сва је прилика, још деценијама, јер она нема никаквог значаја уколико са њом заједно не уследи радикална промена ставова Свете Столице, Римокатоличке цркве у целини и њихове помесне цркве у Хрватској према злочинима почињеним над Србима за време НДХ. То значи покајање и одступање од јереси, и признавање свих напред набројаних злочина, кајање због грехова. А не да гледамо „незаустављиво“ проглашавање за свеца најконтроверзнијег кардинала из доба нацистичке НДХ због кога су Срби масовно страдали, бивали римокатоличени и доживљавали брутално етничко чишћење. То је исмевање џелата жртви!

(Последњи, 6 наставак: Циљ западне политике иза које и данас стоји Ватикан гласи: треба до краја уништити православље и православне)

(Извор: Измеђуснаијаве.рс)

Извор: ИН4С

Везане вијести:

Проф. др Србољуб Живановић: О броју деце убијене у Јасеновцу

Списак побијене деце у логору Јасеновац | Јадовно 1941.

Зашто и од кога су дјеца са Козаре доведена у позицију да их …