„Generalica“ iz Busija: Pradeda mi je bio Solunac, danas ja čuvam otadžbinu

Milica Tomić prvo dete izbeglica iz Busija rođeno u Beogradu, profesionalni vojnik. Posle serije „Vojna akademija“, zavolela uniformu i odlučila se za pešadiju

Porodica Tomić, izbegla 1996. iz Vukovara, deo nove sreće pronađene u glavnom gradu dobila je dve godine kasnije – rođenjem ćerke. Milica, prvo dete izbeglica iz naselja Busije koje je rođeno u Beogradu, posle dve decenije, ponos je Tomića i svojim statusom profesionalnog vojnika u Vojsci Srbije.

– Gledala sam TV seriju „Vojna akademija“ i odlučila da i ja budem jednog dana oficir Vojske Srbije – seća se mladalačkih snova Milica Tomić.

Kada su Ljuba i Sanja Tomić sa sinom Mitrom izbegli u Srbiju, napravili su svoje porodično ognjište u njivama Busije, na zemunskom obodu srpske prestonice.

– Otac i majka iz Virovitice dali su nam nešto ušteđevine da kupimo plac, pa smo tada dozidali staru štalu i napravili svoj krov nad glavom. Bili smo jedini žitelji ovog sela, ali sa osećanjem sreće što smo živi i zdravi – priča nam domaćin Ljubo Tomić, nekada srpski dobrovoljac, a danas beogradski vozač.

Rođenje ćerke Milice, u maju 1998, bio je prvi srećan trenutak života u novoj sredini. Kada im je lekar u porodilištu „Narodni front“ rekao da će majka Sanja roditi devojčicu, zadovoljni roditelji odlučili su da joj daju ime po hrabroj i odvažnoj babi Milici.

„GENERALICA“ IZ BUSIJA

Znajući koliko je uporna i vredna, lokalni sveštenik, otac Milorad iz naselja Busije, mladu Milicu Tomić već oslovljava kao oficira. I kaže: – Milica Tomić je naša generalica iz Busija.

– Milica, kao prvo dete izbeglica iz naselja Busije koje je rođeno u glavnom gradu, oseća se Beograđankom i ponekad u šali zadirkuje brata da je on Slavonac, jer je rođen u Vukovaru. Odrastali su u ovoj kući, u kojoj nije bilo struje, i bili su dobri đaci – priča ponosno majka Sanja.

Milica je sa bratom hranila i čuvala stoku, sakupljala jaja, učila da kuva i igrala folklor tri godine u osnovnoj školi. Bila je vesela, malo tvrdoglava, a kako priča njena majka, tačno je znala šta želi od života.

– U detinjstvu su moji idoli bile pevačice, a u mladosti sam zavolela mlade oficire, njihovu vojnu uniformu i spremnost da se bore za svoju otadžbinu. Popularna TV serija definitivno je uticala na moju odluku da se profesionalno vežem za Vojsku Srbije – priča nam Milica Tomić.

Markantna crnka, s krupnim očima i dečjim osmehom, iskrena je, ali i odlučna u svojim namerama. Njen otac je bio dobrovoljac u poslednjem ratu, ali ona nije zagledala njegovu uniformu. Nije, kaže, volela ni ratne filmove, niti čitala knjige o vojci, ali tek kada je odgledala seriju koja će joj, ispostaviće se, promeniti život, shvatila je šta želi.

AKADEMIJA

Njene ambicije su da jednog dana, po uzoru na svog starešinu, bude podoficir, pa zatim i oficir Vojske Srbije. – Ako produžim ugovor, završiću vojne škole i akademiju, i braniću svoju Srbiju kao pravi oficir – obećala nam je vojnik Milica Tomić.

– Volim vojsku, jer je ona simbol zajedništva, sloge, druženja, ljubavi prema zemlji i svom narodu. Pradeda Stevan mi je bio solunski borac, a ja ću biti čuvar svoje otadžbine – odbranila je Milica svoje motive da postane profesionalni vojnik.

O tome nije pričala sa roditeljima, pa ni sa drugaricama. Sama je prošlog leta otišla u vojni odsek, prijavila se za regrutaciju, prošla kontrole i provere, položila zakletvu državi Srbiji i potpisala šestomesečni profesionalni ugovor.

– Mislili smo da se šali, ali kada je dobila poziv, obukla uniformu i stavila pušku na rame, shvatili smo da je to njena želja i njen izbor. Podržali smo je – govore nam ponosno otac Ljuba i majka Sanja.

KAO vojnik ženske čete Vojske Srbije prošla je obuku za pešadinca u kasarni „Vojvoda Mišić“ u Valjevu. Bila je odličan strelac na 100, 200 i 400 metara u gađanju puškom, koju može da rastavi i sastavi za minut i nekoliko sekundi. Prekomandovana je u Požarevac, gde se ovih dana obučava za rukovanje minobacačem.

– Volim pešadiju, jer je ona stalno na terenu, uvek je u akciji. Ne smeta mi da zalegnem na zemlju, da gazim po blatu i da kisnem na vojnom poligonu. U Busijama me zadirkuju da puška, minobacač i pešadija nisu za devojke, ali ja im odgovaram – i devojke su vojnici – iskrena je Milica.

Priznanje da joj odgovara život u kasarni, gde boravi sa još dvadesetak devojaka. Ustaje u pet ujutro i posle fiskulturnih vežbi ide na časove obuke, koji traju do kasno po podne. Svetla u devojačkoj sobi se gase u 22 sata, a novo jutro donosi nove vežbe i obuke.

I kada je kod kuće, trči svakog jutra 2.400 metara i radi fiskulturu. U Busijama je već svi znaju i pozdravljaju dok trči:

– Zdravo, vojniče Milice!

Autor: M. Lopušina

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

U poseti meštanima Busija: Lozu im primila sremska ravnica …

Posle „Oluje” skućili se na busijskim ledinama | Jadovno 1941.

Busije proslavile slavu: Ako zaboraviš odakle si, nećeš …