„Генералица“ из Бусија: Прадеда ми је био Солунац, данас ја чувам отаџбину

Милица Томић прво дете избеглица из Бусија рођено у Београду, професионални војник. После серије „Војна академија“, заволела униформу и одлучила се за пешадију

Породица Томић, избегла 1996. из Вуковара, део нове среће пронађене у главном граду добила је две године касније – рођењем ћерке. Милица, прво дете избеглица из насеља Бусије које је рођено у Београду, после две деценије, понос је Томића и својим статусом професионалног војника у Војсци Србије.

– Гледала сам ТВ серију „Војна академија“ и одлучила да и ја будем једног дана официр Војске Србије – сећа се младалачких снова Милица Томић.

Када су Љуба и Сања Томић са сином Митром избегли у Србију, направили су своје породично огњиште у њивама Бусије, на земунском ободу српске престонице.

– Отац и мајка из Вировитице дали су нам нешто уштеђевине да купимо плац, па смо тада дозидали стару шталу и направили свој кров над главом. Били смо једини житељи овог села, али са осећањем среће што смо живи и здрави – прича нам домаћин Љубо Томић, некада српски добровољац, а данас београдски возач.

Рођење ћерке Милице, у мају 1998, био је први срећан тренутак живота у новој средини. Када им је лекар у породилишту „Народни фронт“ рекао да ће мајка Сања родити девојчицу, задовољни родитељи одлучили су да јој дају име по храброј и одважној баби Милици.

„ГЕНЕРАЛИЦА“ ИЗ БУСИЈА

Знајући колико је упорна и вредна, локални свештеник, отац Милорад из насеља Бусије, младу Милицу Томић већ ословљава као официра. И каже: – Милица Томић је наша генералица из Бусија.

– Милица, као прво дете избеглица из насеља Бусије које је рођено у главном граду, осећа се Београђанком и понекад у шали задиркује брата да је он Славонац, јер је рођен у Вуковару. Одрастали су у овој кући, у којој није било струје, и били су добри ђаци – прича поносно мајка Сања.

Милица је са братом хранила и чувала стоку, сакупљала јаја, учила да кува и играла фолклор три године у основној школи. Била је весела, мало тврдоглава, а како прича њена мајка, тачно је знала шта жели од живота.

– У детињству су моји идоли биле певачице, а у младости сам заволела младе официре, њихову војну униформу и спремност да се боре за своју отаџбину. Популарна ТВ серија дефинитивно је утицала на моју одлуку да се професионално вежем за Војску Србије – прича нам Милица Томић.

Маркантна црнка, с крупним очима и дечјим осмехом, искрена је, али и одлучна у својим намерама. Њен отац је био добровољац у последњем рату, али она није загледала његову униформу. Није, каже, волела ни ратне филмове, нити читала књиге о војци, али тек када је одгледала серију која ће јој, испоставиће се, променити живот, схватила је шта жели.

АКАДЕМИЈА

Њене амбиције су да једног дана, по узору на свог старешину, буде подофицир, па затим и официр Војске Србије. – Ако продужим уговор, завршићу војне школе и академију, и бранићу своју Србију као прави официр – обећала нам је војник Милица Томић.

– Волим војску, јер је она симбол заједништва, слоге, дружења, љубави према земљи и свом народу. Прадеда Стеван ми је био солунски борац, а ја ћу бити чувар своје отаџбине – одбранила је Милица своје мотиве да постане професионални војник.

О томе није причала са родитељима, па ни са другарицама. Сама је прошлог лета отишла у војни одсек, пријавила се за регрутацију, прошла контроле и провере, положила заклетву држави Србији и потписала шестомесечни професионални уговор.

– Мислили смо да се шали, али када је добила позив, обукла униформу и ставила пушку на раме, схватили смо да је то њена жеља и њен избор. Подржали смо је – говоре нам поносно отац Љуба и мајка Сања.

КАО војник женске чете Војске Србије прошла је обуку за пешадинца у касарни „Војвода Мишић“ у Ваљеву. Била је одличан стрелац на 100, 200 и 400 метара у гађању пушком, коју може да растави и састави за минут и неколико секунди. Прекомандована је у Пожаревац, где се ових дана обучава за руковање минобацачем.

– Волим пешадију, јер је она стално на терену, увек је у акцији. Не смета ми да залегнем на земљу, да газим по блату и да киснем на војном полигону. У Бусијама ме задиркују да пушка, минобацач и пешадија нису за девојке, али ја им одговарам – и девојке су војници – искрена је Милица.

Признање да јој одговара живот у касарни, где борави са још двадесетак девојака. Устаје у пет ујутро и после фискултурних вежби иде на часове обуке, који трају до касно по подне. Светла у девојачкој соби се гасе у 22 сата, а ново јутро доноси нове вежбе и обуке.

И када је код куће, трчи сваког јутра 2.400 метара и ради фискултуру. У Бусијама је већ сви знају и поздрављају док трчи:

– Здраво, војниче Милице!

Аутор: М. Лопушина

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

У посети мештанима Бусија: Лозу им примила сремска равница …

После „Олује” скућили се на бусијским лединама | Јадовно 1941.

Бусије прославиле славу: Ако заборавиш одакле си, нећеш …