Генерал Новаковић: Овако је било [5]

Ниjе могла постоjати НХД, ако не контролише теиториjу Кордуна, ако су на Кордуну Кордунаши и ако НХД нема власт на том простору.

Чињеницу да су у jесен 1991. године Кордунаши у jугословенскоj ТО држали положаjе 27 километара од Загреба, мостове на р. Купа, а простор до Загреба био небрањен, тадашње jугословенско и воjно руководство ниjе процjенило као битан елеменат на стратегиjском нивоу

Основни недостак ратног плана „Гвозд“ jе што ниjе имао рjешење за два основна стратегиjска проблема: малу дубину териториjе и непостоjање снага за други ешелон одбране и резерве за активна деjства. Ти проблеми су прецизно дефинисани jош краjем 1992. године. Могли су да буду риjешени само на нивоу српског ратоводства, коjе ниjе ни постоjало

Закључак

Догађаjе на Кордуну у августу 1995. године обjашњаваjу људи, коjи нису били њихови учесници, а неки никад нису били на Кордуну, што се види из грубих материjалних грешака. Све то се чини у одсуству исказа учесника и очевидаца, jер jе наметнуто да су наjкривљи они, коjи су се наjвише борили, а одсутни због кукавичлука, или личних интереса су прави и све знаjу. Врхунац ирониjе jе да су шверцери, црноберзиjанци и дезертери из српских jединица данас добро ситуирани и позиционирани. Треба ли о њима проговорити поименично? Наравно да треба, пре свега због тога, што jе њихово типично обjашњење да jе нама за све крив Милошевић и Србиjа, а не хрватска држава, што jе лаж. Апсурд jе доведен до краjа, схватањем коjе се све више шири, да они коjи су остали сиротиња треба да су постиђени што нису хтjели да се баве мутним радањама и гледаjу своjе интересе, а фамилиjу „на вриjеме“ „здекуjу у Србиjу“.

У недостаку исказа и свjедочења учесника на нашоj страни, већина аутора се ослања на хрватске изворе па чак и на писаниjа њихових аутора чиjи jе званични жанр политички скандализам. Слиjеди се хрватски модел селекциjе чињеница, глорификовања маргиналиjа хагиграфски приступ њиховим политичким и воjним личностима. Суштинска питања се ни не постављаjу. Од институциjа НХД се не може очекивати ништа друго. И то jе на неки сулуди начин нормално у њиховом настоjању да обезбjеде постигнути успjех у стварању нове државе, етнички очишћене од Срба и државном потребом да се историjа конструише уназад што може даље, чак до Ирана или Гота одакле „потиче хрватски народ“.
Некритички се преузимаjу еуфемистички термини (бљесак, олуjа, намjерно пласирани да скриjу њихову злочиначку суштину. Сама класификациjа рата се не изводи по основи циља наше стране (Срба Краjишника) него као намjенска антитеза, политичкоj конструкциjи НХД о агресиjи Србиjе. Рат за опстанак, суштина борбе Срба Краjишника 1941-1945. и 1991-1995. тешко jе разумљив неким људима, коjи би требало да знаjу да су Кордунаши у Другом свjетском рату изгубили око 30000 људи а у овом последњем истjерани из своjих кућа, а све им опљачкано. Кордунашима jе 1945 године украдена побjеда, кад су проглашени хрватским партизанима, па их велики броj иселило са Кордуна, а оне коjи су отишли у државну службу научили да добро пазе на своjе, да неко не помиње НДХ и усташе и да ћуте и не виде како Кордун остаjе у сиротињству одакле бjежи ко год може.

Године 1945. Кордунаши су постали хрватски партизани и ћутали су, зато jе Туђман 1991. могао да нас избаци из Устава, а 1995. промовисани смо у окупаторе и агресоре. Српска, кордунашака побjеда 1945. релативизована jе наjпре чињеницом да су разбиjене само оружане формациjе НДХ али усташтво његова србождерска суштина ниjе никада, само jе миjењала облике и носиоце.

Кордун jе по много чему био специфичан у рату 1991-1995. година. Неке од тих специфичности су од раниjе, а друге су настале у рату. Чињеница да jедино Кордун, на западном диjелу српског етничког простора (СЕП) ниjе на jугу повезан са другим диjеловима СЕП, створила jе специфичну потребу да се, у постоjећим околностима, велика муслиманска групациjа у Цазинскоj краjин, претвара од неприjатељске у приjатељску, онолико колико jе таj интерес могуће остварити.

Са воjногеографско становишта, простор Кордуна има значаj стратегиjског обjекта на балканском нивоу, одакле и потиче интерес страног фактора за односе Срба, Хрвата и муслимана на том простору и његову контролу.

Ниjе могла постоjати НХД, ако не контролише теиториjу Кордуна, ако су на Кордуну Кордунаши и ако НХД нема власт на том простору. „Никад више“ „пjене се „ Туђман и Валентић (види стенограм) 15. августа 1995 године, док искрцаваjу на Кордун босанске Хрвате. Етнички инжињеринг у Европи, краjем 20. виjека, а затим и вjерски-римокатоличке цркве ничу тамо гдjе ниjе живио ниjедан Хрват нити имао земље да стане стопом.

Кордунаши ниjесу имали дилема о карактеру НХД 1990. године, нити о опасностима коjе приjете од паравоjних формациjа ХДЗ–ове страначке воjске и МУП-а, коjе ствара та НХД. Нису тачна обjашњења да су Кордунаши из страха, као и други Краjишници, почели да се самоорганизуjу. У питању jе била риjешеност да се бране од повамипиреног усташтва. Да jе био страх побjегли би .Људи су мислили да могу да се бране ослонцем на уставну, државну оружану силу, ЈНА, коjоj jе задатак и да брани Уставом утврђени поредак. Ниjе било тако. Убрзо су Кордунаши могли да виде да ЈНА са Драве код Марибора, иде на Саву, са Саве на Купу, са Купе на Уну (Мраковица), на Босну (Сарjево) па преко Дине у априлу 1992. године.

Већину деjстава против хрватских паравоjних jединица, коjе jе НХД створила наоружавањем локалног становништва на рубним подручjима и довела из Загреба и из дубине териториjе, у љето и jесен 1991. извеле су на Кордуну мобилисане jединице Југословенске териториjалне одбране, у коjе су се на позив за мобилизациjу одазвали само Срби и понеки Хрват. Ратне jединице довођене из Србиjе (Шабац, Лозница, Ваљево) су дошле и отишле. Нису били довољно дуго да њихови припадници расправе ко jе за Вука, ко jе за Слобу, коjи jе циљ, зашто су овдjе. Отишли су кући гдjе су били бољи услови за овакве расправе, али нису то завршили до данас. За разлику од Хрвата, Срби jош међусобно „ ратуjу“ као острашћени четници и партизани, патриоте и издаjници, русофили и русофоби, прва Србиjа и друга Србиjа ….. Само jе Заjечарска бригада била воjнички уређена, дисциплинована и организована jединица, а Лозничка бригада, док jе била, урадила jе онолико колико jе могао да уради потпуковник Јовић Милан, сjаjан официр, са људима око себе. Погинуо jе код Теочака, лично водећи jединице у напад.

мjешовита артиљериjска бригада, правовремено извучена из Карловца, пружила jе значаjну артиљериjску подршку за циjело време. Била jе попуњена српским резервним саставом са Кордуна и из Карловца. Дио командног кадра и командант, до повлачења ЈНА, нису били са Кордуна. Када се ЈНА повлачила наредили су да се повуку са Кордуна и сва артиљериjска оруђа, што су Кордунаши у jединицама одбили и спрjечили.
Званична историографиjа никад не спомиње, као ни мемоаристи у НХД, зимску офанзиву на Кордун, изведену у новембру и децембру око католичког божића 1991. године. Разлог ћутања су невероватни, страшни губици, изазвани приjе свега лошим планирањем и шарлатанским командовањем. Тада претрпљени губици су их одвратили од покушаjа напада на Кордун осим изолованог неуспjелог покушаjа код Брођана преко Купе, што нису покушали ни у августу 1995. Наше командовање jе то правовремено предвидjело, па смо за интервенциjе на угроженим правцима скидали jединице са фронта са Купе, jер друге нисмо имали

Губици су на правцу Карловац –Турањ – Воjнић, према изjавама припадника Посматрачке мисиjе Европске заjеднице, били више стотина људи, без помjерања линиjе фронта.

На правцу Јастребарско – Шишљевић – Утињска долина, према изjавама припадника те jединице, бригада jе намjештена на блатњави насип у Дрганићки рибњак, по дану и била уништена.

Јединице у нападу правцем Писаревина – Јамничка Киселица – Ласиња, не знаjући да jе мост порушен, на римокатолички Бадњи дан у хаосу и гужви, уз велике губитке бjеже према Писаревини.

У Лиjевим Штефанкама 14. новемнбра „( Мартиње дан крштења вина“) углавном алкохолисана групациjа улиjеће под артиљериjску, ракетну и минобацачку ватру, а увече медиjи у НХД jаваљаjу да су „храбри хрватски бранитељи“ уз 63 (шесдесет три) погинула зауставили четнички напад (кога ниjе било) уз наjвеће губитке „ на свим боjишницама „ тог дана.

На правцу Покупско – Бучица – Табориште ( Голиња ) 2. Гардиjска бригада прелази Купу, српска артиљериjа и ракете уништава концентрациjу на лиjевоj обали (око 40 погинулих), креће противнапад и 73 припадника 2.гард.бр. у паници се дави, утапа у хладноj надошлоj води Купе.

Све ове пропале офанзивне акциjе, поред утицаjа на одвраћање од будућих напада преко Купе, свjедоче и да jе руководство НХД, већ тада уочило проблем Кордуна због опасности по државне институциjе у Загребу. Једноставно речено, каква црна држава, ако „мало расположениjи“ српски артиљерац може за Нову годину, послати „поклон“ проjектил 130 мм од Ласиње право у резинденциjу бившег предсjедника. Српски артиљеци то нису радили само због цивилног окружења циља. Чињеницу да су у jесен 1991. године Кордунаши у jугословенскоj ТО држали положаjе 27 километар од Загреба, мостове на р. Купа, а простор до Загреба био небрањен, тадашње jугословенско и воjно руководство ниjе процjенило као битан елеменат на стратегиjском нивоу. Девет од расположивих дванасет оклопних и механизованих бригада употребљавало се око Вуковара, 300 километара од Загреба, а на 30 километара од Загреба-ниjедна. Да jе урађено обрнуто, ратоборно, сепаратистичко руководство НХД, бар они коjи не би журили према Словениjи и Аустриjи, било би принуђено на преговоре, чиjи би основ био jеднако уважавање интереса и политичке воље Хрвата и Срба. Рат би био завршен jош 1991. у бившоj jугословенскоj Републици Хрватскоj, а у БиХ га не би ни било. Сами преговори могли су бити одржани и у Бечу, jер би се до Беча они вjероватно зауставили.

Ко не вjеруjе, нек прочита свjедочење Ј. Бољковца, како су „оци домовине“ већ били у „ниском старту“ за напуштање Загреба, кад су се само падобранци из Ниша поjавили на аеродрому Плесо.

Не знам ко jе то пропустио да уради, али посљедице су катастрофалне. Не знам ни ко ни с кавим аргументима може да тврди, да jе тадашње воjно и државно руководство било на висини историjског задатка. Крени, стани, 73 примирjа, док неприjатељ не оjача, спољни противник се организуjе, нама самима све не дозлогрди, а оскудни материjални ресурси, без икавог савезништва, не нестану. „Паметна“ политика, нећемо ми ово, да не би они нама оно, па нећемо ово да не би они нама оно, доказуjе непостоjање ратоводства као наjвишег споjа стратегиjе и политике, а за резултат има да ми нисмо урадили ништа а они нама свеjедно jесу и оно, и оно и оно.

За процjену реалности тезе о ефикасности метода свршеног чина, индикативна jе изjава jедног од челника америчког Сената, након што jе добио информациjу да су Срби ушли у Бихаћ (били су овладали предграђем Ведро Поље) и разумио да су Срби заузели Бихаћ. Основни ставови су му били да „ми треба да напустимо своjе стереотипе о добрим и лошим момцима и прилагодимо се реалности у коjоj су Срби побjедници, jер САД немаjу виталних интереса у Босни, због коjих би требало да погине jедан, jедини Американац“.

Дакле ако смо ми имали наjвећу моћ на простору гдjе су избили сукоби, а имали смо, па jе не искористисмо да наши интереси буду уважавани бар jеднако као интереси других, не треба ником да се жалимо. У таквоj ситуациjи Кордунаши не могу сами себи приговарати да нису учинили све што су могли. Чинили су и учинили, до самог краjа, кад jе риjеч о огромноj већини. Били су jедна од двиjе наjбоље jединице на пробоjу Коридора у jуну 1992. године , зауставили су напад неприjатеља на свом диjелу фронта у Сjверноj Далмациjи у jанурау 1993. године, успjешно се бранили од 5. корпуса тзв Армиjе БиХ, одбранили се на Купи 1991. године.

Потпуно су бесмислене тврдње да ниjе било никаве користи од ангажовања Кордунаша у подршци снагама НО АП ЗБ у извођењу одбрамбених деjстава према 5.к. Један jедини дан не би могао да се брани 21.кк, да снаге 5. к нису биле одбачене, него да су 4. августа истовремено са оружаним формациjама НХД, кренуле у напад са риjеке Глине према Слуњу, Воjнићу, у Петрову Гору, Топуском и преко Обљаjа према Брезовом Пољу и Жировцу. Не би било никавих преговора у Топуском за извлачење народа, нити изласка цивила преко Двора.

За стабилност одбране 21.кк веома jе значаjно и борбено искуство стечено у блиским дневним и ноћним деjствима у Цазинскоj краjини. Кордунаши су се тамо борили за себе, а не за неког другог, а потпуно jе легитимна политика Ф. Абдића да бранећи интересе свог народа има, колико jе то могуће, добре односе са Србима и Хрватима, не криjући то ни од jедних ни од других. Одлука о нашем ангажовању jе дониjета на основу потпуне процjене политичких, економских, историjских и чињеница воjног карактера, што jе шире обрађено у jедном другом тексту и дато са фактографиjом „мистериозне“ операциjе „Паук“.

Пораз 5.к и побjеда НОАПЗБ не побjеда Срба, био jе jедини начин jош преостао у 1995. години, да српска стрна добиjе рат уз обезбjеђење траjног мира Срба и муслимана у Цазинскоj Краjини, што су западни аналитичари и носиоци одлучивања правовремено закључили, а неки српски нису до данас.

Основни недостак ратног плана „Гвозд“ jе што ниjе имао рjешење за два основна стратегиjска проблема: малу дубину териториjе и непостоjање снага за други ешелон одбране и резерве за активна деjства. Ти проблеми су прецизно дефинисани jош краjем 1992. године. Могли су да буду риjешени само на нивоу српског ратоводства, коjе ниjе ни постоjало. Политичка воља ниjе постоjала, осим као декларативна подршка. Испоставило се да jе предвиђање доласка здружених тактичких jединица из ВЈ и ВРС такође само декларативно, а не стварно. Политика jе могла да тражи и рjешење да до реализациjе овог плана употребе ни не дође, али га ниjе нашла, ни у ситуациjи кад се jасно видjело да смо ми сваким даном слабиjи, а неприjатељ jачи.

У воjном смислу, снаге у првом и jедином ешелону су биле драматично недовољне за ширину и дубину зоне коjу су браниле, тако да jе одбрана jединица на тактичком нивоу, посматрано са становишта ратне вjештине, више личила на систем предстражног обезбjеђења, него на одбрану, а ширина зоне одбране бригада, упола мањег броjног стања од стандарног, била 3 до 4 пута већа од тактичких начела. Велики и слабо контролисани међупростори су постоjали на десном и лиjевом крилу Личког корпуса, што jе створило велике проблеме у одбрани Кордунашког корпуса.

Формирање Корпуса специjалних jединица, као риjешење оперативног проблема недостатка снага на споjу Личког и Кордунашког корпуса било jе потпуно оправдано, али изведено само демонстартивно, а не стварно.

Нити jе то био корпус, нити су jединице биле специjалне ,ниjе гардиjска бригада могла бити таква, ако jе формирана од немотивисаних, доведених воjних обвезника, због чега jе командовање имало великих проблема. Оклопни батаљон jе то што jесте, без обзира што се прогласио за бригаду. Команда Корпуса jе од самог почетка агресиjе радила доста нервозно, чак уз неке интерне инцидентне случаjеве. Ниjе jасно како, када и гдjе jе испољила своj утицаj.

Кордунашки корпус jе са отпочињањем агресиjе потпуно организовано прихватио борбу, успjешно елиминисао ограничене, минорне успjехе неприjатеља код с. Брођана на Купи, с. Кестенак и неjасну ситуациjу на Полоjскоj Коси.

У суботу, 5. августа, са Мекушjа гдjе jе уведена 104 . бр., доведена из ЗП Бjеловар, као оjачање ЗП Карловац, са тенковском четом (8 тенкова) у свом саставу, уочено jе извлачење и српско командовање jе циjенило да се ради о прегруписавању, чекаjући гдjе ће сутра бити уведена у борбу. После рата су сазнали да jе бригада побjегла до словеначке границе.

Улазак становништва и бораца Плашчанске бригаде у зону 21. кк, изазвао jе саобраћаjну блокаду, онемогућио маневар jединица и иницирало почетак покретања цивилног становништва са Кордуна, коjе се већ налазило под даноноћном артиљериjском, ракетном и авиjациjском ватром, исто колико и jединице на фронту. То потврђуjе реализациjу планске идеjе о ратном циљу протеривања народа, jасно израженом (види стенорам) од Туђмана и његових генерала, 31. jула 1995. године на Брионима. До осипања jединица на фронту, коjе на Кордуну ниjе било jаче изражено, као у неким другим краjевима, настаjало jе због бриге бораца за своjе породице, коjе су биле у зони убиjања. Неуспjеси у зони одбране лиjевог и десног сусjеда су приjетиле окружењем становништва и бораца, уз чињеницу да за одбрану иза леђа, према 5.к нема расположивих jачих jединица, због чега jе у недjељу 6. августа, дониjета одлука о пробоjу и извлачењу према Двору. Истовремено УНПРОФОР ниjе нудио никакве гаранциjе за безбjедност цивилног становништва, Организациjа УН била jе срамно понижена, апсолутно беспомоћна да штити основне вриjедности из своjе Повеље. У суштини, власти НХД су невоjним средствима, деjством по насељима, постизале воjни циљ – повлачење воjске.

Планирани начин деjства оружаних формациjа НХД и његова реализаиjа показуjе да им jе ратни циљ био успостављање контроле над српским териториjама без становништва, а за српску страну jе то био рат за опстанак. Ту истину jе знала и последња баба у избjегличкоj колони. Да jоj тада неки врли теоретичар причао како jе то агресиjа Србиjе на Хрватску, вjероватно би рекла: “О боже мили свашта има у божиjоj башчи“ а, да jоj jе неко ту на путу обjашањавао да jе то „ грађански рат“, рекла би: „О боже диjете ал, си ти будала, тако паметан, а тако будала, имаш очи, а нћеш на њи, да гледаш“ !. Добро, таква баба ниjе теориjски поткована, а ови теоретичари jесу. Неки у све четири.

Одлука о пробоjу дониjета jе уз учешће команданта и начелника штаба 21. кк и људи из jавне и државне безбjедности. Команданту 21. кк jе сопштена у форми наређења. Он jе кренуо на реализациjу одлуке с потчињеним командантима и цивилним структурама, а jа према договору према Двору да са ген. Младићем и Мркшићем формирамо заjедничко командно мjесто, обезбjедимо мостовно мjесто прелаза и снаге из ВРС за деjство споља, од Двора према Жировцу. Истовремено су одређене снаге за одбрану комуникациjе, а неке су на простор Баниjе одређиване и претходног дана како jе наведено.

Официрима коjе сам затекао у Топуском око 2.00 у понедељак 7. августа, након сазнања да jе Глина пала и њихове констатациjе да немамо куда, поновио сам наређење : Правац Двор, ко има пушку напред, остали за њима, ко погине остаће, ко не погине проћи ће ….. Сви свjедоци су срећом живи. Лично, никада нисам имао намjеру да се предам, нисам имао коме, нисам желио да ме водаjу ко међеда и праве симболом своjе побjеде, jер мени лично живот послиjе тога не би служио апсолутно ничему. Да правим задовољство противнику чиjе сам представнике на преговорима, увиjек успjевао да међународним посредницима представим као смиjешне и (или) задрте и некооперативне. Ниjе ми падало на памет, по циjену живота.

Деjства за одбрану стихиjски настале избjегличке лолоне, потраjала су до 10. августа. Колона jе била изложена нападима мањих извиђачких диjелова оружаних формациjа НХД и разбоjничким нападима муџахединских група, коjе нису имале никав воjни циљ, а jедини циљеви су им били убиjање и пљачка. Пети корпус jе по заjедничком хрватско муслиманском плану био усмjерен преко Уне на jуг да заштити позадину и бок снага коjе су са Динаре нападале Книн, због процjене (нажалост нетачне) да ће снаге ВРС за таj задатак ангажовати око 6000 људи.

Широка, тешко проходна зона Шамарице, без иjедног доброг пута, jе имала улогу препреке, чинећи пут релативно безбjедним од Класнића до Двора од напада са истока. И поред загрцнуте самохвале неких воjних аутора НХД, нису могли да прећуте чињеницу да им се већ у недељу поjавио хаос на Баниjи. Наиласком на зону Шамарице, бригаде из првог ешелона требале су бити по плану извучене, а да напад наставе бригаде и пукови другог ешелона, због чега jе настао кркљанац. Нико никуд.

Чињенице :
1) да су снаге НХД напредовале споро и пипаво, да нису кроз Шамарицу планирале правце напада, нити jе тих напада (осим извиђачких диjелова) било, а да jе
2) 5. к био главним снагама jужно од Уне говоре да jе било могуће извршити одлуку за пробоj према Двору. Релативно високи губици, преко 130 људи у колони настали су због малог броjа људи са оружjем у колони. Да су у колони биле тада jош увjек организоване кордунашке jединице, а колона штићена посjедањем доминатних обjеката , напада на колону можда не би ни било. Треба вjеровати да би ангажовање ВРС на првацу Двор–Жировац и одбрани правца Костаjница–Двор било веће.

Губицима у колони доприниjела jе и нечиjа сулуда одлука да претреса колону на мосту на Уни, док десетине хиљада људи стоjе у зони опасности и чекаjу кад ће бити нападнути.

Немам непосредан увид у догђања у Топуском од сванућа 7. августа па даље, нити у основне елементе ситуациjе ,коjи су утицали да се одустане од наређења за пробоj према Двору. Људи коjи су ту били треба да одговоре на питање: коjи су се то битни елементи ситуациjе драстично промиjенили, ко jе проциjенио ситуациjу, какви су били закључци из процjене ситуациjе, да ли су се консултовали у доношењу одлуке с поjединцима или институциjама ван Кордуна или Краjине, ако jесу, с ким и какве су биле сугестиjе, зашто jе изабрана алтернатива коjа jе реализована, а не нека друга.

Немам разлога да вjеруjем у издаjу, немам разлога да не вjеруjем да jе спашавање народа био основни мотив, сигуран сам да нико не би желио бити у улози људи, коjи у тим условима, на том мjесту доносе одлуке.

Друго jе питање да ли су те одлуке биле jедино могуће и оптималне, а одговор може услиjедити кад буду доступна свjедочења непосредних учесника. Кордунаши су и данас свjесни да власти НХД нису промjениле своjу вољу да на Кордуну не буде Кордунаша, нити ће то своjевољно икада учинити. Тако нас учи историjа. Напротив, разним махинациjама ће чинити све да окамене постоjеће стање и обезбjеде постигнути успjех, укључуjући у те напоре и дио наше популациjе, што jе већ очигледно.

Код нас ће њихови државни органи подстицати, стварати и развиjати осjећаj бесмислености немирења са ситуациjом, отпора и свиjести о своjим правима. Државни органи НХД ће злоупотребом права прогонити значаjниjе Кордунаше ма колико оптужбе биле бесмислене.

Отимачина и пљачка ипак остаjу криминалне категориjе, без обзира, колику, чиjу и колико дуго подршку имаjу.

Поражен jе само онаj ко jе изгубио вољу да се бори. Зашто ми да одустаjемо од онога, што кажу катастарске књиге, зашто да не напишемо монографиjе своjих села и насеља, сачувамо своjе риjечи, културу и традициjу.

Ја лично рат сам почео с пушком у руци на првоj линиjи, а тако сам га и завршио. Међу људима са прве линиjе увиjек сам се наjбоље осjећао. Тако jе и данас. Међу онима коjи су били далеко од фронта увиjек сам се неприjатно осjећао. Тако jе и данас, отворено признаjем.

На краjу, нисам измислио ону бабу, коjу сам споменуо пишући о термину „рат за опстанак“. Тада jе имала 79 година, умрла jе у Србиjи са 94 године, а у „оном“ рату jе седморо из куће изгубила. Док су jе воjници, убацивали 8. августа у камион на дворскоj цести рекла jе: „Ове усташе баш, оће да нас затру, слиjепи; одали, jебем им шjеме и племе“.

Запамти то, ћери моjа, Јована!

Краj

Текст jе део рукописа, тj бележака коjе jе генерал Миле Новаковић годинама записивао како би од њих направио књигу– сведочанство из прве руке. Нажалост, прерана и изненадна смрт, овог српског воjсковођу спречила jе да последњу битку, битку за истину о уништењу Републике Српске Краjине приведе краjу и на начин како то раде стручњаци.
Ово jе његово сведочење о последњим данима РСК и њене воjске, а у знак поштовања према аутору текст „иде“ у оригиналноj верзиjи, без уредничких интервенциjа.

Извор: БАНИЈА

Везане виjести:

Фељтон: Генерал Миле Новаковић: Овако jе било [1]

Фељтон: Генерал Миле Новаковић: Овако jе било [2]

Фељтон: Генерал Миле Новаковић: Овако jе било [3]

Фељтон: Генерал Миле Новаковић: Овако jе било [4]