Генерал Новаковић: Овако је било [4]

Генерал Мркшић jе сматрао да треба покушати на нашоj лиjевоj обали Уне, формирати мостобран , величине коjу можемо бранити, коjи би укључивао обавезно Двор и околину, чиме би задржали макар симболично дио наше териториjе. Не знам како то да се уради ако се нашим борцима на мосту одузима оружjе, а истовремено сазнаjем да jе обjављено да избjеглице иду у Србиjу

Командир тенковске чете, храбар и способан официр, поново нагло постаjе командир чете, искаче пред оног и каже:“ немоjте господине генерале, ми ћемо извршити ваше наређење. Увjек смо извршавали. Наредите шта треба“

Кад се наоружани поjединци из колоне организуjу, у више случаjева, четворица, петорица или шесторица злочинаца, ликивидирани су с блиског одстоjања, плаћаjу главом, а остали бjеже.

Деjства за одбрану избjегличке колоне, од седмог до десетог августа

Око 02.00, 7. августа ,понедjељак, у Топуском сам затекао хаос. На раскршћу код ПИМ –а трактори и остала избjегличка возила окренута од Глине, не према Глини. Обилазећи Топуско према порушеном Дому -4 код бензинске пумпе одjедампут страховита експлозиjа , коjа ми скоро преврне теренски аутомобил. Провjерим и сазнам да jе у оклопном батаљону наређено уништавање тенкова . Наредио сам да се са тим прекине. Прикупио сам официре коjе сам нашао из мjешовите артиљериjске бригаде (мабр), оклопног батаљона, граничног одреда, 19. бригаде и других jединица, коjи су се ту затекли. Кажу ми да немамо куда jер jе Глина заузета. Не одустаjем од дониjете одлуке и наређуjем: Правац Двор, ко има пушку напред, остали за њима, ко погине остаће, ко не погине проћи ће. Тенкови преко Старог Села, остали за њима или преко Хрватског села и Мале Врановине – шума Орлова [46] Обљаj- Брубно –(Брубањ)- Брезово Поље – Жировац-[47] – Двор. Једина опасност коjа jе претила на том правцу jе била реална могућност да jе 505. бригада 5.к већ изишла на Обљаj преко Боjне и ушла диjелом снага у шуму. Да би сприjечио упад у засjеду у шуми наредио сам да извиђачи из мабр пjешке иду напред а да их моторизована колона прати у скоковима. Неприjатеља ниjе било [48] и колона jе у Обљаjу безбjедно скренула лиjево, према Брубњу и Брезовом пољу. Чело колоне коjа jе кренула из Топуског освануло jе на Брубњу, сишла у Брезово Поље и затекла испремjешану колону коjа стоjи .

Са неколико официра (М Клипа , Борић ) и полицаjаца формираjући три колоне (запрежна кола десно , трактори средина моторна возила лиjево ) пjешке излазимо на превоj Вратник. На Жировцу налазим дио добровољаца из Србиjе коjи исто тако покушаваjу да среде колону.

Зачудило, ме jе да људи у таквоj ситуацаиjи, под утиском коjи доживљаваjу савршено слушаjу упутстав за разврставање у колони, као да jе све нормално.

Крећем према Двору и у колони препознаjем много људи укључуjући своjу и породицу генерала Мркшића. У колони коjа се споро креће и често застаjе, поприjеко се гледа на све коjи пролазе, као што jе пред неким шалтерима у пошти, а камоли овдjе где jе су животи у опасности. Видим да и према мени има таквих погледа. Ако им ишта могу помоћи, одавде сигурно не могу ништа, али на њиховом мjесту и jа бих имао такав став, без обзира што сам остао на том путу до четвртка 10. августа, кад jе та колона била већ у Србиjи или пред Рачом на Дрини. Око подне се приближавамо Двору и колона све више стоjи а све мање се креће.

Ниjе питање да ли ће колона бити нападнута, него само када ће се то десити, због чега се стаjањем колоне људи претвараjу у немоћне мете. Око два сата поподне успио сам се некако пробити до моста на Уни између Матиjевића и Новог Града.

Полициjа Републике Српске на своjоj страни моста одузима оружjе, врши претрес свих врста возила мирно и темељито, од запрежних возила до аутобуса.

Не могу да вjеруjем да jе онаj ко jе то наредио са планете Земље, jер већ сви земљани, а не само Срби, знаjу што се догађа.

У згради општине, према договору, су генерал Мркшић, генерал Миловановић (умjесто Младића), предсjедник новиградске општине Радић и командант новиградске бригаде Дабић. Усваjаjу захтjев да се прекине претрес возила и тиме убрза покрет колоне, а ако хоће нешто да претресаjу (не знам зашто) нека то раде негдjе у дубини своjе териториjе до Приjедора или Бањалуке.

Према захтjеву од синоћ, доведен jе батаљон из Бањалучке бригаде милициjе. Средства ПВО за одбрану моста нису доведена, нити средства за резервно мостовно мjесто преласка.

Генерал Мркшић jе сматрао да треба покушати на нашоj лиjевоj обали Уне, формирати мостобран, величине коjу можемо бранити, коjи би укључивао обавезно Двор и околину, чиме би задржали макар симболично дио наше териториjе. Не знам како то да се уради ако се нашим борцима на мосту одузима оружjе, а истовремено сазнаjем да jе обjављено да избjеглице иду у Србиjу.
Ове двиjе чињенице онемогућаваjу да се реорганизациjом створе jаче снаге било за мостобран, било за одбрану колоне избjеглица.

За такав задатак нужно jе и ангажовање jачих снага ВРС, од коjих jе ту само Новиградска бригада и батаљон милициjе. Недоумице око ангажовања Новиградске бригаде брзо су распршене jер у jедном тренутку команданту бригаде стиже информациjа, коjа се саопштава пред свима нама, да jедна неприjатељска jединица састава извиђачке чете, без отпора креће путем Костаjница –Двор. Предсjедник општине Нови Град одмах се резолутно изjашњава да забрањуjе деjство по неприjатељу „ако ми пуцамо по њима они ће пуцати по нама и нашим кућама“. Нико му се ниjе супростављао и тако новиградска бригада мирно посматра неприjатеља на маршу уз Уну, путем, коjи jе на неким мjестима у домету пиштоља, како улази у Двор и пресjеца избjегличку колону [49] приjе првог сумрака.

Једна група добровољаца из Србиjе креће из Матиjевића кроз шуму западно од Двора, а сjеверно од Матиjевића и преко потока у току ноћи долази до блокиране колоне. Избjеглице на коjе су наишли и они коjи су били ближе остављаjу све на путу и пjешке до jутра кроз шуму излазе на мост.

Генерал Мркшић и jа тражимо помоћ од Воjске РС, а за то вриjеме пада мрак До пада мрака успио сам скупити дванаест бораца од пуковника Ступара, неколико официра и воjника.

Још откад сам се вратио на Кордун у суботу, десно раме ме тако бољело да сам на теренском аутомобилу, коjег сам стално сам возио, брзине миjењао лиjевом руком. Тражим да ми Милан Коркут донесе моjу пушку из возила и не веруjем да ћу jе моћи узети десном руком, и да ће сви око мене мислити да сам се уплашио, па тобоже не могу узети пушку. Милан ми пружа пушку и у том моменту ме рука више не боли. РАП са резевном мунициjом ми носи jедан официр из мабр. Крећемо у Матиjевиће, пребацуjемо се преко моста између Матиjевића и Двора без jачег отпора неприjатеља и полако наступамо према центру Двора, десно од пута тако да нам jе лиjево крило на путу. Зауставља нас снажна унакрсна ватра. Неприjатељ деjствуjе са неколико вишеспратних зграда, коjе су код раскршћа, 100 метара испред нас, десно са аутобуске станице са 150-200 метара и са лиjеве стране преко пута из дворишта породичних кућа, са даљине 30 до 50 метара. препознаjем пуцњеве калибра 5,56 милиметара, знам да се нисмо у мраку побили са своjима, али не можемо даље.

Извлачимо се у Матиjевиће гдjе долазе два официра из Воjске Републике Српске и кажу ми да ће до поноћи довести jедан батаљон да избацимо неприjатеља из Двора. Командир групе добровољаца из Србиjе, каже да ће и они учествовати .

До два сата уjутро, осмог августа нема никог. Упутио сам М. Коркута у школу у Новом Граду да види шта jе с групом добровољаца из Србиjе. Он тамо ниjе нашао никог од њих, а људи из Новог Града, кажу му да су они отишли према Баљалуци, и даље за Београд, jер jе неко из Београда дошао по њих. Да ли jе било тако не знам, али знам да их у Новом Граду више ниjе било.

У свануће, око четири сата уjутро, магла, мир и тишина, нити се ко види нити чуjе. Не знам ко jе у Двору. Узимам теренско возило, М. Коркут држи пушку и полако путем крећемо у Двор. Долазимо до мостића код бензинске пумпе и видимо jедно возило зелени фићо, врата отворена, жена 30-40 година заклана на ауту гдjе се леш и сада налази. Десетак метара даље, мушкарац 50-60 година недоклан, других рана ни крварења нема, jош кркља, мислим да му нема спаса и да jе при краjу. Заустављамо се и осматрамо. Нема никавих активности ни у Двору ни од наше колоне. Онаj несретник сав у крви jе изгледа одлучио да неће да умре, убацуjемо га у возило и одвозимо у болницу. Никад нисмо сазнали ко jе то био, ни да ли jе остао жив. Јасно jе било да се избацивање неприjатеља из Двора наjлакше може извршити истовременим нападом из колоне и из Матиjевића. Пред Двором jе оклопни батаљон, али на уласку у Двор не може да се развиjе, земљиште ван пута jе мочварно или пошумљене стрмине. У наредни сат, два скупљамо групу бораца, укључуjући и неколико официра и воjника из Дворске бригаде. Крећемо у напад када и људи из колоне крећу у пробоj и неприjатељ се повлачи. У Двору на прилазу раскршћу леже наши погинули. Само су склоњени с пута да живи могу пролазити. Таквих призора сам се нагледао у рату, али наjдубљи утисак на мене, коjи нисам заборавио до данас, ипак праве живи. Не живи људи, зато што су живи ,него поглед у њиховим очима. Увиjек до тада док сам био заjедно с борцима на првоj линиjи, сви смо гледали у правцу неприjатеља, а не jедан у другог. Ако сам кога погледао то jе био тренутак, да видим има ли страха у очима, што видиш у диjелићу секунде. Сада , кад се сусрећемо, jа сам наспрам њих, након што су ту ноћ били опкољени, а затим остали живи у блискоj борби. Сада док се крећу по простору гдjе jе до малоприjе био неприjатељ, док су им прсти на обарачу, а регулатори паљбе на рафалноj паљби, поглед им jе тврд, укочен. Они не „виде“ ништа што ниjе неприjатељ, нити се баве распознавњем у ономе што ниjе опасност. Очи им само траже опасност, оно што ниjе опасност не региструjу. Сва пажња jе усмjерена на могућег неприjатеља, своjе не виде.

Цивили су слични, а кад почну наилазити они коjи нису учествовали у пробоjу, они су опуштениjи, али неки међу њима су потресени. Моj први комшиjа Дамjен Новаковић, излази из колоне и пита ме „Ђе ође има воде“. Не препознаjе ме. Кажем да пређе мост па нека онда пиjе воду. Заустављам jедан трактор, коjи не стаjе, да га убацим на трактор. Почињем да дижем пушку према задњем точку. Возач одмах стаjе, познаjемо се, извињава се и тражи да му вjеруjем да ништа ниjе видио и ништа ниjе чуо, док ниjе видио да се пушка покреће. Одоше њих двоjица на трактору. [50] Оклопни батаљон jе формирао борбени распоред у реjону Двор – Матиjевићи. У саставу борбеног распореда распоређени су диjелови 13 . бригаде из колоне, а у центар Двора jедан вод из Бањалучке бригаде милициjе. Колона jе даље несметано ишла. Неки људи из колоне ми кажу да су видjели кад jе погинула осамнаестогодишња, ћерка мог брата , код села Маjа. [51]

Везе са командом 21. кк ниjе било, jер ниjе било средстава везе за рад у покрету, осим jедне мотороле, коjа jе у договору са командантом 21.кк, требала бити у вези са З. Гвозденовићем, а он на зачељу колоне према Двору. Међутим jош у Брезовом Пољу открио сам да jе он у колони на Брубну. Очекивали смо да се сад, у уторак већ осjете деjства наших jединица на Жировцу и од Жировца. Нико из колоне ниjе могао о томе ништа да каже, што ми jе било чудно [52]. У току напада на неприjатеља у Двору заробљен jе jедан неприjатељски воjник извиђач. Према личним документима, коjе jе имао код себе, видjело се да jе младић око 25 година, Србин по националности, рођен у селу Бороjевићи на Баниjи. Средњу школу jе завршио на Новом Београду, запослио се у Загребу и сад предводи неприjатеља у нападу на своj народ, своjу родбину и фамилиjу. Наредио сам да га предаjу Воjсци РС. Нажалост ниjе био jедини, сви ми познаjемо из дjетињстав понеког, такве тужне, несретне , срамотне судбине, коjу за свог живота, ничим више не могу исправити нити промjенити.

Борци из 13. бригаде и других jединица, коjи су имали оружjе и били распоређени у борбени распоред оклопног батаљона, почели су сад кад jе било мирно, а њима пристигле фамилиjе у колони, да напуштаjу положаjе, да би даље спашавали фамилиjе. Тенкови су у jедном тренутку остали сами у Двору због чега се тенковска чета из Двора извукла у Матиjевиће у састав главнине батаљона. Двор jе опет био празан. Генерал Мркшић jе наредио пуковнику Ступару да врати окопни батаљон у Двор. Два сата послиjе тога ниjе више било колоне избjеглица на путу. Пут jе био празан, нисмо знали ко jе у Двору, тенкисти нису извршили Ступарово наређење. Сам без икога, кренуо сам теренским возилом, да видим шта се дешава. Тенкове сам нашао на путу и око пута у Матиjевићима а тенкисте у великоj незавршеноj кући, десно од пута, гдjе су се склонили од кише. Приземље, ваљда предвиђено за локал, jе све jедна просториjа и сви су ту.

Прилазим и питам, знаjу ли ко jе у Двору. Не знаjу. Зашто колона не иде ?, не знаjу. Шта они ту раде и ко ће бранити ту сиротињу на путу, ако они неће. Ћуте, неко каже да тенкови без пjешадиjе не могу ратовати. Већину их лично познаjем, све су то Кордунаши и видим да им jе неприjатно. Свуда су били са мном од Купе до Бенковца и Новиграда [53] jедан међу њима, кога не познаjем, крупан и гоjазан, каже ми : “ Ми смо се борили, док нас ви официри нисте издали“. Видим да нема субординациjе и чинова, сад смо само људи, специфичног менталитета, коjи jа добро познаjем, Кордунаши и зато му кажем : Ма ко те jе издао j… му ти матер кукавичку, jесам ли jа овдjе или у Београду ? Нисам убио никог у овом рату, сад ћу теби пукнти у таj дебели трбу“. Подижем и откочуjем пушку. Командир тенковске чете, храбар и способан официр, поново нагло постаjе командир чете, искаче пред оног и каже: “ немоjте господине генерале, ми ћемо извршити ваше наређење. Увjек смо извршавали. Наредите шта треба“. Спаси ми он душу, без обзира што воjна правила, кажу да се у критичним ситуациjама кукавичлук и пребjегавање неприjатељу спречавjу свим средствима па и употребом оружjа.

Наређуjем командиру чете : „ Посади твог тенка командуj „На своjа мjеста „ и „Пали мотор „ jа сам ваша пjешадиjа. Идем напред у Двор испред тебе. Држи одстоjање од мене тако да ме увиjек видиш. Ако видиш да сам погођен штити се ватром топа и митраљеза и повлачи се. Не гините да ме извучете„

У jедноj руци волан, у другоj откочена пушка, полако осматраjући крећем а командир са своjим тенком замном. Долазимо до раскршћа у Двору. Видим нема ни наших ни неприjатеља. Командиру чете сам наредио да врати чету у Двор, што jе одмах извршено, а да са четири тенка идемо према Жировцу да видимо гдjе jе колона пресjечена. Враћаjући се у Нови Град наишао сам на команданта оклопне бригаде, како се то звало у КСЈ и поновио му наређење да са четири тенка идемо назад да нађемо мjесто напада на колону. У том тренутку, тенкисти коjи ниjесу хтjели да буду сами у Двору, не само да се враћаjу у Двор, него опет без пjешадиjе, иду петнаест километара назад и то не четири него осам тенкова. Командир чете jе одмах чим сам му наредио кренуо са четири тенка, а за њим командант бригаде са jош четри тенка. тада су на излазу из Двора прешли, на диjелу пута коjи нису моли заобићи, преко неколико путничких возила, па jе неприjатељ то потпуно преокренуо у своjоj пропаганди, а ми му помогли своjим ћутањем.

Вратио сам се у Нови Град да нађем нешто бораца, колико има, да тенкови нису без пjешадиjе. Окупља се петнаестак људи на возило ТАМ-150, коjи су били ту. Никога ниjе требало убjеђивати нити му обjашњавати. Маjор Миљкан Ромчевић [54] преузима команду самоинициjативно над групом на возилу, jер jе jедини официр а самном у возилу су троjица полицаjаца СУП-а Воjнић коjе добро познаjем. Кажем маjору Ромчевићу да крећемо. “Да крећемо“ каже он „али сад ви нећете напред, сад ћемо ми испред Вас“. Не знам откуд већ они у Новом Граду знаjу како смо с тенковима ушли у Двор. Кажем му да то ниjе важно, убацуjем у брзину и крећем. Маjор Ромчевић своjим камионом заграђуjе моjе возило и каже „извините господине генерале, сад ми идемо испред Вас“.

Тенкови заjедно са људима из колоне, коjи су имали оружjе, већ су били ступили у борбу с муџахединима. Мрцварење, убиjање, пљачкање и иживљавање над старцима, женама и дjецом било jе прекинуто. Пошумљена падина одакле су напали била jе претворена у ватру и дим. У jедном тренутку док су jош били у нашоj колони сви смо се нашли у жестокоj паљби са свих страна, међутим фронтови ватре су се брзо формирали преживjели муџахедини су бjежали главом без обзира.

У метежу коjи jе настао на путу упадом кољача и убица, многе фамилиjе су раздвоjене, људи су напустили своjа возила jер jе пут испред њих био закрчен и желећи да изиђу из зоне убиjања и пређу Уну, кренули пjешке. Остали смо jош неко вриjеме да се увjеримо да нема опасности, а затим сам кренуо према Новом Граду да нађем каква возила да извлачимо жене с дjецом. Крећући се уз колону, одjедном видим да колона опет стоjи. Долазимо до мjеста прекида и испред докле се види, пут jе без пjешака у покрету.

Људи нам кажу да су усташе у кући на око двjеста метара, где jе дошла jедна група жена, али ниjе изашла. Нас четворица се развиjамо за борбу и крећемо према кући. Приземница, десно од пута у равници, двориште ограђено, велика „браjда“ винове лозе на стубовима испред куће. На стотињак смо метара од куће, човjек у униформи са црвеном беретком отворено излази на пут, гледа према нама и дозиван. То jе Миљковић са Слуња, са своjом групом jе ту и осматра шуму према Сувоj Међи, да се неприjатељ прикривено не приближи. Оне жене и дjеца свратили да пиjу воде и мало одмараjу под „браjдом“ jер су потпуно исцрпљени.

Крећемо даље и међу људима на путу препознаjем Владу Коркута [55] из Кирина, вршњака мог оца, некако смо га смjестили у возило и пребацили у Нови. Петнаестак километара до Двора на путу су биле три колоне, остављених напуштених возила свих врста. Пљачкашке хорде су касниjе све то опљачкале, никад их нико низашта ниjе питао, сва та возила су касниjе без проблема регистрована. Таj чин данас зову „бриљантна воjничка побjеда домовинског рата“, како кликће и нови хрватски предсjедник, еуропског имиџа.

Вратио сам се у Нови Град, да нађем било каква возила да извлачимо жене, дjецу и старце, коjи су били jош далеко од Двора, а већ потпуно изнемогли. Некао смо обезбиjедили jедан камион. Са своjим теренским возилом враћао сам се до мрака и возио само жене са дjецом коjа jош нису проходала. Три пута ме jе, и данас се с муком сjећам, заустављала иста жена с двоjе дjеце од 6 до 7 година, да их повезем, нема мjеста, jер су унутра жене с дjецом коjа jош не ходаjу.

Видим и жену коjа jедва носи двиjе путне торбе, а са сваке стране поред торбе хода диjете од 5 до 6 година. Цурица коjа иде с лиjеве стране носи лутку већу од себе и не испушта jе. Не знам како jе било име ни дjевоjчици ни лутки, али обадвиjе су прешле Уну и спасиле се.

Сутрадан у сриjеду, од припадника ВРС сазнали смо да се у Топуском воде преговори за излазак аутопутем према Шиду, за Србиjу. Колона избеглица иде и даље са повременим прекидима, због напада мањих муџахединских група. Поjедини борци и официри ми причаjу о случаjевима упада у колону, гдjе се прво отимаjу новац и драгоцjености, а затим мрцвари и убиjа. Кад се наоружани поjединци из колоне организуjу, у више случаjева, четворица, петорица или шесторица злочинаца, ликивидирани су с блиског одстоjања, плаћаjу главом, а остали бjеже [56]. Ни данас о томе браниоци неће да говоре, можда би, какво jе вриjеме, неко да их прогласи ратним злочинцима зато што су бранили голе животе.

Уосталом, зашто би Србину било дозвољено да се брани? Са генералом Мркшићем сjедим у Новом Граду, код моста испред полициjске станице. Налиjеће неприjатељски авион, а затим се у првцу Сводне чуjу детонациjе. Бука се понавља и празан простор преко пута у облику трга, на коме jе око хиљаду људи сачекивало своjе чланове породице, коjи се jош нису поjавили преко моста, празни се и остаjе пуст. Људи су се заклонили. Милан Коркут иде тамо jер му нема четири члана фамилиjе. Вратио се ниjе нашао никог свог, али носи jедногодишњу бебу, коjа jе била остављена сама на том опустjелом простору. Кад су се људи поjавили из заклона, он их све обилази, пита чиjа jе беба, али се нико не jавља. Кажем му да jе носи у болницу. Након пола сата враћа се поново са бебом на рукама. Каже да на гинекологиjи не могу да jе приме jер примаjу само труднице, а на одjељењу за маjку и диjете тврде да тако малу бебу не примаjу без маjке. Упућуjем га код директора, али се опет враћа са бебом. Поново га шаљем код директора да му каже да jе боље да прими бебу, jер ће jе сигурно примити, ако поново дођемо. Коначно примаjу бебу, о коjоj никад касниjе нисам ништа сазнао.

Неприjатељ jе почео деjствовати артиљериjом по мосту али га ниjе погађао. Батериjски плотуни од по шест проjектила 105 мм и по „jедан ред“, осам ракета 128. „Пламен“ стално падаjу узводно од моста, испред хотела у воду. Ватра ниjе осматрана, руковалац ватре не види циљ, али су неприjатељска артиљериjсака оруђа десетак километара од моста, а пjешадиjски диjелови сигурно jош ближе мосту. Колона ибjеглица се утањуjе у сриjеду навече. Стиже информациjа о постигнутом договору посредством УНПРОФОР-а да наши у Топуском положе оружjе и оду аутопутем у Србиjу.

У четвртак уjутро у Двору наиђе jош понека група или поjединац, затим нешто касниjе више нема никога. Мало jе људи и у Новом Граду. Већина становника Новог jе избjегла и град jе скоро без цивила. Идем сам преко моста у Матиjевиће пjешке, сjеднем поред пута испод дрвета и не видим ни човjека ни животињу. Нема никог.

Око подне долази официр, капетан прве класе, ВРС и каже ми да има наређење да у 13.00 часова сруши мост. Незнам зашто га руше, али такава им jе одлука. У хотелу узводно од моста видим групу бораца СВК. Имаjу нешто за jести и од запосленог млађег човjека траже тањир. Он им неда а на сталажама израђеним од летава из њега стоjе тањири има их сигурно више од хиљаду. Детонациjа од рушења моста разбиjа сва стакла на хотелу а они тањири су поскочили са сталажа, пали на под и разбили се, сви до jеднога.

Отишао сам у Приjедор, гдjе су власти Републике Српске и народ са тог простора помагали избjеглим Краjишницима до краjњих граница своjих могућности.

У пружању медицинске помоћи учестововало jе и медицинско особље из РСК. Путеви, куће, школе, и воћњаци између Новог Града и Приjедора били су пуни. У предаху људи су прикупљали снагу гориво, храну и воду да крену даље. Куда? Никуда.

Наставиће се…

Текст jе део рукописа, тj бележака коjе jе генерал Миле Новаковић годинама записивао како би од њих направио књигу – сведочанство из прве руке. Нажалост, прерана и изненадна смрт, овог српског воjсковођу спречила jе да последњу битку, битку за истину о уништењу Републике Српске Краjине приведе краjу и на начин како то раде стручњаци.
Ово jе његово сведочење о последњим данима РСК и њене воjске, а у знак поштовања према аутору текст „иде“ у оригиналноj верзиjи, без уредничких интервенциjа.

Фусноте:

46 Знао сам да jе таj пут проходан. Кроз шуму га jе поправило Комунално предузеће из Велике Кладуше за пребацивање снага НО АП ЗБ за деjство правцем Аова (Ахово ) – Врнограч.

47 По плану агресиjе, хрватске снаге и 5. к требало jе да се споjе на линиjи Обљаj –Жировац. Види у Ј. Бобетко, “Све моjе битке“, стр. 435. Само на том правцу према Обљаjу употребљене су снаге: 2. гардиjска бригада 20. домобранска пуковниjа, 101. бригада , 149. бригада и специjалне jединице МУП- а.

48) Неjасно ми jе било тромо и пасивно држање 505. бужимске бригаде као наjекстремниjе jединице 5.к опсjеднуте исламским фундаментализмом и усташким наслеђем из претходног рата. Разлог ми jе сутрадан саопштио командир извиђачког вода Дворске бригаде. Изет Нанић бивши официр ЈНА командант 505. бригаде jе 5. августа извиђаjући правце напада према путу Жировац- Двор изишао на jедно брдо Виjенац у ширем реjону Ћорковаче испред своjих положаjа, гдjе га jе засjеда извиђача ликвидирала.

49 Знам да jе командант бригаде Дабић у том тренутку свjестан да jе он рат почео тако што су ми га распоредили у команду тактичке групе коjа jе у jуну –jулу 1992. пробиjала Коридор Добоj ( Цер ) – планина Вучjак –Оџак – Свилаj на риjеци Сава, када су се ови што су у колони, или су њихове породице, борили и гинули више од 300 километара од своjих кућа. Сад им нема помоћи.

50 Никад га више нисам видио. Жену му jе одмах по изласку из воза на колосjеку жељезничке станице у Параћину згазио воз коjи jе наишао. Млађи син му jе нестао у августу 1995, а он се вратио и док се по високом сниjегу враћао од наjближег комшиjе удаљеног четири километра, изнемогао, пао у сниjег, смрзао се и остао у сниjегу четири дана, док га ниjе нагазио поштар, jер нема ко други да пролази тим путевима. Једва се скупило људи колико jе потребно да га закопаjу.

51 Виjест jе била неистинита. Авионска бомба jе експлозиjом одбацила с тракторске приколице, али jе остала жива.

52 Касниjе сам сазнао да jе цивилно и воjно руководство, у Топуском на основу процjене новонастале ситуациjе одустало од извршавања одлуке за пробоj према Двору и преко команде Сектора „Сjевер „ УНПРОФОР-а (УНЦПО) почела преговоре с хрватском старном, са циљем да сприjечи даље губитке цивилног становништва.

53 Жељко Рокнић, син jединац, мог брата од уjака, командир тенковског вода, погинуо jе у противнападу на Новиград..

54 Маjор М. Ромчевић помоћник за позадину комнданта 13. бригаде, родом из с. Стипан општина Вргинмост био jе у ратноj морнарици. Породицу jе оставио ( супруга и три сина ) у дрвеном бунгалову на „Острву цвиjећа„ код Тивта, гдjе ниjе било гриjања , jер jе то био обjекат воjног омарлишта. Кад jе у повлачењу доспио до Новог Града могао jе продужити даље, како jе већина и чинила. Он ниjе могао само због своjе личне савjести. Било jе то први и послењи пут у животу да смо разговарали. Ниjе био непосредно порд мене кад смо ступили у борбу и нисам видио кад jе погинуо. Његови саборци су ми причали да ни у борби ниjе дао да они буду испред њега. То jе прича о личном хероизму жртвовању, равна онима какво у историjи цивилизациjе човjеченство има од античких времена. Менторима ауторитети у у спиновању jавности никад неће испричати овакву причу, jер нису били у борби а таква прича ниjе „ин“. Тешко народу коjи свиjесно занемаруjе овакве примjере. Његов брат Петар jе био пилот у нашем (СВК) Ратном ваздухолпвству.

[55] Његови синови Милан и Стево су возили воjна возила, СВК, а њихови приватни аутомобили су остали код куће. Мjесец дана раниjе, његова маjка, преко осамдесет година, тешко болесна, тражила jе да jоj он лично направи „шкрињу, мртвачки сандук, што jе и урадио. Кад су у недjељу увече кретали од куће, она jе молила да повезу и њен мртвачки сандук. Ставили су га на тракторску приколицу и кренуо jе. на пут без повратка са маjком, женом, снаjом и унуком. Код Маjе , у нападу неприjатељске авиjациjе на колону избjеглица, авионска бомба jе уништила трактор , али су остали живи. прешли су на туђи трактор, своj трактор и ствари на приколици су оставили, али jе човjек коиjх их jе примио, нашао на приколици мjеста за „шкрињу бабе Љубице . У хрватском нападу на Жировцу, снаjа и унука су заробљене. У слиjедећем нападу муџахедина, остала jе и баба Љуба и њен мртвачки сандук у коме ниjе било суђено да буде сахрањена, него jе остала и без гроба.

[56] Кад сам као официр, први пут имао у руци аутоматску пушку тврдио сам да би регулатор паљбе требао бити на рафалноj паљби кад се гурне доље до краjа, а не на средини испод положаjа „укочено„ .Неки су сматрали да и треба бити одмах до „укочено“ „ рафална паљба „ jер jе то аутоматсак пушка. Моj став jе био да ће борац у блиском сусрету с неприjатељем због узбуђења, гурнути регулатор до краjа и остати без рафалне паљбе, кад му о томе зависи живот. Један борац jе на Жировцу иза кривине на петнаестак корака угледао како усташа с ножем у руци, jедном ђеду гура закопчану бунду са рамена на руке да се не може бранити док га коље. Откочио jе пушку, опалио и погодио га, Зачуо jе комешање и изнад пута, коjи jе лиjево усjечен 2 до 3 метра, угледао jош четворицу, коjи су дотад сjедили и посматрали, како се хватаjу оружjа. Окренуо jе пушку на њих опалио погодио jедног, вукао даље обарачу, паљбе ниjе било. Прибрао се пребацио регулатор паљбе и ликвидирао их приjе него они њега.

Извор: БАНИЈА

Везане виjести:

Фељтон: Генерал Миле Новаковић: Овако jе било [1]

Фељтон: Генерал Миле Новаковић: Овако jе било [2]

Фељтон: Генерал Миле Новаковић: Овако jе било [3]

Фељтон: Генерал Миле Новаковић: Овако jе било [5]