Генерал Милан Недић није пристао ни да само три српска војника пошаље на Стаљинград!

С обзиром на притисак да Србиjа уведе санкциjе Русиjи, треба повући паралелу са jош тежим временом, са притисцима нациста 1941/2 године да се српски воjници пошаљу под Стаљинград, на руски фронт.

– Тада jе председник окупационе владе у Србиjи био генерал Милан Недић. Да заштити народ, прихватио jе да буде сарадник окупатора. Али, у тоj кључноj ствари – слања српске воjске на Источни фронт, под Стаљинград – ниjе одступио од свог става: ниjедан српски воjник неће пуцати на руску браћу – Вршили су се притисци на њега, али ниjе попуштао, ни по цену свог смењивања или смењивања владе. Задњи покушаj окупатора био jе симболичан: да српска влада пошаље на руски фронт три (3) воjника са jедном српском заставом! И таj захтев Милан Недић jе глатко одбио, знаjући да му то историjско памћење српског народа никада не би опростило – За Србе православне хришћане увођење санкциjа Русиjи значило би пропаст на духовном нивоу, то би било одрицање од себе самога и своjе бити, губитак идентитета.

НАКОН увођења санкциjа Русиjи од стране земаља Запада, учестали су притисци да се Србиjа придружи тим санкциjама. Очито се не преза ни од наjгрубљих притисака, коjима jе изложено руководство Србиjе, коjе jе досад устраjавало у неувођењу санкциjа Русиjи и самим тим у одбрани виталних националних интереса. У овом ставу, руководство Србиjе има подршку велике већине грађана Србиjе, као и подршку српских заjедница у суседним земљама и српске диjаспоре.

Може се претпоставити да на политичкоj сцени Србиjе, међу људима спонзорисаним из страних центара моћи, има и заговорника санкциjа, под плаштом „настављања пута евроинтеграциjа”. Међутим, они добро знаjу расположење народа, па се тренутно не оглашаваjу jавно. Када размишљамо о политичкоj ситуациjи 2014. године и покушаjу увођења санкциjа Русиjи, не можемо а да не повучемо паралелу са jедним jош тежим временом, са притисцима нациста 1941/2 године да се српски воjници пошаљу под Стаљинград, на руски фронт.

Тада jе председник окупационе владе у Србиjи био генерал Милан Недић, коjи jе иако српски родољуб (по узору на маршала Петена, француског родољуба), прихватио незахвалан посао вођења владе под страном окупациjом. Свестан да ће бити оптужен као колаборациониста после рата, узео jе таj тежак терет на себе, да би пресекао стање у коме су вршене одмазде: 100 Срба за jедног убиjеног нацистичког воjника. Да заштити народ, прихватио jе да буде сарадник окупатора. Међутим, генерал Милан Недић jе знао да и у том положаjу постоjе границе коjе се не могу прећи. И у кључноj ствари – слања српске воjске на Источни фронт, под Стаљинград – ниjе одступио од свог става: ниjедан српски воjник неће пуцати на руску браћу.

Вршили су се притисци на њега, али ниjе попуштао, ни по цену свог смењивања или смењивања владе. Задњи покушаj окупатора био jе симболичан: да српска влада пошаље на руски фронт три (3) воjника са jедном српском заставом! И таj захтев Милан Недић jе глатко одбио, знаjући да му то историjско памћење српског народа никада не би опростило. И збиља, данас можемо у том питању да кажемо: хвала генералу Недићу што ниjедан српски метак ниjе испаљен на руску браћу, што наши неприjатељи нису могли да се веселе томе.

Новодобно окупатори наступаjу суптилниjе, они су упаковани у целофан економске окупациjе и труде се да наступаjу под плаштом „демократиjе”. Мање jе важно што су своjим деловањем и шупљом, лако провидном реториком, огадили многим људима и саму реч „демократиjа”.

Сада су на дневни ред поставили политички захтев: да се Србиjа придружи санкциjама западних земаља против Русиjе.

Будимо отворени: сценарио гурања Украjине (а затим и Русиjе) у трагедиjу – припремљен jе у политичким лабораториjима 2-3 града из коjих сада долазе захтеви да се Русиjи уведу санкциjе (због jасноће: међу тим градовима свакако ниjе Берлин).

Сценарио у погледу Русиjе у великоj мери ниjе успео jер Москва ниjе ушла у замку коjа jоj jе спремана а у међувремену су, од маjа до jула ове године, и многи људи на Западу (барем онаj паметниjи и честитиjи део) прогледали и прочитали злочиначки и бедно примитивни сценарио спремљен за изазивање братоубилачког рата у Украjини.

Четири су главна разлога зашто Србиjа не сме да уведе санкциjи Русиjи.

Кренућу по важности, онако како их jа видим:

1) Духовни и морални разлог.

За нас коjи смо православни хришћани, увођење санкциjа Русиjи значило би пропаст на духовном нивоу, то би било одрицање од себе самога и своjе бити, губитак идентитета. И све то – за рачун оних коjи нам желе зло!

Ових дана навршава се 100 година од уласка Русиjе у I. светски рат. Свети цар Никола Романов ушао jе у рат на страни Србиjе иако jе знао да jе Русиjа неспремна за рат (а унутрашњи неприjатељи у Русиjи спремни и добро организовани) и да ризикуjе своjу власт и опстанак Империjе.

Превагнули су разлози коjи нису били ни економски, ни политички, ни воjни. Можемо слободно рећи: превагнули су разлози, коjи су у сфери духовне димензиjе.

За оне коjи нису веруjући, можемо навести и разлог моралности: зар уводити санкциjе некоме, ко те jе подржавао задњу децениjу у свим кључним питањима државног интегритета (Косово и Метохиjа), али и у неким другим важним питањима. Лошим вратити учињено добро? Било би то аморално!

Пустимо по страни неке небулозне трактате коjи спомињу неактивност Русиjе приликом распада Југославиjе 1991. и воjног напада и отимања Косова 1999. године. И они сами знаjу да Русиjа 2014. ниjе Русиjа из 1991 или 1999., када су, у транзициjском периоду, експоненти туђих економских центара моћи (привремено, на срећу) преузели већи део бруто производа Русиjе. Однос снага у самоj Москви данас jе другачиjи.

2) Политички разлог.

Увођење санкциjа Русиjи било би равно политичком самоубиству. Придружити се нападу на некога, ко ти jе наjпоузданиjи политички ослонац, било би не само без сваког политичког резона, већ управо сулудо.

3) Економски разлог.

Традиционално наjвећи економски партнери Србиjе били су и jесу земље централне Европе (Немачка, Италиjа итд.), Русиjа и земље бивше Југославиjе. Могућности сарадње са Русиjом на економском пољу су огромне, скоро неограничене.

Са мало више рада, српски извоз у Русиjу, коjи се сада креће око десетак процената, могао би да пређе 20%. Могућности руских инвестициjа у Србиjу такође су велике. Русиjа jе стабилан добављач енергената Србиjи, а услови набавке гаса су повољни, потенциjали сарадње у енергетици jако добри.

Зар се одрећи свега тога низашта?

Србиjа мора да настави са проjектом Јужни ток. Сведоци смо да и државе Европске униjе у суседству Србиjе (Мађарска, Аустриjа) храбро штите своjе важне економске интересе и настављаjу са проjектом гасовода Јужни ток.

Неувођење санкциjа Русиjи неће имати никакве негативне последице за односе са другим државама, а ЕУ интеграциjе – то jе дуга прича са неизвесним исходом, коjу ће друга страна растезати у недоглед. Скорог примања бити неће, а нико не зна шта ће се догађати у следећем периоду. Очито долазе врло турбулентна времена.

Из свега горе наведеног следи: Србиjа не сме да се придружи санкциjама против Русиjе и у том погледу треба подржати владаjућу српску политику. Другачиjи став био би катастрофалан за српску државу, али и за српски народ у целини.

P.S.

Пре неколико дана сам гледао на Јутjубу jедан кратак футуристички филм украjинског политичара и политичког аналитичара Владислава Анатољевича Кривобокова, поборника евроазиjског политичког концепта, и jедан његов текст, коjи су ме натерали на размишљање о политичким догађањима коjа се приближаваjу великом брзином.

Филм jе снимљен 2012. и у њему се приказуjе рат у Украjини 2015. године. Ратна догађања – као распад Југославиjе 1991., као оно што гледамо на ТВ екранима у Украjини ових дана. Нисам могао да веруjем! Погледао сам и коментаре из 2012. године: аутор jе тада називан »смешним«. Међутим, догађаjи коjе jе предвидео почели су да се дешаваjу после само две године, чак брже од његових предвиђања.

Затим сам прочитао текст истог аутора из маjа ове, 2014.  В. А. Кривобоков у том чланку износи предвиђање, да ће до 2018. доћи до сукоба интереса САД и Европске униjе, коjи ће те године резултирати распадом ЕУ. У овом (кратком) чланку jе и jедан цитат немачког министра спољних послова Штаjнмаjера, у коме се упоређуjу ситуациjе из 1914. и 2014.

Ово значи да су и многи у политичким елитама свесни велике ратне опасности.

Догађаjи крећу брзим током, у неизвесном правцу. Још има времена да памет надвлада, да се спрече рат и разарања у Европи.

Пише: Никола МИЛОВАНЧЕВ, (аутор чланка jе члан Српског либералног савета)

Везане виjести:

Генерал Милан Недић – издаjник, или пророк српског страдања?

Окупираном Србиjом харало 12 воjски