General Milan Nedić: Između izdajnika i „srpske majke“

…Da general Nedić nije prihvatio svoju ulogu, Nemci su bili rešeni da u Srbiju dovedu kaznene ekspedicije koje bi bile sastavljene od ustaša, Bugara i Arbanasa. I ne samo to: oni bi i tu, osakaćenu, ojađenu, u crno zavijenu Srbiju, podelili između NDH, Velike Albanije, Bugarske i Mađarske.

S time je general Hajnrih Dankelman, nemački vojni zapovednik u Srbiji, ucenjivao generala Nedića, primoravajući ga da se prihvati uloge predsednika „Vlade narodnog spasa“. Da je uprkos svemu tome Nedić rekao „ne“, možemo li zamisliti šta bi sve ustaše radile po Beogradu, Užicu, Kragujevcu, Bugari u Kruševcu, Nišu, Aleksincu, Arbanasi u Raški, Kraljevu, Čačku…?

Kakvo mesto u našoj istoriji zauzima Milan Nedić? Zašto ga jedni toliko uzdižu, a drugi, pak, toliko ruže? Da li je on bio „srpska majka“ ili maćeha? „Zločinac“, „heroj“, „fašista“, „rodoljub“, „krvnik“, „spasilac“, „dželat“, žrtva“. Ovakvi i slični uprošćeni vrednosni sudovi dominiraju našom javnom scenom povodom aktuelnog procesa eventualne rehabilicacije generala Milana Nedića. Kao što se može primetiti, oni se najčešće donose ostrašćeno, „vrele glave“, uglavnom birajući navedene termine u skladu sa svojim ideološkim opredeljenjima, pritom zanemarujući istorijski kontekst u kojem je poslednje četiri godine života proveo general Nedić. Da bismo pokušali dati što objektivniju sliku o liku i delu ovog čoveka, hajde da govorimo jezikom nespornih činjenica…

Milan Nedić poticao je iz ugledne porodice, besprekorne vojničke karijere, ovenčan slavom iz prethodnih ratova, ađutant kralja Petra I Karađorđevića, lični prijatelj njegovog sina, kralja Aleksandra I Ujedinitelja, ministar vojske i mornarice Kraljevine Jugoslavije (1939-1940). Otac četvoro dece. Jednom rečju, uspešna i ostvarena ličnost. Šta je njega nateralo da krajem avgusta 1941. godine pruzme nezahvalnu ulogu predsednika srpske vlade pod okupacijom? Šta ga je nateralo da tom odlukom praktično „baci u vodu“ sve svoje dotadašnje zasluge, ugled, čast, ime i obraz? Odgovor na ova pitanja leži u događajima koji su se odigrali na tlu Jugoslavije između 5. aprila i 29. avgusta 1941. godine.

Nakon vojnog trijumfa Sila Osovine i sloma jugoslovenske kraljevine u kratkotrajnom Aprilskom ratu, okupatori su, u skladu sa Hitlerovom direktivom (plan „Privremene smernice za podelu Jugoslavije“), u centralnim delovima zemlje formirali i podržali kvazidržavne tvorevine Nezavisnu Državu Hrvatsku i Nezavisnu Državu Crnu Goru, koja je bila pod protektoratom Italije, dok su periferni delovi Jugoslavije jednostavno pripojeni okolnim državama, saveznicima Trećeg Rajha. Bačka, Baranja, Međumurje i Prekomurje pripali su Mađarskoj, najveći deo Makedonije, Kosovsko Pomoravlje i jugoistočni delovi centralne Srbije anektirani su i okupirani od strane Bugarske, centralni i severni delovi Slovenije, pripali su Nemačkoj, dok je Italija direktno anektirala Dalmaciju, južne delove Slovenije i veliki broj ostrva Jadranskog primorja, a Kosovo, Metohiju, delove zapadne Makedonije i pogranične krajeve Crne Gore, priključila svom protektoratu – Velikoj Albaniji.

Stešnjena u pretkumanovske granice, zapravo još uže, s obzirom na inkorporaciju Vranjskog i Pirotskog okruga u sastav Bugarske, Srbija se našla pod režimom vojne uprave, kao jedina jugoslovenska teritorija sa takvim statusom, obavezna da plaća kontribucije nemačkom okupatoru za izdržavanje okupacione vojske, što je takođe bio slučaj bez presedana na tlu vojno poražene Kraljevine Jugoslavije.

Srpski narod se našao u katastrofalnoj, apokaliptičnoj poziciji, pocepan u nekoliko neprijateljskih satelitskih država, pod strogom okupacijom, u mnogim krajevima okupirane zemlje čak i životno, egzistencijalno ugrožen, suočavajući se sa potencijalnim fizičkim istrebljenjem. U posebno teškoj poziciji našli su se Srbi na teritoriji NDH, koji su od samog stvaranja ove monstrum-države izloženi planskom genocidu, masovnim pokoljima, užasnim, bestijalnim zločinima, nad kojima su se čak i sami okupatori zgražavali. U sličnoj situaciji nalazio se srpski narod na Kosovu i Metohiji, bugarskoj i mađarskoj okupacionoj zoni.Izdaja na frontovima, brzi vojni poraz, odvođenje nekoliko stotina hiljada vojnika u zarobljeništvo, okupacija i rasturanje jugoslovenske kraljevine bili su samo deo lične tragedije generala Nedića, koga je sve to, kao vojnika od karijere i digniteta sigurno jako pogodilo.

Njen najstrašniji čin odigrao se 5. juna 1941. godine nakon eksplozije municije u Smederevskoj tvrđavi, prilikom koje je on izgubio sina jedinca i trudnu snahu. To ga je sasvim slomilo, nateravši ga da se povuče u sebe i ostatak života provede tugujući za nenadoknadivim gubicima. Krajem juna i početkom jula 1941. godine počele su organizovane gerilske akcije protiv okupatora, koje su prerasle u pravi oružani ustanak. Oslobođene su i manje teritorije na tlu okupirane Srbije, sa jezgrom u njenom zapadnom delu. Međutim, to je izazvalo velike, kobne posledice. Okupacione snage su primenile strašne represalije nad srpskim civilnim stanovništvom. Prema pouzdanim podacima, za svega nekoliko meseci, od jula do decembra 1941. godine, u okupiranoj Srbiji je ubijeno između 45.000 i 50.000 ljudi. Ako se uzme u obzir stradanje srpskog naroda na teritoriji NDH, Kosova i Metohije, mađarske i bugarske okupacione zone, jasno je da su se Srbi u tim momentima praktično nalazili pred biološkim uništenjem.

U tim činjenicama treba tražiti razloge Milana Nedića za prihvatanje uloge predsednika srpske Vlade pod okupacijom. Tri dana nakon prihvatanja te nezahvalne funkcije, on je u dramatičnom govoru 1. septembra 1941. godine obznanio razloge zbog kojih je sebe stavio u taj položaj: „Došao sam za vladu da spasavam narod, da se međusobno ne istrebi, da zavlada red i mir, rad i bratstvo, da sačekamo svršetak rata združeni pod barjakom ‘Samo sloga Srbina spasava’. Šta mi možemo sad da učinimo? Ništa. Samo sebi zlo. Mi smo zrno peska u uzburkanom svetskom moru. Danas se vrše obračuni najvećih sila sveta. Tu mi niti možemo pomoći, niti odmoći. Nemoj da se mešamo u tuđe, jer ko se meša u tuđe stvari, izvuče obično deblji kraj“. Tako je general Nedić postao kolaboracionista. Nevoljno i u krajnjoj nuždi. On je svesno žrtvovao svoj obraz da bi spasio svoj narod, da bi ga zaštitio, da bi primio stotine hiljada srpskih izbeglica, da bi ih smestio, nahranio, napojio, „da bi spasio što se spasti da“.

Zato cenimo da se on nikako ne može izjednačiti, niti uporediti s Antom Pavelićem u NDH, Vidkunom Kvislingom u Norveškoj, pa ni sasvim sa maršalom Filipom Petenom u Francuskoj. General Milan Nedić nije dobrovoljno, radosno i oduševljeno prihvatio mesto predsednika Vlade pod okupacijom, niti je sa cvećem i pesmom sačekao Nemce kao oslobodioce, niti je bio „peta kolona“ za vreme rata. On se tek posle vojnog poraza, razaranja zemlje i velike opšte i lične nesreće u uslovima surovih nemačkih odmazdi, prihvatio teškog posla, oko kojeg se niko nije otimao. Hipotetički, možemo li zamisliti šta bi se desilo da to nije uradio? Iako je istoričarima „zabranjeno“ da daju odgovore na pitanja „šta bi bilo kad bi bilo“, čini nam se da u ovom slučaju ne bi bilo teško predvideti eventualne posledice takve odluke.

Da general Nedić nije prihvatio svoju ulogu, Nemci su bili rešeni da u Srbiju dovedu kaznene ekspedicije koje bi bile sastavljene od ustaša, Bugara i Arbanasa. I ne samo to: oni bi i tu, osakaćenu, ojađenu, u crno zavijenu Srbiju, podelili između NDH, Velike Albanije, Bugarske i Mađarske. S time je general Hajnrih Dankelman, nemački vojni zapovednik u Srbiji, ucenjivao generala Nedića, primoravajući ga da se prihvati uloge predsednika „Vlade narodnog spasa“. Da je uprkos svemu tome Nediće rekao „ne“, možemo li zamisliti šta bi sve ustaše radile po Beogradu, Užicu, Kragujevcu, Bugari u Kruševcu, Nišu, Aleksincu, Arbanasi u Raški, Kraljevu, Čačku…? Da li bi nas danas uopšte bilo? Iako na prvi pogled deluje možda preterano i surovo, ovo pitanje bi u tim okolnosti bilo sasvim realno.Pored kolaboracije, jedan od najvećih grehova koji se stavljaju na dušu generala Nedića je njegovo (navodno) učešće u „rešavanju jevrejskog pitanja“.

Istine radi, on sa tim nije imao apsolutno nikakve veze! Time su se bavili isključivo Nemci. Pripadnici oružanih snaga „Vlade Narodnog Spasa“ nisu hapsili Jevreje. Hapsila ih je nemačka policija, SS jedinice, službe bezbednosti, a streljao ih uglavnom Vermaht. Logor Staro Sajmište (Judenlager Semlin), u kome je umoren veliki broj Jevreja, nalazio se u NDH, a ne na teritoriji tzv. „Nedićeve Srbije“! Na suđenjima nemačkim vojnim i policijskim komandantima u Beogradu ti zločini su ostali vezani isključivo za njih.

Niko čak ni od posleratnih vlasti generalu Nediću nije imputirao odgovornost za zločine nad Jevrejima, dakle ni u momentima kada se kvalifikovao kao poraženi neprijatelj, zarobljenik, izdajnik i ratni zločinac. A danas se, vrlo često, neistinito i olako, iz pojedinih krugova zlonamerno saopštava da je Beograd bio „prvi Judenfrei grad u Evropi“. Ova informacija se u našoj javnosti gotovo sasvim odomaćila, kao da se general Nedić njome lično „na sva usta hvalio“, a ustvari je po sredi bio izveštaj nadležnog nemačkog starešine svojim zapovednicima u Berlinu o situaciji povodom „rešavanja jevrejskog pitanja“ u okupiranoj Srbiji.

Iako se nalazio pod brojnim pritiscima okupacionog režima, general Nedić nije dozvolio angažovanje nijednog Srbina na Istočnom frontu u sastavu jedinica Sila Osovine. Zahvaljujući humanosti, brizi i predanom radu njegovog komesara za izbeglice Tome Maksimovića, u okupiranu Srbiju je prihvaćeno, smešteno i zbrinuto preko 420.000 srpskih izbeglica (od toga više od 80.000 dece) i nekoliko desetina hiljada Slovenaca, prognanih iz svojih domova. Za njih je general Nedić zaista bio „srpska majka“.

S druge strane, treba reći da je za emigrantsku vladu u Londonu bio simbol izdaje i saradnje sa neprijateljem koji je razbio i okupirao njegovu zemlju, i pored toga što je u nekim momentima prikriveno pomagao Mihailovićeve snage.

Za pripadnike i simpatireze KPJ, kao i za njihove porodice, bio je još gori. U njihovim očima predstavljao je oličenje zlotvora, zbog njegovih antikomunističkih stavova i dosledne borbe protiv partizana.

Bilo kako bilo, ko god da je na kraju pobedio, njegova sudbina bi bila zapečaćena. Čini se da je i on toga bio svestan. Nakon raspuštanja „Vlade narodnog spasa“, general Nedić je 6. oktobra 1944. godine zajedno sa većinom svojih ministara prebačen iz Beograda preko Budimpešte u Beč, a kasnije u Kicbil, mesto gde su bile smeštene sve vlade čije su zemlje Nemci okupirali.

Britanske snage su ga predale novim jugoslovenskim vlastima za Novu godinu, 1. januara 1946. godine. General Nedić je smešten u zatvor OZNA-e, gde ga je saslušavao major Milo Milatović. Nešto više od mesec dana nakon njegovog izručenja, 5. februara 1946. godine, beogradski mediji su objavili vest da je izvršio samoubistvo skočivši kroz prozor dok čuvari nisu pazili. Ovo se danas uzima kao zvanična verzija njegove smrti, iako nije jasno kako se najčuvaniji zatvorenik OZNA-e, čovek od blizu 70 godina, mogao oteti svojim čuvarima, zasigurno ljudima u punoj snazi. Nikada zvanično nije saopšteno gde je sahranjen, iako je jedan kapetan OZNA-e tvrdio da je pokopan na Centralnom groblju u Beogradu. Milan Nedić nema svoj grob. Milan Nedić nema svoj spomenik. Njegovi potomci nemaju gde da mu zapale sveću.

Ipak, uvršten je u knjigu „Sto najznametnitijih Srba“. Članak o njemu napisao je eminentni vojni istoričar dr Mile Bjelajac, a redakciju su činili: dr Dragomir Vitorović, akademik, dr Sava Vuković, episkop, dr Pavle Ivić, akademik, dr Vasilije Krestić, akademik, dr Dejan Medaković, akademik, dr Miroslav Pantić, akademik, dr Danica Petrović, dr Dragoslav Srejović, akademik. Knjiga je objavljena uz blagoslov patrijarha Pavla. Na taj način, još jedan srpski bezgrobnik dobio je svoj simbolični spomen.

Ne usuđujemo se odgovoriti na pitanje da li generala Nedića treba sudski rehabilitovati ili ne. Niti smo zato pozvani, niti kompetentni. Time neka se bave pravnici. On je svakako bio jedna tragična i kontroverzna istorijska ličnost, čija se lična sudbina u mnogome poklapala sa sudbinom njegovog naroda, za čiji je biološki opstanak žrtvovao svoj obraz, ime i vojničku čast. Zato je pitanje njegove pravne rehabilitacije možda i nebitno. On je, na neki način, već rehabilitovan. Njega je suštinski rehabilitovalo onih nekoliko stotina hiljada naših sunarodnika, koji su zahvaljujući njemu, njegovoj kolaboraciji, njegovoj žrtvi – ostali živi.

(rasen.rs)

Izvor: Srbin info

Vezane vijesti:

General Milan Nedić nije pristao ni da samo tri srpska …

Vladimir Dimitrijević: Nemci i ustaše o Milanu Nediću …

General Milan Nedić – izdajnik, ili prorok srpskog stradanja …