ГДЕ ТО СРБИЈА ИДЕ? – Да ли ми то идемо у Европску унију, унију чије земље нису осудиле нацизам, ксенофобију и расизам?

Ниjе ЕУ комесар за преговоре о проширењу Јоханес Хан честито ни отишао из Србиjе, од коjе jе таман затражио да уведе санкциjе Русиjи jер су то учинили и наши европски партнери, а Србиjа jе поново пропустила прилику да се, у складу с Хановом топлом препоруком, усклади са Европском униjом. Осудила jе, наиме, нацизам, ксенофобиjу и расизам.

РЕЗОЛУЦИЈА

Прошлог петка, 21. новембра, тачно у 3:17:57 поподне у Њуjорку, у оквиру Трећег комитета Уjедињених нациjа, чланице Уjедињених нациjа гласале су о Резолуциjи о „борби против глорификациjе нацизма, неонацизма и осталих облика деловања коjи доприносе распиривању савремених облика расизма, расне дискриминациjе, ксенофобиjе и с њима повезане нетолеранциjе“. Антинацистичку резолуциjу овог сувопарног назива предложило jе 18 земаља – међу њима и Русиjа, Венецуела, Куба, Сириjа, Пакистан, Нигериjа… – и садржине jе каква се и очекуjе после онаквог наслова. Састављена jе, дакле, од политички коректних оцена попут оне да ниjе лепо бити расиста и подстицати расизам, неупитних истина да jе нацизам зло и да jе његово пропагирање отуда недопустиво, подсећања на одлуке Суда у Нирнбергу, изражена jе и „дубока забринутост свим скорашњим манифестациjама насиља и тероризма изазваног насилним национализмом, расизмом, ксенофобиjом и нетолеранциjом“, уз позив чланицама УН да „унапреде национално законодавство у циљу превенциjе говора мржње и изазивања насиља усмереног против рањивих група“… Све у свему, резолуциjа jе написана тако да су комотно могле да jе саставе и „Жене у црном“ или неке од сличних, професионалних боркиња за људска права и мир у свету.

Осим што jе потпуно – искрено, до потпуне досаде – политички коректна и саздана од општих места и неупитних истина, предложена резолуциjа jе и географски сасвим неутрална. Не само што ни у кога не упире прстом нити пак наводи неки конкретан пример пробуђеног нацизма, ксенофобиjе, расизма и антисемитизма о коjима говори – не наводи ниjедан, наравно, не зато што их нема – већ, напротив, сасвим директно каже да су претња људским правима и демократском поретку, какву представљаjу „екстремистичке политичке партиjе, покрети и групе“, „универзални и ниjедна држава ниjе на њих имуна“.

И уместо да се овако неутралан и, ваљда, општеприхватљив текст усвоjи без гласања – као што jе, рецимо, без гласања истог дана усвоjена Резолуциjа о интензивирању светских напора да се стане на краj вагиналноj фистули – делегациjа Сjедињених Америчких Држава затражила jе да се гласа о антинацистичкоj резолуциjи.

Резултат гласања за и против овакве резолуциjе представљао jе поприличан шок. Резолуциjа jесте прошла гласање, гласало jе за њу 115 чланица Уjедињених нациjа, али jе истовремено чак 58 чланица светске организациjе одбило да се придружи овоj осуди неонацизма и растуће глорификациjе нацизма, расизма и ксенофобиjе.

Три државе су чак и гласале против осуде нацизма, а 55 се само уздржало од гласања; при чему, кад jе зло као што jе нацизам у питању, уздржавање може да се схвати искључиво као кукавичко противљење антинацистичкоj резолуциjи, jер изостанак отворене подршке борби против нацизма jесте тиха подршка нацизму, нешто попут шваjцарске неутралности у Другом светском рату. Размере нацистичких злочина су, jедноставно, толике да не допуштаjу ниjансе и различита мишљења; ако не у Другом светском рату а онда засигурно данас, када за то ниjе потребна погибељна храброст, ако ниси против нациста, то значи да си за њих. Трећег пута jедноставно не може да буде. Како бити уздржан пред смрћу преко 60 милиона људи, чиjи jе узрочник jедна идеологиjа зла?

Географиjа глобалне подршке нацизму – због коjе нам сва ова прича заправо и jесте тако значаjна – представља пак отрежњуjући показатељ линиjе по коjоj се свет поделио. Против осуде нацизма гласале су САД, Канада и Украjина. А оно кукавичко, уздржано противљење осуди нацизма исказале су све, баш све чланице Европске униjе, баш све чланице НАТО-а, и – уз неколико небитних привезака попут Белизеа, Самое или Малиjа – све државе коjе желе да постану чланице jедне или друге организациjе или њима гравитираjу или су њима окружене попут Андоре, Монака или Сан Марина. Уз читаву ЕУ и читав НАТО, тако, антинацистичку резолуциjу Уjедињених нациjа нису подржале ни Албаниjа, ни Црна Гора, ни БиХ, ни Македониjа, ни Молдавиjа ни Грузиjа. Речjу, сви кандидати и потенциjални кандидати. Сви осим Србиjе. Наша Србиjа jе гласала за осуду глорификациjе нацизма, и на то треба да будемо поносни. Али и озбиљно забринути jер смо, буквално, jедини на европском континенту – скроз до Русиjе и Белорусиjе, како мапа лепо приказуjе – коjи су то учинили. Другим речима, окружени смо (не)прикривеним симпатизерима нациста и расиста.

Да су свесни свог непочинства, наши западни партнери/нацистички симпатизери показали су, иначе, и тиме што – са потпуно усамљеним изузетком у виду канадског „Нешенел поста“ – нису обjавили ни jедну jедину реч о (анти)нацистичком гласању у Уjедињеним нациjама. Али их свест о том непочинству свеjедно ниjе спречила

ИЗГОВОРИ
Образложења коjа су притом дали била су подjеднако бедна. Званични УН-ов извештаj о дискусиjи наводи да jе Украjина одбила да подржи антинацистичку резолуциjу зато што jе „Стаљин убио пуно људи у гулазима“, зато што Русиjа „подржава неонацистичке и терористичке групе на Криму“ и „предложена резолуциjа послала би погрешну поруку“. Представница САД jе пак приметила како jе њена делегациjа „забринута због отворених политичких мотива коjи су водили главног спонзора ове резолуциjе. Та влада jе употребила исте фразе у текућоj кризи у Украjини“, те би, закључила jе, антинацистичка резолуциjа била „увредљива и груба према онима коjи су пострадали у рукама нацистичких режима“ – узгред буди речено, Израел у резолуциjи ниjе нашао ништа увредљиво и грубо, и за резолуциjу jе гласао. Што се пак наших ЕУ приjатеља тиче, обjашњење jе у њихово име понудила Италиjа; Униjа jе, рекао jе представник Италиjе, „забринута око искрености текста, jер jе његов главни спонзор кршио људска права“…

За своjу одлуку да не подигну своj глас против нацизма сви су они, дакле, оптужили Русиjу, с коjом су у сукобу око Украjине. Ма колико такво оправдање било неоправдано – управо због зла о коjем jе реч – jесте могуће помислити да се Америка и њени вазали антинацистичкоj резолуциjи нису толико успротивили због сопственог разумевања за (нео)нацистичко поимање света колико због жеље да њоме не нашкоде новим украjинским властима. Зашто? Зато што jе „Јац наш момак“, како то зимус рече Викториjа Нуланд, помоћница америчког државног секретара, а момак Јац – премиjер Украjине Арсениj Јацењук – имао jе на листи свог Народног фронта и Андреjа Парубиjа, саоснивача неонацистичке украjинске Социjалистичке националне партиjе (свака сличност са Хитлеровим националсоциjалистима jе, jе л‘, случаjна) и вођу добровољачког батаљона „Азов“ Андреjа Билецког, и помоћника команданта „Азова“ Вадима Троjана, а чак jе и „Њуjорк таjмсу“ летос успело да примети како „Азов“ наступа под заставом са „неонацистичким симболом коjи подсећа на свастику“, док jе британски „Телеграф“ исту jединицу описао као „отворено неонацистичку“, цитираjући њене припаднике коjи без имало зазора признаjу да jесу нацисти, и приде цитираjући споменутог Јацењуковог посланика и команданта „Азова“ Билецког и његов jавни позив „белоj раси“ на „крсташки рат против ниже расе (Унтерменсцхен) коjу предводе Семити“… Штавише, док смо код америчке попустљивости у односу на украjинске неонацисте, одбачен jе недавно и амандман конгресмена Џона Коњерса на амерички воjни буџет за наредну годину (2015 Натионал Дефенсе Аутхоризатион Ацт) коjи jе тражио да се америчка средства за опремање украjинске воjске не доделе оним безбедносним снагама Украjине коjе исказуjу склоност ка „величању или глорификовању нацизма или његових колаборациониста, укључуjући и употребу симбола заговорника беле надмоћи (wхите супремацистс) неонациста и сличних“.

С тим што су, осим у вези са Украjином, САД – као земља у коjоj белци и даље некажњено убиjаjу црнце, о чему нам сведочи и убиство Маjкла Брауна у Фергусону у Мисуриjу – овом антинацистичком резолуциjом несумњиво биле додатно изиритиране и због њене антирасистичке компоненте.

КОНТИНУИТЕТ
Проблем са оваквим обjашњењем противљења антинацистичкоj резолуциjи, међутим, налази се у томе што чак ни на такво обjашњење наши натистички партнери заправо немаjу право. Зашто? Зато што jе њихово одбиjање да се (макар и на том вербалном нивоу) супротставе глорификациjи нацизма стариjе и од украjинске кризе и од текућег сукоба са Русиjом. Реч jе, заправо, о сасвим забрињаваjућем континуитету. Трећи комитет Уjедињених нациjа, наиме, сличну jе резолуциjу против глорификациjе нацизма усвоjио и 26. новембра 2012. године. И тада су и Србиjа и Русиjа и jош 118 земаља гласале за, САД и Канада су такође биле против (као и Маршалска острва) а државе ЕУ и НАТО и потенциjалне чланице ЕУ и НАТО су се опет уздржале од гласања, и нацизам нису осудиле… Какав су разлог тада пронашли да не осуде нацизам, пошто украjинског сукоба са Русиjом у новембру 2012. ниjе било? Или пак сада постаjе нешто jасниjа она теориjа америчке изузетности о коjоj говори и председник САД Барак Обама? На своjу су се изузетност, наиме, позивали и они коjе Обамина Америка данас не жели да осуди…

На српске евро (атлантске) интеграциjе до сада смо имали велики броj приговора; Косово и Метохиjа, уништавање домаће економиjе укидањем царина и субвенциjа домаћоj привреди, несрећно искуство Бугарске, Румуниjе, Хрватске… корупциjа у ЕУ коjа (по подацима донедавне ЕУ комесарке за унутрашње послове Сесилиjе Малстрем) годишње поjеде jедан читав годишњи ЕУ буџет, потпуна суспензиjа демократиjе коjа се огледа у чињеници да током преговарачког процеса треба да – без могућности приговора и амандмана – усвоjимо баш све ЕУ прописе коjе jе донео неко други а не наши изабрани представници… А сада се, прошлог петка у 3:17:57 поподне по њуjоршком времену, на све те приговоре надовезао и оваj необориви, морални приговор. Једноставно, ми немамо шта да тражимо у друштву оних коjи упорно не желе – под ма коjим изговором, jер ниjедан не може да буде оправдан – да осуде глорификовање наjвећих зликоваца у историjи човечанства и оживљавање те њихове идеологиjе зла и крви, и нико нема права да нас води у друштво таквих. А данашња подршка украjинским неонацистима њихову континуирану њуjоршку уздржаност беспоговорно претвара у отворено одобравање нацистичке идеологиjе.

Аустриjанац Јоханес Хан jе прошле недеље, тражећи да ускладимо своjу спољну политику са политиком Европске униjе тако што ћемо Русиjи увести санкциjе, од нас заправо затражио да се придружимо оваквоj њиховоj идеологиjи, чиjи jе Русиjа (а богами и Србиjа какву знамо и волимо) природни противник, а не партнер. И немачки председник Јоахим Гаук jе, на завршетку своjе овонедељне посете Словениjи, Србиjи поручио да ће имати да се одлучи за Брисел или за Москву, вабећи нас наравно Бриселу (и Берлину) а не Москви, а „имамо обиље доказа за чињеницу да амерички амбасадори и изасланици широм света траже састанке на наjвишем нивоу како би тим земљама доказали да су обавезне да казне Русиjу заjедно са њима (Американцима) или ће се суочити са последицама. То чине у свим земљама, укључуjући и наше наjближе савезнике“, открио jе ових дана, необично директно, иначе суздржани и дипломатски суптилни министар спољних послова Русиjе Сергеj Лавров.

Овим притисцима jе, и у Њуjорку и у Београду, српски државни врх одговорио гласањем за антинацистичку резолуциjу Уjедињених нациjа, и поруком да „Србиjи нико не може да наређуjе и говори коме ће, када и како уводити санкциjе“ (премиjер Александар Вучић) односно, речима председника Томислава Николића, „данас, ових часова, ових година, Србиjа сигурно неће увести санкциjе против Русиjе“. И можемо само да се надамо да ће таква наша политика и опстати. Јер ћемо у супротном изгубити душу, а са њом и Србиjу.

Пише: Никола Врзић
(Печат)

Извор: Intermagazin

Везане виjести:

ПРОРОЧАНСКИ ИНТЕРВЈУ АЛЕКСАНДРА ЗИНОВЈЕВА ИЗ 1999 …

Андреj Фаjгељ: Апел новинарима Радио-телевизиjе Воjводине …

Може ли чланство у Европскоj униjи некога заштити од осуде за …