Gde je sada osuda cenzure?

Svi koji su na „Raspetom Isusu” pokazali da nemaju nikakvu meru, na „Srebreničkoj podvali” pokazuju da nemaju nikakvu doslednost

Otkazana promocija knjige u Domu Vojske! Gde su sada povici na cenzuru, gde borci za slobodu govora? Al’ gde li je bože lanjski sneg?

Negde pred lanjski sneg, otkazana je izložba studentskih radova u Kulturnom centru Novog Sada. Tada su pokrenuti protesti i bojkoti, a naslovi su mesecima bili puni reči „skandal” i „cenzura”. Aktivisti i novinari su uglas grmeli da je sloboda govora neograničena.

Autoriteti su tvrdili da autori imaju pravo da predstave šta hoće, gde hoće, a ustanove nemaju pravo da ih odbiju. Pokrajinski ombudsman je tražio moju smenu, jer Ustav Srbije (član 73.) propisuje da je naučno i umetničko stvaranje slobodno. Poverenik Rodoljub Šabić je branio obespravljene podsećajući da član 46. jemči slobodu mišljenja i izražavanja koja ne sme zavisiti od bilo čije slobodne ocene. Miljenko Dereta je insistirao da su sloboda misli i govora vrednosti koje se moraju braniti po svaku cenu. Gde su sada svi ti ljudi? Gde su te iste reči? Al’gde li je bože lanjski sneg?

Do oba otkazivanja došlo je na isti način. Jedan sadržaj je bio planiran, ali u poslednjem trenutku nije prihvaćen, jer je deo građana smatrao da je uvredljiv. Tada je to bila slika „Isus sa novčanicama” Danijele Tasić, sada knjiga „Srebrenička podvala” Ratka Škrbića. Postoji i nekoliko manjih razlika. Tada nije prihvaćen manji deo izložbe, sada čitava promocija. Tada su o otkazivanju odlučili sami autori, sada im nije ostavljen izbor. Tada je bio odgovoran lokalni Kulturni centar, sada Generalštab i Ministarstvo odbrane. Tada je sadržaj javno osporilo pet verskih zajednica, sada jedna nevladina organizacija. Tada nakon uvida, sada napamet. Pri tome, mišljenje sveštenstva je traženo, a sekularnog sveštenstva nametnuto ili barem tako deluje. Jer, ovaj put je javnost ostala uskraćena za objašnjenje odluke i javnu raspravu o njoj.

Najveća razlika između dva otkazivanja, kao nebo i zemlja, jeste reakcija javnosti. Tada su kritičari beskompromisno zahtevali apsolutne slobode i osuđivali cenzuru. Sada ćute kao zaliveni. Svi koji su na „Raspetom Isusu” pokazali da nemaju nikakvu meru, na „Srebreničkoj podvali” pokazuju da nemaju nikakvu doslednost.

A bezdoslednosti nema ni vrednosti. Kao život ili kao trudnoća, vrednosti ne mogu da postoje delimično. One mogu samo biti ili ne biti.

Jedan od osnovnih razloga zašto su kod nas vrednosti u krizi jeste njihovo nedosledno zastupanje: samo u rečima, ne na delima; samo za jedne, ne za druge; samo juče, danas ne.

Licemerima nazivamo ljude koji ne žele da priznaju da nemaju vrednosti, ali ne žele ni da plate cenu doslednosti.Umesto toga, praviće se pomalo trudni.

Oni ovo otkazivanje neće nazvati cenzurom, ali se neće ni ispraviti što su tako zvali prethodno. Neće priznati da slobode nisu neograničene, ali će prihvatiti ovo ograničavanje. Reći će da su neke grupe građana i neke teme osetljivije od drugih. Alidiskriminacija, čak i pozitivna, ne može da vodi u doslednost.

Čak i kada se ograniče na poštovanje žrtava najtežih ratnih zločina, licemeri neće napustiti dvostruke aršine, jer su licemeri.

Uzmimo za primernajveće etničko čišćenje u ratovima devedesetih. „Helsinška povelja”, glasilo Sonje Biserko, ovako piše o operaciji „Oluja” neposredno uoči haške presude za taj zločin: ,,No, bez obzira na to da li je stradalih srpskih civila bilo 116, 681 ili 1.205, to je u svakom slučaju žalosna činjenica, ali ne i zločin.” Ubistvo stotina srpskih civila nije zločin? Da li ćemo, kada dobijemo priliku, u „Srebreničkoj podvali” moći da pročitamo išta slično? Takvo negiranje najtežeg ratnog zločina, takvu relativizaciju ljudskog stradanja, takvu uvredu za žrtve, takav govor mržnje, takav rasizam?

Ako u toj knjizi piše nešto tako uvredljivo, prvi podržavam zabranu promocije „Srebreničke podvale” u svim javnim ustanovama. Ali zašto se onda neometano održavaju promocije „Helsinške povelje”? Zašto Nataša Kandić ne spreči Sonju Biserko? Gde je briga za žrtve? Da još jednom citiramfrancuskog pesnika Vijona: Ne raspituj se, zaludni su trudi. Nek ti ovaj pripev uzburkava grudi: O gde li je bože lanjski sneg?

Piše: Direktor Kulturnog centra Novog Sada, Andrej Fajgelj

Izvor: Politika