Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Где је сада осуда цензуре?

Датум објаве: среда, 16 априла, 2014
Величина слова: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/andrej-fajgelj-8b3a877f.jpg

Сви коjи су на „Распетом Исусу” показали да немаjу никакву меру, на „Сребреничкоj подвали” показуjу да немаjу никакву доследност

Отказана промоциjа књиге у Дому Воjске! Где су сада повици на цензуру, где борци за слободу говора? Ал’ где ли jе боже лањски снег?

Негде пред лањски снег, отказана jе изложба студентских радова у Културном центру Новог Сада. Тада су покренути протести и боjкоти, а наслови су месецима били пуни речи „скандал” и „цензура”. Активисти и новинари су углас грмели да jе слобода говора неограничена.

Ауторитети су тврдили да аутори имаjу право да представе шта хоће, где хоће, а установе немаjу право да их одбиjу. Покраjински омбудсман jе тражио моjу смену, jер Устав Србиjе (члан 73.) прописуjе да jе научно и уметничко стварање слободно. Повереник Родољуб Шабић jе бранио обесправљене подсећаjући да члан 46. jемчи слободу мишљења и изражавања коjа не сме зависити од било чиjе слободне оцене. Миљенко Дерета jе инсистирао да су слобода мисли и говора вредности коjе се мораjу бранити по сваку цену. Где су сада сви ти људи? Где су те исте речи? Ал’где ли jе боже лањски снег?

До оба отказивања дошло jе на исти начин. Један садржаj jе био планиран, али у последњем тренутку ниjе прихваћен, jер jе део грађана сматрао да jе увредљив. Тада jе то била слика „Исус са новчаницама” Даниjеле Тасић, сада књига „Сребреничка подвала” Ратка Шкрбића. Постоjи и неколико мањих разлика. Тада ниjе прихваћен мањи део изложбе, сада читава промоциjа. Тада су о отказивању одлучили сами аутори, сада им ниjе остављен избор. Тада jе био одговоран локални Културни центар, сада Генералштаб и Министарство одбране. Тада jе садржаj jавно оспорило пет верских заjедница, сада jедна невладина организациjа. Тада након увида, сада напамет. При томе, мишљење свештенства jе тражено, а секуларног свештенства наметнуто или барем тако делуjе. Јер, оваj пут jе jавност остала ускраћена за обjашњење одлуке и jавну расправу о њоj.

Наjвећа разлика између два отказивања, као небо и земља, jесте реакциjа jавности. Тада су критичари бескомпромисно захтевали апсолутне слободе и осуђивали цензуру. Сада ћуте као заливени. Сви коjи су на „Распетом Исусу” показали да немаjу никакву меру, на „Сребреничкоj подвали” показуjу да немаjу никакву доследност.

А бездоследности нема ни вредности. Као живот или као трудноћа, вредности не могу да постоjе делимично. Оне могу само бити или не бити.

Један од основних разлога зашто су код нас вредности у кризи jесте њихово недоследно заступање: само у речима, не на делима; само за jедне, не за друге; само jуче, данас не.

Лицемерима називамо људе коjи не желе да признаjу да немаjу вредности, али не желе ни да плате цену доследности.Уместо тога, правиће се помало трудни.

Они ово отказивање неће назвати цензуром, али се неће ни исправити што су тако звали претходно. Неће признати да слободе нису неограничене, али ће прихватити ово ограничавање. Рећи ће да су неке групе грађана и неке теме осетљивиjе од других. Алидискриминациjа, чак и позитивна, не може да води у доследност.

Чак и када се ограниче на поштовање жртава наjтежих ратних злочина, лицемери неће напустити двоструке аршине, jер су лицемери.

Узмимо за примернаjвеће етничко чишћење у ратовима деведесетих. „Хелсиншка повеља”, гласило Соње Бисерко, овако пише о операциjи „Олуjа” непосредно уочи хашке пресуде за таj злочин: ,,Но, без обзира на то да ли jе страдалих српских цивила било 116, 681 или 1.205, то jе у сваком случаjу жалосна чињеница, али не и злочин.” Убиство стотина српских цивила ниjе злочин? Да ли ћемо, када добиjемо прилику, у „Сребреничкоj подвали” моћи да прочитамо ишта слично? Такво негирање наjтежег ратног злочина, такву релативизациjу људског страдања, такву увреду за жртве, такав говор мржње, такав расизам?

Ако у тоj књизи пише нешто тако увредљиво, први подржавам забрану промоциjе „Сребреничке подвале” у свим jавним установама. Али зашто се онда неометано одржаваjу промоциjе „Хелсиншке повеље”? Зашто Наташа Кандић не спречи Соњу Бисерко? Где jе брига за жртве? Да jош jедном цитирамфранцуског песника Виjона: Не распитуj се, залудни су труди. Нек ти оваj припев узбуркава груди: О где ли jе боже лањски снег?

 

Пише: Директор Културног центра Новог Сада, Андреj Фаjгељ

Извор: Политика




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top