“Фра Сотона” – Један од најбруталнијих злочинаца НДХ

Прошло је неколико деценија откако је у Загребу због злочина у Јасеновцу обешен Мирослав Филиповић, такође јавности познат и под срамним надимком који у свему описује његову нељудскост и зверства која је у име НДХ починио – „фра Сотона“, један од, по бруталности и садизму, најозлоглашенијих усташких злочинаца из Другог свјетског рата.

Рођен у Јајцу 1915., а 1938. се замонашио и ушао у фрањевачки ред у самостану на Петрићевцу у Бањој Луци, добивши тада монашко име Томислав. Одавно више није познато како се тај човек већ до 26. године живота радикализовао, али се зна да је већ у првим данима постојања НДХ његов надређени у самостану тражио од њега да се престане састајати и сарађивати са усташама. Он то није послушао и чим је у јануару 1942.године дипломирао теологију у Сарајеву, постао је војни капелан у усташкој касарни. Већ 7. Фебруара, забележено је да је овај “свештеник” учествовао у покољу око 2300 цивила у предграђима Бање Луке. Ови покољи су се често вршили оруђима, чак и секирама и крамповима. Оно што је о Филиповићу тада забележено, из данашње перспективе може се чинити као пука фикција.

Зверства “фра Сотоне”

Шарговац
Већ у усташкој униформи, јер фрањевци за њега више нису желели да чују нити да са њим имају било какве везе, он и још неколико усташа затекли су у селу Шарговцу 52 деце усред наставе. Ушли су у један разред, пристојно поздравили учитељицу и дјецу, да би Филиповић замолио наставницу да одабере неког од ученика. Филиповића су у том крају јако добро знали, поздрављао се с мјештанима, па је учитељица мислила да жели да неко од ученика нешто изрецитује. Одабрала је српску девојчицу, извесну Радојку Гламочанин, да би он дијете, које му је пришло сасвим без страха, подигао на учитељичин сто и нагло јој пререзао врат ножем. У хаосу који је уследео, рекао је својим усташким пратиоцима и саборцима следеће речи:
„Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде и ви слиједите мој пут. Ја примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповједити и ријешити свих гријеха.“

ДОЛАЗАK У ЈАСЕНОВАЦ
На свом суђењу 1945. Филиповић није признао да је учествовао у клању 52 дјеце, али јесте признао да је видео како се из тог покоља усташе враћају обливени крвљу. Суд му тада није веровао. Kао што у његову невиност за тај покољ у фебруару 1942. није вјеровао ни генерал Вермахта Едмунд Гласе вон Хорстенау, војни изасланик при Велепосланству Трећег Рајха у НДХ.

Папински легат у Загребу га је суспендовао и Филиповић је накратко завршио у притвору као оптужен за „претеране злочине“ по тадашњем немачком ратном праву, јер нацисти апсолутно нису видели никакву корист у чињењу злочина над цивилима који су тиме били практично натерани на то да се оружјем бране од окупатора. Но, из затвора га је извукао Вјекослав Лубурић Макс, тада управитељ логорског састава у НДХ, и сместио га у Јасеновац.

НЕЗАПАМЋЕНО ЗЛО – НАЈБРУТАЛНИЈИ ПРИМЕРИ ОKРУТНОСТИ И ЗВЕРСТАВА

Kао једног од кољача, наравно, накратко и као управника Јасеновца, односно Старе Градишке. Био је у стању човјеку пререзати гркљан, а потом распорити га преко ребара и стомака. Једном је приликом 56 босанских Јевреја повезаних жицом изударао секиром и побацао у јаму. Другом је приликом 42 заробљеника једног по једног устрелио у потиљак. Имао је обичај покољима приступати ритуално, изговарајући да је „правда задовољена“.

Преживели су сведочили и како је, благо се смијешећи, једном приликом пришао тек пристиглим мајкама с децом, почео се играти с једним дететом и бацати га, као у игри. Жене су тек тад виделе да у једној руци има бајонет и да се пред осталим усташама зафркава као да дете промашује нож. Из трећег пута дете је дочекао на бајонет, а у хистерији и плачу жена, настао је покољ у којем су их све побили. Лубурић је Филиповићем био импресиониран, па га је као „мајстора“ прозвао Мајсторовић.

На суђењу је Филиповић признао „само“ стотињак својих убистава, правдајући их „наређењима која је морао извршавати„. Остала убиства је негирао, као силовања у логору пре покоља, али је рекао да их јесте видео и знао да су се дешавала. Након смртне пресуде, власти су га обесиле.

Аутор: Босиљка Милићевић

Извор: СРБСКЕ НОВИНЕ