FILIP RODIĆ: Maestralnost srpskog autošovinizma

Hvalospev ustaškom dirigentu u „Politici“ predstavljao bi mnogo veći skandal da mu poslednjih nedelja i meseci nisu prethodila mnogo ozbiljnija ogrešenja o Srbe postradale u NDH počinjena u Beogradu, u medijskoj, ali i „naučnoj“ sferi.

Piše: Filip Rodić

Na više od pola stranice u „Kulturnom dodatku“ najstarijeg dnevnog lista na Balkanu, beogradske „Politike“, od prošle subote imali smo priliku da pročitamo veličanstveni omaž jednom pukovniku oružanih snaga NDH i vrhovnom vojnom kapelniku ustaške tvorevine, dirigentu Lovru fon (plemenitom) Matačiću.

Da stvar bude još gora, u celom tekstu pod naslovom „Maestralni maestro Lovro Matačić“ nijednom rečju nije pomenuta njegova svesrdna podrška jednom kanibalističkom režimu kakav je bio onaj ustaški, u čijoj je uniformi dirigovao i u čijoj je propagandi učestvovao.

Poput ustaša koje su se borile i pošto je Treći rajh već uveliko kapitulirao, i Matačić je dirigovao kada je njegov nacistički pandan Herbert fon Karajan već uveliko bio na prinudnom odmoru – poslednji koncert pod slovom „u“ održao je 23. aprila 1945, svega dve nedelje pre nego što su partizanske jedinice oslobodile Zagreb.

Dok je partizanska odmazda prema srpskim umetnicima koji su svoj posao radili i u vreme okupacije bila surova i mnoge koštala glave, Titov režim je prema pukovniku NDH bio više nego blagonaklon – osuđen je na pet godina zatvora, ali je pomilovan već posle godinu dana i dozvoljeno mu je da nastavi karijeru, i to međunarodnu. Jedino u Beogradu nikada više nije bio dobrodošao, sve do prošle subote, posthumno.

Hvalospev ustaškom dirigentu u „Politici“ predstavljao bi mnogo veći skandal da mu poslednjih nedelja i meseci nisu prethodila mnogo ozbiljnija ogrešenja o Srbe postradale u NDH počinjena u Beogradu, u medijskoj, ali i „naučnoj“ sferi.

Ovako, to je samo još jedna crtica u posrnuću naših institucija. Relativizacija i revizija ustaškog zločina dobila je u poslednje vreme takve razmere da je pre svega tri nedelje grupa srpskih istoričara, članova SANU i univerzitetskih profesora napisala protestno pismo zbog kampanje poricanja genocida i umanjivanja broja žrtava logora smrti Jasenovac u srpskim ustanovama i medijima.

Proteklih dana na najuticajnijim medijima u Srbiji, u javnim nastupima direktora Muzeja žrtava genocida Dejana Ristića i hrvatskog istoričara Ive Goldštajna, nastavljena je kampanja umanjivanja broja srpskih žrtava u logoru smrti Jasenovac.

To se odavno događa u hrvatskom javnom mnjenju. No, prvi put RTS Srbije, „Politika“ i Tanjug, javno i bez zazora, bez dijaloga sa nepristrasnim stručnjacima, učestvuju u besramnoj licitaciji brojem zverski ubijenih Srba i posledičnom relativizovanju hrvatskog genocida nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu“, naveli su oni.

Već je i samo postavljenje jednog istoričarskog cirkusanta kakav je Dejan Ristić na čelo Muzeja žrtava genocida ponavljanje zločina nad tim žrtvama, a kamoli ono što je on nastavio da radi preuzimajući kormilo te institucije koja bi trebalo da bude najznačajnija za srpski narod, kao što je Jad Vašem za Jevreje. 

Uostalom, neki od ljudi koji učestvuju u reviziji broja Srba ubijenih u ovom zločinu pozivaju se upravo na Jad Vašem. 

Možete li, na primer, da zamislite jednog rabina koji tvrdi da u Holokaustu nije ubijeno šest miliona Jevreja i da je ta broj nerealan? Ja ne mogu, iako se taj podatak iz mnogih razloga može osporavati. Još nam kažu da je osporavanje broja od 700.000 ubijenih u srpskom interesu. A u čijem bi jedino interesu moglo biti osporavanje broja postradalih Jevreja? Čak ne ni u nemačkom nego samo nacističkom.

Nije dovoljno više omalovažavati i degradirati „prosrpske“ izvore poput Srboljuba Živanovića, ili Gideona Grajfa, nego je potrebno potpuno uništiti i kredibilitet onih koji su bili nedvosmisleno antisrpski, poput visokih nacističkih oficira, ali su iznosili podatke koji se ne uklapaju u sliku o genocidu koju žele da nam stvore članovi ove „ekipe“.

Tako je Ristićev prethodnik na čelu Muzeja žrtava genocida Veljko Đurić Mišina napisao i na sajtu Muzeja objavio tekst u kojem na nevešt način osporava svedočenja koja su u vreme rata davali general Edmund Glez fon Horstenau, specijalni opunomoćenik Nemačkog Rajha u NDH, i Herman Nojbaher, specijalni izaslanik Joakima fon Ribentropa i Adolfa Hitlera.

I Fon Horstenau i Nojbaher u izveštajima Berlinu govore o užasnim pokoljima i navode stravične brojeve ubijenih Srba – do jeseni 1941. 200.000, a do kraja 1943. oko 750.000. 

Ovo je našim „čuvarima“ sećanja na genocid neprihvatljivo. Zbog toga, „Tuđmanov sledbenik“, kako Mišinu naziva akademik Vasilije Krestić, mora kako zna i ume (a ne ume) da diskredituje njihova svedočanstva. 

Iako piše da „po prirodi posla koji je obavljao Horstenau je morao da bude dobro obavešten o zbivanjima u NDH“ i precizira da je imao „svoj štab koga su činili profesionalci ne samo u vojnoj stvari već i u pratećim službama“, Mišina navodi da je Horstenau informacije o pokolju nad Srbima mogao dobiti od pijanih ustaša koji su preuveličavali svoja nedela, i pominje primer Maksa Luburića koji je rekao da su „ustaše za godinu dana pobile više Srba nego Turci za pet vekova“.

Mišina veruje da je jedan ozbiljan nacistički general, kakav je Horstenau nesumnjivo bio, poverovao u ovo i na osnovu toga se obratio svom fireru. Pa to ne bi uradio ni prodavac kupusa iz Futoga. Pa je li bio dobro obavešten, ili nije? Ili je u svemu bio dobro obavešten, a samo u onome u čemu se Mišina s njim ne slaže je bio, što bi se reklo, „veverica“?

Nojbaherovi i Fon Horstenauovi podaci su, začudo, dosta slični s onim koje je izneo bugarski diplomata Doču Hristov neposredno posle susreta s Pavelićem u aprilu 1942. koji mu je rekao da je do tog trenutka ubijeno 400.000 Srba i da treba da se pobije još toliko. Pavelić, valjda, tada nije bio pijan.

Izvor: ISKRA / Novosti